Istraživanje demokratije:
Kriza, nepoverenje i jaz

Indeks demokratije 2017. londonskog "Ekonomista" pokazuje pogoršanje stanja demokratskih društava u svetu, povećanje jaza između političkih elita i izbornih tela, sužavanje medijskih i erozije građanskih sloboda, uključujući ograničavanja slobode govora

Demokratijama se smatra 76 (45,5 odsto) od 167 zemalja, ali opet, tu nešto nije u redu. Indeks demokratije londonskog "Ekonomista" za 2017. (The Economist Intelligence Unit’s Democracy Index 2017) pokazuje da je u odnosu na 2016. u 89 zemalja zabeleženo pogoršanje ocena o stanju demokratije. To je tri puta više zemalja u odnosu na zemlje (27) u kojima je zabeleženo poboljšanje. Najgori rezultat od 2010.

Indeks ukazuje na demokratsku recesiju koju karakterišu opadanje broja građana koji participiraju u izborima i u političkom životu, slabosti u funkcionisanju vlada, opadanje poverenja u institucije, smanjivanje privlačnosti reprezentativnih političkih partija, povećavanje uticaja neizabranih institucija i ekspertskih tela.

I istraživanje Centra Pju (Pew Research Centre) pokazalo je u oktobru 2017. raskol između široke javne podrške demokratiji i dubokog javnog razočaranja načinom funkcionisanja predstavničkih sistema.

Taj trend pogoršanja stanja demokratije u "staroj" Zapadnoj Evropi, u kojoj je nivo demokratskih tekovina visok, podjednako je loš kao u "Novoj Evropi", u nekonsolidovanom istočnom delu kontinenta u kome caruju slaba politička kultura, haotična tranzicija, nemoć institucija koje bi trebalo da obezbeđuju vladavinu zakona, endemska i hronična korupcija, favorizovanje konzervativne politike i jakih lidera.

Decenije opadanja kvaliteta demokratije i neuspeh najuticajnijih partija da odraze zabrinutost i nesigurnost mladih i radničke klase rezultirali su rastom podrške partijama koje su protiv establišmenta u zapadnoj Evropi, kako na levici, tako i na desnici.

OSVETA JADNIKA: Podrška desnim partijama zabeležena je u Nemačkoj, Britaniji, Francuskoj, Italiji, Austriji, Belgiji, Danskoj, Grčkoj, Mađarskoj, Holandiji, Poljskoj, Švedskoj i Švajcarskoj. U prethodnom "Ekonomistovom" izveštaju taj trend je nazvan "osvetom jadnika".

Na izborima 2017. u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj dvokružni proporcionalni izborni sistemi su pomogli da se radikalne partije zadrže izvan vlasti, ali, po "Ekonomistovoj" analizi, negativno raspoloženje prema vladajućem establišmentu će u doglednoj budućnosti ostati na sceni i može primorati najuticajnije partije da na rast uticaja populista odgovore usvajanjem neliberalnih stanovišta. Pojedini publicisti su upozoravali na opasnost od takozvane "nove autoritarnosti" ili "neliberalne demokratije".

Zanimljiva je konstatacija "Ekonomistovih" istraživača da je i Francuska postala poprište socijalne i političke polarizacije uprkos porazu kandidata krajnje desnice Marine le Pen i pobede centrističkog kandidata Emanuela Makrona u maju 2017. Uspostavljanje vanrednog stanja predstavlja potencijalnu pretnju pravima i slobodama mnogih grupa u Francuskoj, a ne samo potencijalnim terorističkim grupama ili individuama.

Reakcija na populistički talas u pojedinim političkim, akademskim i medijskim krugovima otkriva rasprostranjene predrasude o prosečnim glasačima. Neki od publicista su krivili narodno neznanje i ksenofobiju za bregzit ili pobedu Donalda Trampa u SAD, a one koji su za to glasali proglašavali su za političke anafalbete, nasamarene "politikom posle istine" (post-truth politics, izraz koji je u modi), za ksenofobične ljude pune predrasuda, koji predstavljaju pretnju demokratiji.

