Intervju – Veselin Marković, pisac:
Nedodirnuti životi

„Već godinama gledam, i kod nas i u svetu, kako je vlastodršcima lakše da apstraktno raspredaju o nacionalnim interesima i identitetu nego da ljudima unaprede život"

Naslov sugeriše temu knjige, priče o naizgled običnim ali tanano ličnim životnim detaljima, likovi koji ne skreću pažnju na sebe, rečenice koje su mirne i ne žure – neki su od elemenata po kojima se najnovija knjiga Veselina Markovića Prošlost nikad ne prođe izdvaja iz hučnih i bučnih stranica aktuelne domaće pripovedačke produkcije.

Osim ove, Veselin Marković je napisao još dve zbirke priča: Šta propuste oni koji umru u snu i Preimućstva kruga, a verovatno je poznatiji po romanima Izranjanje zbog „Vitalove nagrade", i Mi različiti, za koji je dobio tri nagrade. Veselin Marković piše i eseje i putopise. Izdavač njegove najnovije knjige je „Arhipelag".

„VREME": U kom smislu prošlost nikad ne prolazi kao što tvrdite u naslovu?

VESELIN MARKOVIĆ: U zbirci Prošlost nikad ne prođe sve pripovetke su povezane na dva načina. Jedan način ste pomenuli: prošlost likova nije prošla. Ona je i dalje tu, oblikuje njihovu sadašnjost i budućnost. Protekli događaji su zauvek odredili većinu likova i oni mogu samo da se bore s posledicama, dok neki od likova mogu da promene svoj život ukoliko spoznaju prošlost. Drugi način: sve priče su napisane poput kratkih pozorišnih komada, sa samo dva ili tri lika, odvijaju se u kratkom vremenskom periodu i na ograničenom prostoru, i imaju mnogo dijaloga. Tako sam želeo da postignem da zbirka ne bude tek puki zbir priča koje je čine, već da one u celini dobiju dodatno značenje. Koliko sam uspeo, neka procene čitaoci.

Prošlost zavisi od sećanja, ličnog i istorijskog. U oba slučaja, osim na dokumentu, sećanje je bazirano i na ličnom utisku o prošlom događaju. Kako sačuvati istinu, a ne poništiti utisak?

Sećanje je krhko, nepouzdano, promenljivo, ono je uvek zasnovano i na ličnom utisku. Kada ga naš um prizove, on ga u izvesnom smislu ponovo stvara. I ponekad menja u skladu s našim novim iskustvima. Recimo, da li su uspomene na početak velike ljubavi pretrpele promene zato što sada znamo da je kasnije došlo do bolnog raskida? Neki eksperimenti su čak pokazali da ljude bez većih problema možete da uverite da imaju lažna sećanja. Kada je reč o čuvanju istine, više poverenja imam u neke od najvećih izuma u istoriji čovečanstva, a to su pismo i fotografija.

Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić preporučio Srbiji da prestane da se bavi prošlošću i da se okrene budućnosti. Šta mislite o tome?

Kada neko ima prošlost kao on, onda mu preostaje samo da priča o budućnosti, zar ne? Zapravo, ne može se graditi budućnost ako se ne ogradimo od nedavne prošlosti. Ako ljudi falsifikuju prošlost i tvrde kako je uvek kriv neko drugi, ako masovne ubice proglašavaju za heroje i tome uče decu, ako se pretvaraju da se na ovim prostorima tokom devedesetih dogodilo samo jedno bombardovanje, ako se, ukratko, ne suoče pošteno sa prošlošću, raskrste s njom i imenuju krivce, onda će se ona vratiti u nekom sličnom obliku. Upravo se to i dešava.

Svaku od priča iz zbirke mogli ste da razvijete u roman, roman je decenijama unazad dominantna književna forma, a vi ste ipak izabrali priče. Zatim, u vreme brzine i nestrpljenja, ispisali ste ih mirnim i klasičnim jezikom i postupkom: radnja sledi prirodan tok priče, likovi su motivisani, replike dijaloga proističu jedna iz druge…

Prirodan tok, logični dijalozi, motivisani likovi… Zar to ne bi trebalo da važi za svako književno delo, bilo da je reč o realizmu bilo o fantastici? Klasičan jezik? Mislim da slengu nije mesto u književnosti, osim za karakterizaciju likova. Ako književna dela ne neguju književni jezik, ko će onda?

Sumnjam da sam ove priče mogao da razvijem u romane. U romanu bi ove situacije izgubile dinamiku i emotivni naboj, a kompoziciju bih morao da promenim toliko da od ideja ovih priča ne bi mnogo ostalo. Dok pišem, uvidim da delo koje raste preda mnom zahteva određenu strukturu i dužinu, bilo da je to 400 strana za roman Izranjanje, bilo šest strana za priču Trenuci.

Živite u Strazburu, gradu u kome su se desile neke važne odluke po evropsku i srpsku svakodnevicu. Na primer, proletos je srpska delegacija napustila zasedanje Parlamentarne skupštine Saveta Evrope protestujući zbog oslobađanja Ramuša Haradinaja. Pa ipak, likovi vaših najnovijih priča kao da žive nedodirnuti okolnim događanjima. Zašto?

