TV manijak Mržnja i bratija Jasno je stavljeno do znanja, uz zvižduke i dobacivanja, da navijači još uvek imaju ekskluzivno pravo da određuju nacionalnu podobnost, da odrede da li Zvezda treba da igra ABA ligu i ko ima genetsku i rasnu čistotu da igra u crveno-belom dresu

piše: Dragan Ilić

Ove nedelje u zgradi UN u Njujorku je otvorena izložba o zločinima u logoru Jasenovac u okviru sećanja na Holokaust u Drugom svetskom ratu. Potresne slike su izazvale diplomatsku notu iz Hrvatske, koja je zamerila Srbiji što poteže ovo pitanje.

Nekako simultano u zemljama na istoku i jugoistoku Evrope postoji praksa da se relativizuje uloga lokalnih fašističkih i kvislinških režima. Danas u Hrvatskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj ili Ukrajini možete primetiti praksu izjednačavanja žrtava lokalnih fašista i šovinista sa pogubljenim Jevrejima, Romima, Srbima ili antikomunistima. Fašizam se tumači kao apstraktno zlo koje su nemački okupatori doneli sa sobom, a kvislinzi su patriote koje su stradale od komunista nakon rata. U Poljskoj se najavljuje zakon po kome Poljake niko u budućnosti neće moći da tereti za genocid, ustaše ispadoše patriote, a mađarski hortijevci su žrtve, prvo Hitlera a zatim Staljina. Dakle, u toku je velika istorijska revizija koja za cilj ima svojevrsno pranje nečiste savesti čitavih naroda.

To je ujedno i prilika gde su Srbi bili na strani žrtava i antifašista, samo je bilo nepopularno biti antifašista zbog aluzija na komunizam.

Jedna od oblasti društvenog života gde iz dana u dan možete pratiti barometar srpskog šovinizma jesu navijačke tribine. Poslednji slučaj eskalacije desio se na tribinama mog voljenog kluba Crvene zvezde.

Naime, kao pojačanje košarkaškog tima u Zvezdu je iz Slovenije stigao Alen Omić, Slovenac, rođeni Tuzlak. Na prvoj utakmici, protiv Olimpijakosa, kada je Zvezda pobedila, prvi put od 2013. na tribinama su se pojavili transparenti:

"Šiptar, Hrvat, Balija nisu moja bratija" i "Hvala upravi za radost i titule, dok igra ko ne treba, na nas ne računajte…".

Ovim je jasno stavljeno do znanja, uz zvižduke i dobacivanja, da navijači još uvek imaju ekskluzivno pravo da određuju nacionalnu podobnost, da odrede da li Zvezda treba da igra ABA ligu i ko ima genetsku i rasnu čistotu da igra u crveno-belom dresu. Došlo je do podele među navijačima, navodno je veći deo ipak podržao Omića, ali sramota je ipak ostala, čak i posle pobede Zvezde u derbiju protiv Partizana samo nekoliko dana kasnije.

Nespretnu izjavu dao je prvo bivši košarkaš Tomašević osudivši ponašanje dela navijača, ali čovek je promašio temu kada je rekao da Omić treba "dobrom igrom da se nametne navijačima i osvoji njihove simpatije". Možda je u sportu zaista tako, ali poenta nije u pridobijanju ljubavi publike, već u osudi primera šovinizma. Izostala je najvažnija reakcija, a ona je morala doći iz Zvezdine uprave – sa petljom da se delu navijača na tribinama kaže kako je ovakvo ponašanje neprihvatljivo. Nemojte mi reći da nekoliko policajaca nije moglo da skloni te sramne poruke sa tribina. Ukoliko imamo pravo, a imamo, da osudimo ustaške zločine, imamo obavezu da tu vrstu mržnje ne pokazujemo nigde, a naročito ne na utakmicama.

Obraz Zvezde su donekle sačuvali veterani, ljudi koji su Zvezdu doveli do krova Evrope, podsetivši da je uspeh uvek bio zasluga svih nacija sa naših prostora.

Vladimir Cvetković je izjavio: "Mnogo igrača iz Hrvatske i Bosne igralo je u Košarkaškom klubu Crvena zvezda ranije, a da ne pričam koliko ih je bilo u fudbalskom klubu. Setite se samo jedne od najlepših akcija u istoriji Zvezde, u prvoj utakmici polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Bajerna u Minhenu, kad smo pobedili sa 2:1. Belodedić je uzeo loptu i dodao Hrvatu Prosinečkom, koji je proigrao Srbina Binića, ovaj je centrirao, a Makedonac Pančev dao gol."

Neobičan primer apela na zdrav razum na sportskim takmičenjima dao je naš rukometni selektor Jovica Cvetković. On je pozvao "braću Hrvate da podrže tim Srbije u meču protiv Francuske". Okej, igrali smo očajno, ali je čovek pokušao da objasni kako je potpuno prirodno da kao komšije podržimo jedni druge jer nas veže zajednička prošlost. Nažalost, osim očajne igre, prvenstvo u Hrvatskoj je pratila nepojmljiva nacionalistička histerija. Pozivanje na bratstvo ili simpatije zvučalo je kao potpuna ludost, dok se šovinističko ludilo smatra potpuno racionalnim i logičnim.

Drago mi je što se ovim povodom oglasila i premijerka Ana Brnabić, koja je jedina shvatila da moramo oštro osuditi svaki primer šovinizma u Srbiji, da bismo imali pravo da podsećamo druge narode na njihove greške iz prošlosti i delimo moralne lekcije. Porazan primer polovičnog posla bilo je suđenje plaćenim huliganima iz Hrvatske koji su uhapšeni nakon tuče na Partizanovom jugu. Kažnjeni su sa par meseci zatvora i petogodišnjom zabranom ulaska u Srbiju, a nismo saznali ko je platio i naručio tu njihovu ekskurziju u Beogradu. Ako su tribine indikator našeg ludila, neophodno je da se hrabrije suočimo s njim, ili će političari u Srbiji kopirati svoje kolege u Hrvatskoj kojima je pred svake izbore obavezna tema političkih programa optuživanje Srba.