U svojoj knjizi Povlačenje zapadnog liberalizma novinar i vašingtonski komentator "Fajnenšel tajmsa" Edvard Lus uočava da je "oiklofobija realnost" ("oikophobia is real"). To je "strah od kuće", odbacivanje sopstvene, a hvaljenje tuđe kulture, nešto suprotno od ksenofobije. Lus smatra da je srž i najupečatljiviji trend krize zapadnih demokratija rascep između volje naroda i vladavine eksperata, između tiranije većine i kluba sebičnih insajdera, između otuđenih birača i političke klase arogantne prema ekonomskim gubitnicima i nakon pada Berlinskog zida sve skeptičnije prema demokratiji.

Londonski "Ekonomist" u sveobuhvatnom eseju o demokratiji krajem prošle godine konstatuje da ni Evropa u tom pogledu nije uzor demokratije (upotrebljava novogovorni izraz "paragon demokratije", što je i naziv jedne "epske" video-igre koju onlajn igra više igrača uz pucanje i osvajanje baza protivnika). Odluku da se 1999. uvede evro donele su tehnokrate. Samo dve zemlje, Švedska i Danska, održale su referendume o tome (obe su rekle ne). Kada su Irci na referendumu glasali protiv ratifikacije Lisabonskog ugovora iz 2007. koji je trebalo da konsoliduje vlast u Briselu, ubedili su ih da referendum ponove. Tokom najtežih godina evro-krize, evro-elita je naterala Italiju i Grčku da legalno izabrane vlade zamene tehnokratima.

AMERIKA U DRUGOJ LIGI: Prema analizi "Ekonomistovih" istraživača, reakcija birača na ekonomski i politički sistem koji ih je unazadio posle ekonomske krize 2007/09, Britanija protiv Brisela, Zapadna Virdžinija protiv Vašingtona, nije uzrok krize, već njen opominjući simptom.

U SAD, koje su po "Ekonomistovom" indeksu 2016. pale u kategoriju "slabih demokratija" (tek 21. u svetu), koju obeležava polarizacija ne samo između demokrata i republikanaca nego i načelno po pitanju migracije, ekologije (odnosno globalnog zagrevanje), zdravstvenog osiguranja (Obamacare), pa i smanjenja poreza koje pogoduje bogatima, progurano kroz Kongres 2017. Trend ka "partizanštini" (partisanship, partijskoj pristrasnosti) nakon izbora Donalda Trampa tamo koincidira sa rastućom socijalnom nejednakošću i dugogodišnjom erozijom poverenja u vladu i javne institucije koje su decenijama potkopavale kontroverze oko Vijetnamskog rata (1965–1973), Votergejta (1972–1974), ratova u Iraku (1990. i 2003), finansijske krize 2008/09. i krize finansiranja vlade koje se ponavljaju.

"Njuzvik" sa izvesnom zabrinutošću piše da "Ekonomistov" indeks upozorava na rastuću socijalnu polarizaciju u SAD i upozorava da će ako Tramp nije u mogućnosti da obuzda svoje postupke, "demokratija u SAD biti pod većim rizikom."

Ta degradacija, stvarna ili fiktivna, trenutna ili trajnija, prilično je nezgodna stvar za Ameriku, s obzirom na to da su sloboda i demokratija njeni važni izvozni proizvodi – i neporecivi izgovori.

U tom kontekstu, valjalo bi citirati i autora "Ekonomistovog" eseja iz 2017. o "demokratskom neredu" u kome se podseća i na to da je američki predsednik Džordž Buš mlađi irački rat 2003. opravdavao kao borbu za slobodu i demokratiju, ali je tim ratom demokratskoj stvari naneo veliku štetu. "Usaglašeni napori slobodnih naroda da promovišu demokratiju predstavljaju uvod u poraz našeg neprijatelja...", rekao je Buš koji je, navodno, iskreno verovao da će Bliski Istok ostati kolevka terorizma sve dok tamo dominiraju diktatori. Levičari su to smatrali dokazom da je demokratija samo smokvin list američkog imperijalizma.

