Bojkot izbora i računice:
Statisti, kolaboracionisti i ostali mačići

Ostalo je u pamćenju da je pristanak opozicije da učestvuje na prvim izborima 1990. olakšao međunarodnim posmatračima da ocene te izbore – slobodnim, a sve dotadašnje primedbe o nedemokratskoj proceduri, neslobodi medija, diskriminaciji opozicije na RTS-u nisu više bile ni tako uverljive ni tako važne. Tako je počelo, a 27 godina kasnije, većina tih problema aktuelna je i danas, samo što su tada opozicionari bili izvan parlamenta boreći se za poštene i fer prve višestranačke izbore. Danas opozicionari uglavnom ne žele da izađu iz parlamenta bez obzira na to što i sami tvrde da je Aleksandar Vučić sa svojim režimom obesmislio Skupštinu i pretvorio je u instrument za ponižavanje i blaćenje opozicije

Nije bojkot izbora ništa novo ni neobično, dešavalo nam se to. Dežurni za kreiranje javnog mnjenja na društvenim mrežama odmah su stali sitničariti kako su Vuk Jeremić i Saša Janković odlučili da bojkotuju lokalne izbore 24. decembra zato što, u stvari, nemaju ljude i odbore u Pećincima, Mionici, Negotinu, Kostolcu i Preševu. Jer valjda nisu uspeli da sakupe potpise, pa su se setili bojkota dan pred predaju izbornih lista.

U članu 18 Zakona o lokalnim izborima stoji da izborne liste svojim potpisima treba da podrži najmanje 30 birača po predlogu za svakog kandidata na izbornoj listi, kao i da predlagač mora na izbornoj listi imati najmanje jednu trećinu kandidata od ukupnog broja odbornika koji se bira. U jedinicama lokalne samouprave koje imaju manje od 20.000 birača, izborne liste su važeće ukoliko ih podrži svojim potpisom najmanje 200 birača.

UDARAC U CEVANICU: Nije, dakle, lak posao za opoziciju da napravi po Srbiji izborne liste. Pritom ljudima po malim mestima nije prijatno da budu na opozicionim odborničkim listama jer su pretnje, maltretiranja, otkazi i ucene uobičajen predizborni folklor. Demokratama koji su uspeli da naprave svoje liste i obezbede potpise u takvoj atmosferi bio je ozbiljan udarac u cevanicu „aktivni bojkot" kojim su Janković i Jeremić pozvali građane da ne izađu na izbore.

Dragan Šutanovac nije krio razočaranje: „Mogli su da oćute!" I pojasnio da je poziv na bojkot nefer i nekorektan prema aktivistima DS-a koji su proletos ginuli za predsedničkog kandidata da bi im sada on okrenuo leđa: „Ne zameram kad se neko ne kandiduje, postoje različiti razlozi za to, ali je aktivan bojkot nešto nedopustivo. Aktivan bojkot je ulaganje energije u apstinenciju, u to da SNS i SPS imaju veći broj glasova na štetu DS i svih demokrata sa te teritorije. Ukoliko je neko hteo da bojkotuje izbore na lokalu, trebalo je u danu kad su izbori raspisani da kaže: nema uslova za izbore, a ne da čeka poslednji dan prikupljanja potpisa kad se predaje lista" (emisija „Zumiranje", sajt nedeljnika „Vreme", 7. decembar).

Saša Janković u razgovoru za „Vreme" nije hteo da komentariše reči Dragana Šutanovca: „Verujem da će naši članovi i simpatizeri razumeti da nismo hteli da ih izlažemo ucenama, pretnjama, batinašima samo da bi nekoliko ljudi postalo odbornici koji ništa, ama baš ništa, ne mogu da promene." Smatra, dalje, da je važno da se koncentriše snaga „tamo gde može da se pobedi ili ostvari značajan rezultat, uprkos svim manipulacijama, i nakon toga otpočne talas promena na bolje". Tako, na pitanje šta znači bojkot izbora u pet opština u Srbiji 24. decembra u kontekstu beogradskih izbora, Janković kaže:

