Nuspojave:
Ivo Ronald Ribar

Ono što nam se dešava često deluje apsurdno, ali zapravo se odvija strogo po Zakonu idiotskih situacija

Najdraža moja, jedina moja,
ne stiglo te ovo pismo,
verujem u život, videt ću te opet,
nadam se, nadaj se
(Korni grupa – Ivo Lola, 1973)

Apsolutno romantično! Osamnaestogodišnji Splićanin Ivan Ronald Mišković sedi u sobi beogradskog hotela i piše pismo svojoj dragoj, kuražeći malo nju a malo više sebe pred odsudni okršaj koji mu sutradan predstoji na tribinama fudbalskog stadiona. Građanin susedne i sestrinske države došao je u Beograd, po svemu sudeći, kao neka vrsta plaćenika iliti legionara, kao unajmljeni tabadžija koji treba da – za odgovarajuću konvertibilnu protivvrednost – pripomogne jednoj grupi ovdašnjih kriminalnih bilmeza da preuzmu navijačko „liderstvo" (čitaj – unosne posliće s obeju strana zakona, naročito s one druge) od konkurentske grupe kriminalnih bilmeza. Dečko je jako mlad, naložen, srca junačkoga, ali ipak mu nije svejedno, zna da ide u pakleno grotlo i da mu niko ne može garantovati da će se odatle vratiti sa štitom, a ne na njemu.

Znamo šta je bilo posle – sekstet splitskih rent-a-huligana je ratovao u poraženoj frakciji, prvo su natamburani a onda pohapšeni, a sada se od njihovog tzv. slučaja pravi jedan od onih tipičnih postjugoslovenskih politikantskih kermesa – uz jake i obilne primese upotrebe paranoje opšte prakse i eksploatacije izukrštanih nacionalističkih sentimenata i predrasuda – zbog kojih vas bude stid što uopšte razumete jezik kojim se ovde govori.

Ali, meni ustrajno ne da mira taj, rekoh već, apsolutno romantični detalj – policija je, tvrde ovdašnje novine i interneti, u Miškovićevoj hotelskoj sobi pronašla narečeno pismo, očigledno neotposlato. Ima li tu možda, my dear Watson, neki detalj koji zbunjuje vaše osećanje za logiku?

Obratite pažnju, doktore W – policija nije pronašla Miškovićev laptop ili smartfon, i u njemu koncept („draft") e-maila, ili neke druge, još savremenije forme elektronske komunikacije, nego pravo pravcato, fizičko, papirnato pismo, ono koje se onda lepo stavi u koverat na koji se napiše adresa primaoca (ime, ulica i kućni broj, grad, država), nalepi se poštanska marka tako što se pljucne na njenu poleđinu, i zatim se odnese do najbližeg poštanskog sandučeta. Dva-tri dana kasnije, a možda i duže (ipak je Split sada u inostranstvu), Miškovićeva „Ljube" iz ruku brkatog kvartovskog poštara Mate na kućnu adresu prima pismo svog voljenog, i zaliva ga suzama („pišem pismo, tinta mi se proli"). Šta tu nije u redu, sto mu gromova?

Imam pedeset i dve godine, i jako dobro pamtim vreme „pravih" pisama. Ipak, ne mogu da se setim kada sam poslednji put poslao nešto takvo; bilo je to jako davno, svakako u XX veku. To jest, poslednje sam pismo poslao mašala pre nego što se splitski Ivo Lola zvan Ivan Ronald uopšte rodio. Sam mlađani Mišković ni u teoriji ne može da pamti vreme pre masovno raširenog interneta i elektronske pošte, i teško je zamisliti da uopšte poznaje proceduru slanja „klasičnog" pisma. Osim toga, prozorljivi Votsone, svakako ste zapazili i da ima nečega malko apsurdnog u pisanju takvog pisma veče uoči odsudnog okršaja, kad je belodano jasno da ono može stići na odredište tek nakon što ishod avanture, kakav god bio, bude već uveliko poznat! Okej, ranije to ne bi nužno bilo prepreka jer se taj vremenski delay podrazumevao kao neizbežan, ali danas... Tako nešto, verujem, ne bi uradili ni deda i baba Ivana Ronalda M. Radije bi šibnuli topli ljudski SMS.

Tvrdim li ja da je sve ovo „izmišljeno"? Ne, mada bi to bilo najlogičnije. Što ne znači da ne bi i dalje bilo apsurdno – kojoj budali može pasti na pamet da konstruiše nešto tako vrišteće glupo? A ako je nekim neobičnim slučajem istinito, opet je zaumno, iz razloga očiglednih. Kako je sve to moguće?

Vrlo lako – sve (nam) se ovo dešava strogo i dosledno po Zakonu idiotskih situacija. Niste čuli za taj zakon? Nema veze – gravitaciona sila, recimo, važi i za one koji nikada nisu čuli ni za Njutna ni za Zakon gravitacije. Zakon idiotskih situacija u jednoj od svojih ključnih stavki, pak, nalaže da su idiotske situacije načelno moguće, pa i neizbežne, u svakom društvu, ali da su ipak daleko učestalije u društvima kojima upravljaju najgori, najnesolidniji, najnekompetentniji i najpokvareniji elementi unutar tih društava. Srbija je, naročito poslednjih godina, (iznova) jedno od takvih društava. Hrvatska takođe, mada nam je to slaba uteha. U takvim se okruženjima idiotske situacije lako i neometano razvijaju, razmnožavaju i teže zauzimanju svekolikog javnog prostora, kako to već rade svi paraziti i nametnici koji nalegnu na neki organizam – fizički ili društveni. Zato je, u tom kontekstu, ne samo normalno nego i neizbežno da stadioni budu slobodna igrališta za mafiju i fašiste istovremeno, da hrvatske tabadžije honorarno učestvuju u srpskim makljažama, a da srpski i hrvatski demagozi, paraziti i štetočine (čitaj – vaskolika struktura prezidencijalne i izvršne vlasti s obeju strana granice) gledaju kako bi ovaj bizaran podzemni rat iskoristili u svrhu daljeg podsticanja i unapređivanja sveopšte tupoumnosti.

I naposletku na sve to dođe Ivan Ronald Mišković, jedini majčin sin XXI veka koji ne ume da šalje ni smsove, ni mejlove, ni fejsbuk statuse i šta već sve tu još ima, nego lepo zašilji plajvaz pa ožeže po papiru. Onda se, jebiga, u nedoba opseti da ne zna kako se pismo šalje, pa ga ostavi u hotelskoj sobi i ode da časno izgine... The rest is history, dragi moj Votsone.

Teofil Pančić