Za spoljnopolitičke realiste rastući haos u Iraku bio je dokaz da američki recept promovisanja demokratije predstavlja recept za nestabilnost, a razočarani konzervativci, poput američkog politikologa Frensisa Fukujame, videli su to kao dokaz da demokratija "ne može da pusti koren u kamenitom tlu"...

MERILA DEMOKRATIJE: Da li se može izmeriti gde je razlika između demokratije i terora većine, između vladavine rulje i tehnokratije, između "državničke mudrosti" i diktature?

Londonski "Ekonomist" deset godina zaredom pokušava da pokaže "merljivost demokratije" objavljujući pomenuti Indeks, prema kome se od 0 do 10 ocenjuju odgovori na šezdeset pitanja u pet oblasti važnih za funkcionisanje demokratije (izborni proces i pluralizam, funkcionisanje vlade, politička participacija, politička kultura, građanske slobode).

Teško je reći da li je taj metod baš naučno zasnovan, ali su indikatori za kojima se tim istraživanjem traga prilično očigledni i manje-više proverivi. Primer:

– Da li slobodno izabrani predstavnici određuju vladinu politiku?

Da (1 poen). Ne (0 poena)

– Imaju li neki značajan uticaj?

Da (0,5). Ne. (0)

– Da li je zakonodavno predstavničko telo očigledno nadmoćno nad vladom?

Da (1).Ne (0)

– Koliki je stepen do kog je pravosuđe nezavisno od uticaja vlade?

Razmotrite stavove međunarodnih pravnih i sudskih posmatrača (watchdogs, "pasa čuvara" – reč u modi, uvredljiva za one na koje se odnosi). Da li su sudovi ikada doneli važne presuda protiv vlade ili viših zvaničnika vlade?

Visok (1)

Umeren (0,5)

Nizak (0)

– Da li postoje slobodni elektronski mediji?

Da (1). Pluralistički su, ali mediji pod kontrolom države su veoma favorizovani. Jedan ili dva privatna vlasnika dominiraju medijima (0,5). Ne (0).

– Da li postoji slobodna štampa?

Da (1). Pluralistička je, ali listovi pod kontrolom države su veoma favorizovani. Postoji visok stepen koncentracija privatnog vlasništva nacionalnih novina (0,5). Ne (0).

Na osnovu odgovora na takvih 60 pitanja i verifikacije u različitim fokus grupama, "Ekonomistovi" istraživači su 167 zemalja koje su analizirali razvrstavali u četiri kategorije: pune demokratije (full democracy, prosečna ocena veća od 8); nepostojane, slabe demokratije (flawed democracy, skor veći od 6 a manji od 8), hibridni režimi (skor veći od 4 a manji od 6) ili autoritarni režimi (skor manji od 4).

Tako mereno, gotovo polovina svetske populacije (49,3 odsto) je 2017. živela u nekoj vrsti demokratije, mada samo 4,5 odsto njih u "punoj demokratiji, što je znatno manje od onih 8,9 odsto u 2015".

Broj država koje po tom izveštaju spadaju u kategoriju tzv. "punih demokratija" (19) u 2017. je ostao isti kao 2016. godine, kada je "izbacivanjem SAD iz prve lige" smanjen sa 20 koliko ih je bilo u 2015.

PUNE DEMOKRATIJE: U Evropi ima 14 "punih demokratija", šest "slabih demokratija", a Turska, koja je prema "Ekonomistu" evropska zemlja, njen je jedini "hibridni režim".

Zemlje OEBS-a dominiraju među zemljama rangiranim kao "pune demokratije", što sugeriše da je razvijenost važna, ako ne i granična konstanta demokratije. Norveška je tako na vrhu svetske rang-liste Indeksa demokratije 2017. Slede Švedska, Island, Novi Zeland, Danska... Finska nije daleko, na devetom mestu sa prosekom 9.