„Odlučili smo da bojkotujemo izbore u pet opština, ne i u Beogradu, što ne znači da je potpuno isključena i takva mogućnost, ali je malo verovatna. O tome nismo razgovarali. To je poslednja opcija za koju nikad nije kasno. U ovih pet opština izborni uslovi su nesnošljivi kao i u Beogradu, ali postoje i bitne razlike. Nema nikakvog smisla učestvovati na izborima koje Vučić zakazuje kad mu se prohte, tamo gde je najjači, samo da bi stvarao privid moći i demokratije i pravio odskočnu dasku za beogradske izbore. Odabrao je vreme i mesto za izbore gde ostvaruje i do 70 odsto glasova i gde je nemoguće očekivati da opozicija napravi rezultat kojim bi mogla da utiče na bolji život građana, na bilo koju odluku. Bili bismo statisti trijumfa diktature."

MALO ĆEMO DA BOJKOTUJEMO: S druge strane, „na redovnim izborima u Beogradu, uprkos izbornim uslovima po meri diktature, postoji realna šansa da opozicija ostvari rezultat koji bi mogao da pokrene promene ne samo u glavnom gradu, već u celoj Srbiji, da to bude početak kraja ove nepodnošljive vlasti svugde, pa i u pet opština." Janković, međutim, u ovom trenutku nije mogao da odgovori na pitanje da li će PSG na isti način bojkotovati izbore u Palanci, Boru, Aranđelovcu i Majdanpeku koji će biti održani istog dana kad i u Beogradu. „Odluke ćemo donositi na osnovu procene po kriterijumima koje sam izneo. Mi ćemo se svim svojim snagama boriti za promene, a odbornička i poslanička mesta su tu samo sredstvo, a ne cilj."

Ovakav neodređen stav prema učestvovanju u izborima – malo ćemo da bojkotujemo a malo nećemo, koji generalno govoreći može biti dosta nerazumljiv biračima i ulivati im nepoverenje, Janković tumači podsećanjem da ni na jedan od zahteva PSG za civilizovanje izbornih uslova od pre dva meseca koji su podržale uglavnom sve opozicione stranke i organizacije – niko nije odgovorio. I bez obzira na to što je najava bojkota izbora u pet opština u Srbiji delovala neutemeljeno i pokrenuta mnogo trivijalnijim razlozima, činjenica jeste da zahtevi za poštene i regularne izbore nisu istaknuti tek da bi bili istaknuti, nego su valjda sve one koji su ih podržali obavezali da ukoliko do ispunjenja zahteva ne dođe (od sređivanja biračkog spiska do „otvaranja" RTS-a za sve političke aktere), promene način političkog delovanja i dovedu u pitanje učešće svojih stranaka na izborima. Ukratko, tada je mogućnost bojkota izbora otvorena. I sve bi bilo u redu kad bi devojka mogla da bude malo trudna.

„Kao što znate, pre dva meseca smo u pratnji 5000 ljudi, na ulici, predali zahteve i RTS-u i RIK-u, Radiodifuznoj agenciji, odnosno REM-u, za uspostavljanje iole normalnih i fer, demokratskih uslova za izbore, a predali smo zahtev i Narodnoj skupštini da pozovu OEBS da prati izbore. Ni na jedan od tih zahteva niko nije odgovorio. Ništa nije urađeno da bi se poboljšali izborni uslovi. Ako je cilj da se izađe na izbore da se dobije deset, 20 posto, da imate nekoliko poslanika koji će sedeti u Skupštini i trpeti torturu većine, pa se onda baviti sobom i svojom mukom, a ne Srbijom; ako ni na šta odatle ne možete da utičete onda mi sebe u tome ne pronalazimo, to nije razlog zbog koga smo ušli u politiku. Odmah smo rekli nije nam cilj da pređemo cenzus, cilj nam je da promenimo način na koji se vrši vlast i na koji se živi u Srbiji. Ako to ne možemo, zašto bismo učestvovali u prevari demokratije?", kaže Janković. Dakle, demokratija može da se „vara" za njeno dobro, tj. ako je „varalicama" cilj demokratija, onda nema veze što varaju? E, to će birači odlično da shvate.