Ja razdvajam svoj društveni i književni život. Svojevremeno sam učestvovao u skoro svim demonstracijama i šetnjama, pisao sam novinske tekstove, potpisivao peticije, odbijao da odem na tadašnji RTS, ali nikada nisam poželeo da o tom vremenu pišem knjige. Da, likovi u zbirci Prošlost nikad ne prođe, kao i u mojim ranijim knjigama, žive nedodirnuti političkim događajima, ali veoma ih dodiruju porodični odnosi, usamljenost ili smrt. Mislim da su za umetnost te teme mnogo važnije od političkih tema.

Kad biste negde pročitali reči „Mi različiti", a da to nije korica jednog od vaših romana, šta biste pomislili: ko smo to mi različiti, šta nas razlikuje od drugih?

Svi ljudi se razlikuju. Svi ljudi imaju ista prava (pod uslovom da ne krše zakon i drugima nanose zlo). Zvuči banalno, ali to morate da ponavljate dok političke i verske vođe ukidaju ljudima osnovna prava zato što se ne uklapaju u njihove standarde. Tolerancija i poštovanje su ključne reči. Stepen demokratičnosti nekog društva meri se i po odnosu prema svima koji se razlikuju od većine. Meni je to dobro merilo i kada nekoga upoznam: klonim se osoba koje ne znaju za toleranciju i odbacuju pojedince samo zato što su različiti.

„Tokom prvog norveškog leta osećao sam da nisam promenio samo zemlju već i način na koji gledam svet" glasi prva rečenica putopisa Svetlost na vodi. Šta se konkretno u vama promenilo zbog Norveške?

Doslovno sam drugačije gledao svet. Nikada ranije nisam živeo na severu i nisam znao da leti sunce zalazi po nekoliko sati, pa je svetlost kosa i jaka. Pod tim bočnim svetlom linije su oštre, granice jasne, a senke duge. Svaki predmet izgleda istaknut i izdvojen, a istovremeno se uklapa u pejzaž. Šire gledano, dodir sa drugačijom kulturom je obogatio moj duh. Nije bilo nikakvih dramatičnih promena, već sam mnogo stvari otkrio i naučio. Kada bi ljudi mogli više da putuju i da upoznaju svet, sigurno bi bili otporniji na demagoške parole da nešto što je strano nužno podrazumeva opasnost.

Kako zadržati autentičnost sredine u sebi pod naletom uticaja drugih sredina? Jedan od osnovnih zadataka nacrta Strategije razvoja kulture Srbije je negovanje nacionalnog identiteta. Molim vas za komentar.

Godinama sam pisao i u Srbiji i u Norveškoj i u Francuskoj; nisam primetio neku razliku niti uticaj sredine. Ako čovek voli i poštuje svoj jezik, nosiće ga sa sobom kuda god da ide. Ako ga, pak, ne zna, neće mu pomoći ni život usred domovine. Primetio sam da se protiv drugih kultura i jezika često bune oni koji ne znaju mnogo ni o sopstvenoj kulturi i maternjem jeziku. Ja verujem u individualni identitet. Ljudi se razlikuju i u okviru jedne porodice, a kamoli u okviru grupe od deset ili pedeset miliona pojedinaca. U našoj kulturi stanje je katastrofalno. Da li će sve te probleme možda rešiti „negovanje nacionalnog identiteta"? Već godinama gledam, i kod nas i u svetu, kako je vlastodršcima lakše da apstraktno raspredaju o nacionalnim interesima i identitetu nego da ljudima unaprede život.

Francuska, gde sada živite, velika je književna sila. Kakav je tamošnji ukus čitalačke publike?

U januaru ove godine francuski Nacionalni centar za knjigu sproveo je anketu. Želeli su da saznaju koliko ljudi čita. Rezultati će iznenaditi one koji su poverovali u tužbalice kako će internet da uništi knjigu (ranije se isto govorilo za film i televiziju). Naime, čak 60 odsto Francuza čita više knjiga godišnje, oko 20 odsto čita vrlo malo, dok 20 odsto ne čita nikada (ovi poslednji se mahom žale da nisu stekli naviku kad su bili mali). Najčitaniji su romani, prvenstveno kriminalistički i oni koji su dobili ugledne nagrade. Na visokom mestu su stripovi, a to me ne čudi pošto francuski strip ima dugu tradiciju. Sve više knjiga se prodaje preko interneta, a raste i potražnja za antikvarnim knjigama.

Zašto ste izabrali baš Prusta i Nabokova za svoj magistarski, odnosno doktorski rad?

Jednostavno rečeno, oni su moji omiljeni pisci. Pišući o njima, mogao sam da istražujem teme koje me zanimaju: kako stvaraju atmosferu i polako menjaju likove, ili kako pristupaju naraciji i kompoziciji, a naročito mi je važan njihov odnos prema prošlosti i sećanjima. Nabokov se često vraćao tom problemu u romanima i pripovetkama, a napisao je čak tri autobiografije na dva jezika. Za Prusta je proticanje vremena osnovni motiv, a termin „nesvesno sećanje" je iz njegovog romana ušao u psihologiju. Njihova dela su promenila i produbila moj doživljaj književnosti.

Sonja Ćirić