Pune demokratije su prema tom indeksu zemlje u kojima su, prema oceni istraživača, osnovne političke slobode i građanske slobode poštovane, a politička kultura pogoduje cvetanju demokratije, u kojima je funkcionisanje vlade zadovoljavajuće, u kojima postoji sistem međusobne kontrole triju grana vlasti (checks and balances), u kojima je sudstvo nezavisno, sudske odluke se izvršavaju, a mediji su nezavisni i raznoliki.

Uprkos ukupnom pogoršanju, evropske zemlje zauzimaju najviših deset mesta na Indeksu demokratije, a sedam evropskih zemalja je u 2017. godini poboljšalo svoj demokratski skor: Island, Danska, Holandija, Velika Britanija, Austrija, Belgija i Grčka. Nijedna evropska "slaba demokratija" – Italija, Portugalija, Francuska, Belgija, Kipar i Grčka – nije se, međutim, preselila u kategoriju "pune demokratije".

U izveštaju se pominje slučaj Španije čija je nacionalna vlada pokušavala da osujeti katalonski referendum o nezavisnosti i da suspenduje autonomiju. Njen rejting je smanjen više nego Francuskoj ili Turskoj, koja je po padu demokratskog rejtinga karakteristična, naročito zbog upotrebe vanrednih ovlašćenja Redžepa Tajipa Erdogana nakon propalog puča 2016.

SLABE DEMOKRATIJE: "Slabe demokratije" su koncentrisane u Latinskoj Americi (16), Aziji (13) i u Istočnoj Evropi (12), ali je indikativno da i zapadna Evropa ima takođe šest "slabih demokratija" u koje su pre jedne decenije zapale i zemlje kao što su Francuska i Italija.

Istočna Evropa (28 zemalja u koje su uvršteni i Balkan, višegradska grupa plus Slovenija i Zajednica Nezavisnih Država) tradicionalno ima niske rezultate na Indeksu demokratije . Ima više nedemokratskih nego demokratskih država – 16 "hibridnih" ili "autoritarnih režima" i 12 "slabih demokratija" (11 članica EU plus Srbija). Istočna Evropa nema ni jednu "punu demokratiju".

U istočnoevropskom regionu 17 od 28 zemalja iskusilo je 2017. demokratsku regresiju. Regionalni prosečni skor je pao na najniži nivo od kada se Indeks demokratije meri (5,40 u 2017. u odnosu na 5,76 iz 2006).

Srbija se, kao "slaba demokratija", kotira na 12. mestu u Istočnoj Evropi – iza Mađarske, Hrvatske i Rumunije, a ispred Albanije, Moldavije i Ukrajine; a na 66. u svetu – iza El Salvadora, a ispred Meksika i Indonezije.

"Nepostojane" ili "slabe demokratije" su po "Ekonomistovom" indeksu one zemlje koje takođe imaju slobodne i poštene izbore, čak i ako postoje problemi (kao što su kršenja slobode medija), u kojima se poštuju osnovne građanske slobode, ali u kojima postoje značajne slabosti demokratije, uključujući nerazvijenu političku kulturu, nizak stepen političkog učešća i problemi u upravljanju.

PAD SRBIJE: U izveštaju se konstatuje da Srbija spada u zemlje koje su u poređenju sa 2016. smanjile demokratski skor – 6,41 u 2017. u odnosu na 6,57 u 2016. Kada je počelo merenje tog indeksa, skor Srbije je bio viši – iznosio je 6,62, što znači da u deceniji tranzicije demokratske institucije u Srbiji nisu unapređene. Najniži rejting Srbije (6,33) bio je u atmosferi nakon ekonomske krize 2008/9. u godinama 2010, 2011. i 2012.