Elem, odluka o bojkotu izbora u pet opština poklopila se s poslednjom aferom koja je potresla PSG. Ukratko, ovog je puta Janković lično optužen za pokušaj kolaboracije sa Vučićem i ideju da sa njim napravi koncentracionu vladu u kojoj bi bio premijer. Njegove insinuacije od letos da Šutanovac i DS predlogom promene Ustava sarađuju sa Vučićem – vratiše mu se kao bumerang u glavu. Nije ga, međutim, optužio Šutanovac. On je kasnije samo potvrdio ono što je akademik Dušan Teodorović, osnivač i bivši član PSG objavio na Tviteru 30. novembra o Saši Jankoviću. Da je, naime, Janković predlagao da organizuju veliki miting na Trgu Republike, pa da traže od Vučića da njemu poveri mandat za sastav vlade. Nemajući kud, Saša Janković je više-manje potvrdio da jeste bila njegova ideja, jedna među „desetinama ideja" koje je razmatrao posle predsedničkih izbora sa svojim tadašnjim saborcima, pa i Draganom Šutanovcem, da bi od Vučića trebalo zahtevati da prema rezultatima predsedničkih izbora predloži drugog po političkoj snazi (dakle, Sašu Jankovića) za predsednika vlade, „s obavezom da on formira vladu nacionalnog jedinstva koja bi sprečila pad u diktaturu i društveni konflikt između SNS i drugog dela Srbije". Janković je, dalje, u intervjuu za „Kurir" kazao da je društvo koje je bilo kod njega u stanu, prve nedelje aprila, a među njima i bračni par Teodorović, odbacilo tu ideju kao komplikovanu. Kada je Šutanovcu sledećeg dana izložio ideju, uz predlog da bi šef DS-a u tom slučaju mogao biti ministar policije i on mu je na kraju, kaže Janković, kazao da je ideja ipak suviše komplikovana.

Nakon poslednjeg toplog zeca kroz koji je prošao ganjan po tabloidima od svojih dojučerašnjih saboraca da prizna da je hteo da postane Vučićev premijer pošto je osvojio 16 odsto glasova na predsedničkim izborima, možda je potpuno izgubio empatiju za svoje ključne partnere, sačekao ih na prvoj krivini u Pećincima, Mionici, Negotinu, Kostolcu i Preševu – i rešio da razbije poslednju nadu u dogovor sa DS-om pred beogradske izbore, a možda i posle njih.

ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE: Kako bilo, bojkotovanje izbora nam nije prvina, pa mesta čuđenju nema. Ko pamti 1990. godinu zna kako je ondašnja opozicija imala burne rasprave o tome treba li bojkotovati izbore ili ne, a Slobodan Milošević je izvodio građane na birališta te godine nekoliko puta. U julu, na referendum da građani odgovore na pitanje da li prvo treba doneti novi ustav pa izaći na višestranačke izbore. To je hteo Milošević. Srpski pokret obnove i Demokratska stranka su smatrali da novi ustav treba da se donese tek posle izbora i konstituisanja višepartijskog parlamenta. Da se prvo promeni Ustav pa da se ide na izbore glasalo je 98 odsto birača, a referendumska atmosfera otpočela je pendrecima po leđima opozicionara ispred Televizije Beograd juna 1990.

Novi Ustav je donet u jednopartijskoj Skupštini 28. septembra, a na predsedničkim izborima koji su održani kad i parlamentarni, 9. decembra 1990, Slobodan Milošević je prošao bolje od svoje stranke. Osvojio je 3.285.799 ili 65,34 odsto, a Vuk Drašković 824.674 ili 16,40 odsto.

I tada opozicija nije bila složna. DS su tresli sukobi, a neki lideri opozicije su pretili da će pozvati pristalice na bojkot izbora ako SPS ne pristane na promenu usvojenih izbornih zakona i zakona o izbornim jedinicama. SPO i DS su protestovali i zbog diskriminacije opozicije na RTS-u u predizbornoj kampanji. Protestovali su i protiv mnogobrojnih izbornih manipulacija u brojanju glasova, zloupotreba sa glasanjem pisanim putem, pa kad se ovako sve nabroji, ne izgleda da smo se baš mnogo pomakli od te 1990.