Kako se konstatuje u Indeksu demokratije 2017, sadašnje smanjenje skora odražava neformalnu konsolidaciju vlasti u rukama predsednika Aleksandra Vučića, slabost političke opozicije, parlament koji slabo funkcioniše i pogoršanje medijskih sloboda. U komentaru "Ekonomistovog" indeksa konstatuje se da Srpska napredna stranka dominira u zakonodavnom telu i izvršnoj vlasti i kontroliše sudstvo. Mediji su finansijski ograničeni, nedovoljno robusni, snažno kontrolisani od strane vlade i skloni samocenzuri.

"Ekonomistovi" istraživači konstatuju da je Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića zauzela beskompromisno neprijateljski stav prema novinskim organizacijama koje su bile otvorenije protiv vlade, da se oslanja na provladin tabloid "Informer", koji osujećuje novinare koji su kritikovali vladu optužujući ih da su strani plaćenici ili da imaju veze sa organizovanim kriminalom. Kaže se i da su se vlade u Srbiji, jedna za drugom, trudile da oblikuju informacije pomoću političkog uticaja na javne emitere i podržavanjem određenih privatnih medijskih kuća koje su manje kritički raspoložene prema vladi, kao što je TV Pink.

Na problematičan odnos vlasti u Srbiji prema medijima pokazuje i izveštaj vašingtonskog Fridom hausa o slobodi medija za 2017. u kome se kaže da su među zemljama u kojima je zabeleženo najveće opadanje medijskih sloboda Poljska, Turska, Burundi, Mađarska, Bolivija, Kongo i – Srbija.

Za štampu u Srbiji se kaže da je delimično slobodna – uz konstataciju da je Srbija u opadajućem trendu zbog kontinuirane konsolidacije vlasti predsednika Aleksandra Vučića koja uključuje metode nejasnih stranačkih finansiranja, politizaciju sprovođenja zakona i pokušaja da se kritički novinari podvrgnu finansijskim istragama i uprljaju u medijima prijateljski naklonjenih vladi.

U izveštaju Reportera bez granica za 2017. takođe se konstatuje da su medijske slobode u Srbiji opale nakon što je Aleksandar Vučić, ministar za informisanje Slobodana Miloševića, postao premijer u maju 2014, a da one koji su kritičniji vlada često javno napada. Reporteri u tom kontekstu pominju napade na istraživačke medijske grupe BIRN i CINS, na istraživački vebsajt KRIK, na dnevni list "Danas" i na nedeljnik "Vreme".

ISTOČNOEVROPSKO OGLEDALO: Izveštaju o Indeksu demokratije "Ekonomist" je dodao izveštaj Fridom hausa iz koga proizlazi da to nije usamljen primer u Istočnoj Evropi: konstatuje se da je medijska atmosfera problematična čak i u onim istočnoevropskim zemljama u kojima je demokratija napredovala.

U Mađarskoj je vlada Fidesa nakon preuzimanja vlasti 2010. demonstrirala netoleranciju prema kritičkoj štampi, nekoliko medija je prodala vlasnicima koji izgleda da su bliski vladi, a zatvorila je pa prodala najstariji i mađarski list "Népszabadság". Sve "slabe demokratije" u regionu, osim Bugarske, beleže pad demokratskog indeksa, uz opadanje javnog poverenja u vlade i političke partije.

U Poljskoj, vlada koju vodi nacionalistička Partija zakona i pravde je nakon 2015. podstakla niz spornih reformi koje su potkopale demokratske institucije, sebi je podredila Ustavni sud, promenila način upravljanja državnim medijima i javnim servisom, uspostavila veću kontrolu nad finansiranjem građanskih organizacija, donela zakon kojim se ograničava sloboda okupljanja i promenila pravila koja regulišu imenovanje sudija.

Rumunija je takođe iskusila opadanje demokratskog skora, što odražava nastojanje vladajuće koalicije da oslabi nezavisnost i efektivnost sudstva, da blokira aktivnost nekih tela koja suzbijaju korupciju.