Negde u to vreme previranja – hoće li bojkotovati izbore ili ne – Vuk Drašković je oktobra 1990. izjavio: „Znam da će se večeras u vrhovnom štabu SPS-a točiti šampanjac zbog vesti koju ću vam reći: Predsedništvo SPO-a, najbrojnije stranke u Srbiji, donelo je odluku da do daljnjeg obustavi predizbornu aktivnost i promovisanje programa svoje stranke („Borba")." Dragoljub Mićunović, tadašnji predsednik DS-a, mislio je drugačije: „Ako bismo već sada bojkotovali izbore, to bi značilo da se povlačimo i ostavljamo čist prostor postojećoj vlasti, a sopstvene simpatizere lišavamo mogućnosti da biraju" ("Politika ekspres", 9. oktobar). I Zoran Đinđić je odgovorio SPO-u, preko "Borbe": „U delu srpske opozicije dovoljno je samo biti protiv, a takvom apstraktnom radikalizovanju doprinose nekadašnji disidenti, politički amateri koji su u opoziciju uneli slepilo za pragmatizam i sklonost za metafiziku."

U DS-u, kao ni danas, nije postojalo jedinstvo u odluci da se učestvuje na izborima, a režimski mediji su uživali da prenose prepucavanja među demokratama. Kosta Čavoški, jedan od osnivača DS-a, tada predsednik IO DS-a, koji nikad nije poverovao da je legitimno poražen na glasanju za predsednika stranke, javno je napao vrh DS-a: "Opozicija je, inače, u vrlo teškoj situaciji pošto rukovodstva dveju uticajnih i relativno velikih stranaka – Demokratske i Narodne radikalne (Veljka Guberine, od kojeg je veliki deo članstva odvojio Tomislav Nikolić i pripojio se Šešeljevim radikalima, prim. n.) – izgleda imaju nameru da izađu na neravnopravne izbore. Za mene lično, takav stav vođstva demokrata i radikala jeste kolaboracionistički." Odgovorio mu je za iste „Novosti plus" Zoran Đinđić, 22. oktobra: „Kosta Čavoški priznaje samo one izbore na kojima pobedi. Postoje mnogo ozbiljniji problemi od povređene sujete… Stranku koja ga nije želela za lidera, ali je bila spremna da mu ponudi neku drugu funkciju, odmah je javno napao."

Manje od mesec dana pred izbore 19 stranaka opozicije, od projugoslovenskog SRSJ-a do rojalističkog SNO-a, odlučilo je da bojkotuje izbore jer nisu ispunjeni uslovi koje su tražili. Svoje predsedničke kandidature povukli su i Vuk Drašković i Ivan Đurić.

Epilog je poznat – usledila je nagodba sa režimom koji je, ipak, pristao da prihvati amandmane na izborni zakon, pa su i opozicione stranke povukle odluku o bojkotu iako njihovi zahtevi nisu u potpunosti zadovoljeni. Čavoški je, zajedno sa Nikolom Miloševićem, nekoliko dana pred izbore izašao iz DS-a i osnovao Srpsku liberalnu stranku. Mesto predsednika IO DS-a na koje je izabran pripalo je Zoranu Đinđiću. Ostalo je u pamćenju da je pristanak opozicije da učestvuje na prvim izborima 1990. u obe republike (Srbiji i Crnoj Gori) olakšao međunarodnim posmatračima da ocene te izbore – slobodnim, a sve dotadašnje primedbe o nedemokratskoj proceduri, neslobodi medija, diskriminaciji opozicije na RTS-u nisu više bile ni tako uverljive ni tako važne.

OD PADINJAKA DO SKUPŠTINE: Tako je počelo, a 27 godina kasnije većina onih problema opozicije koja je tada stajala praktično ispred vrata višestranačja aktuelna je i danas. Samo što su tada opozicionari svi bili izvan parlamenta boreći se za poštene i fer prve višestranačke izbore u Srbiji. Danas opozicionari uglavnom ne žele da izađu iz parlamenta bez obzira na to što i sami tvrde da je Aleksandar Vučić sa svojim režimom obesmislio Skupštinu i pretvorio je u instrument za ponižavanje i blaćenje opozicije.

S druge strane, u osiromašenim strankama postoji strah da ukoliko izađu iz parlamenta, neće imati ni ono što su imale dotad: plate za svoje poslanike, putne troškove, poneki nastup na Drugom programu RTS-a. O tome je nedavno za „Vreme" govorio Bojan Pajtić, bivši predsednik DS-a, danas samo član stranke, koji je u znak solidarnosti sa studentima koji su protestovali podneo ostavku na poslaničko mesto: „Ne postoji nijedno relevantno istraživanje (ne govorim o Karićevom Faktoru plus) po kome bilo koja od realno opozicionih stranaka koje se nalaze u parlamentu uopšte prelazi cenzus. To pokazuje koliko birači dalje vide od samih stranaka. To što postoji nekoliko opozicionih poslanika koji se nešto bune u parlamentu, to je samo privid demokratije." Zato je on uveren da bi strategija opozicije morala da se promeni, da se opozicija izmakne i delegitimizuje autokratski sistem.

Tako ne misli šef DS-a Dragan Šutanovac. On je, naime, uveren da bi bojkot parlamenta imao smisao kad bi „bar na RTS-u" mogli da iznesu svoje ideje: „A ukoliko bismo se mi ugasili i u parlamentu i imali mogućnost da svoje poruke pošaljemo samo na malim, lokalnim televizijama, smisao bi se potpuno izgubio. Kroz medijsku manipulaciju bilo bi prikazano kako smo mi nesposobni, kako nemamo ni ideje ni rešenja. To je suština zbog čega su poslanici opozicije danas u parlamentu. DS predlaže 48 rešenja za probleme koje građani imaju kroz izmene i dopune raznih zakona. Mnogi građani se javljaju i daju podršku; nažalost, nijedno od tih rešenja nikad nije došlo na dnevni red." (Zumiranje)

I Zoran Živković, šef Nove stranke, bivši premijer i predsednik DS-a, inače parlamentarac, protivnik je bojkota izbora i bojkota parlamenta. Zbog incidenta u Pećincima kada je grupa huligana, koje Živković naziva Vučićevim, upala u kuću predsednice odbora Nove stranke Jelene Grujić Ristić, Nova stranka bojkotuje izbore u Pećincima jer su uslovili vlast da pronađe počinioce krivičnog dela do 1. decembra. To je, kaže Živković, specifična situacija, pa su se, budući da vlast nije pronašla počinioce, opredelili za bojkot, inače: „Ja nisam za bojkot osim ako imate ideju koji je drugi vid vaše političke borbe ukoliko ne učestvujete u izborima ili u parlamentu. To drugo može biti samo revolucija, a čini mi se da građani ne žele revoluciju. Trećeg nema, ne možemo da čekamo da padne vlast sama od sebe, moramo da učestvujemo makar i na onim izborima koji liče na regularne izbore."

U neparlamentarnoj opoziciji, za koju se čini da je još uvek u porođajnim mukama nastajanja, veruju, međutim, da nema više nikakve svrhe da iskrena opozicija sedi u parlamentu Maje Gojković. Saša Janković ne želi da ono što govori bude shvaćeno kao „kiselo je grožđe" jer njegov pokret nije u Skupštini, „ali ne treba pred građanima praviti predstavu demokratije u kojoj ste statisti i celo pozorište na kraju ostaje ruševina". On kaže da je ono u parlamentu demokratija isto koliko je Vučićev unutrašnji dijalog – dijalog: „Mislim da opozicija ne treba da učestvuje u takvim stvarima ukoliko ne može da promeni nešto. Priča o pomoći građanima kroz zakone koji se donose u Skupštini, apsolutno više ne stoji. U Srbiji se zakoni ne poštuju, krše se na svakom koraku, potpuno je nebitno šta u njima piše jer za vlast oni ne važe. Parlament služi da vlast demonstrira silu nad manjinom, opozicijom, da građane zastraši i ubije im svaku nadu, da pokaže silu, bes i moć i to ne služi ničem dobrom."

Na kraju, nije bojkot parlamenta ni bojkot izbora nikakav Rubikon posle kojeg nema nazad. To su oduvek bili instrumenti za postizanje nagodbe između opozicije i vlasti posle koje niko baš nije bio potpuno zadovoljan. I opozicioni prvaci, bilo oni u parlamentu ili oni van parlamenta, trebalo bi da se opuste malo. A ne da pričaju kako je Vučić za Padinsku Skelu a da istovremeno primaju poslaničku platu. Neuverljivi su.

Zora Drčelić