HIBRIDNI REŽIMI: Devet zemalja Istočne Evrope imaju "hibridne režime" (zemlje zapadnog Balkana, ne računajući Srbiju, zatim Ukrajina, Moldavija, Jermenija, Gruzija i Kirgizija). Neke od zemalja "hibridnog režima" beleže poboljšanje u 2017, posebno Albanija i Makedonija, ali mnogo im treba da bi došle u kategoriju "slabih demokratija".

Moldavija je prošle godine bila "slaba demokratija", a sada je "hibridni režim", što je rezultat problematičnih izbora. Jermenija je iz kategorije "autoritarnih" prebačena u "hibridne režime", što je rezultat ustavnih promena i transfera vlasti od (proruskog) predsednika ka (proevropskom) parlamentu.

"Hibridni režimi" su oni u kojima ima značajnih izbornih nepravilnosti, u kojima postoji

pritisak vlade na opozicione stranke i kandidate, u kojima se ozbiljno ispoljavaju slabosti kada su u pitanju politička kultura, funkcionisanje vlada, u kojima je korupcija rasprostranjena, sudstvo nije nezavisno, vladavina prava slaba, a u kojima je uobičajen pritisak na novinare.

AUTORITARNI REŽIMI: "Hibridni" i "autoritarni" režimi su, inače, koncentrisani u Podsaharskoj Africi (36 od 44 zemalja), na Bliskom Istoku i Severnoj Africi (18 od 20) i u Istočnoj Evropi (16), Aziji i Australiji (13).

Rusija, Belorusija, Azerbejdžan i sve centralnoazijske zemlje, osim Kirgizije, okarakterisane su u izveštaju Indeks demokratije 2017. kao autoritarne države.

Autoritarni režimi su prema "Ekonomistovom" indeksu one države u kojima nema političkog pluralizma ili je on u velikoj meri ograničen, u kojima neke formalne institucije demokratije postoje, ali imaju malo suštine, u kojima se toleriše ugrožavanje građanskih sloboda, u kojima postoji represija nad kritičarima vlade i sveobuhvatna cenzura, u kojima su mediji u državnom vlasništvu ili ih kontrolišu grupe povezane sa režimom, u kojima izbori, ukoliko se dogode, nisu slobodni i pošteni, u kojima ne postoji nezavisno pravosuđe.

U tom kontekstu se, uz rezerve, konstatuje da među autoritarnim zemljama u regionu postoji nekoliko pozitivnih znakova. U Rusiji, gde je poverenje javnosti u državne institucije veoma nisko, a jaz između stanovništva i političke elite veoma visok, u periodu pred izbore u martu 2018. vlasti su zainteresovane da pokažu da se bore protiv korupcije, što dovodi do hapšenja i suđenja na visokom nivou, kao što je bilo hapšenje Alekseja Uliukajeva, bivšeg ministra ekonomije, u decembru 2017. Međutim, takvi slučajevi uglavnom služe za kozmetičke svrhe, pa analitičari "Ekonomista" prognoziraju da će se malo učiniti kako bi se povećala transparentnost i borba protiv korupcije na najvišem političkom nivou. Prema "Ekonomistovom" indeksu, trećina svetske populacije (najveći deo čini Kina) živi pod autoritarnom vladavinom.

Dublje u autoritarizam potonule su Kambodža (rang 124), Vijetnam (140) i svakako Mjanmar (120), u kome je došlo do represije nad manjinskom muslimanskom zajednicom Rohindža i do izbegličke krize 2017. Posebno svetlo analiza "Ekonomista" usmerava na Venecuelu, nalazeći da se ona od "hibridnog režima" pridružila Kubi postavši "autoritarni režim" koji klizi u diktaturu.

U Latinskoj Americi prosečni skor je opao sa 6,33 u 2016. na 6,26 u 2017. mada je taj region ostao najdemokratskije orijentisan u svetu u razvoju. Na dnu "Ekonomistovog" Indeksa demokratije su Severna Koreja (1,08), Sirija, Čad, Centralna Afrička Republika i Demokratska Republika Kongo.

U zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike koje predstavljaju koncentraciju apsolutističkih monarhija, autoritarnih režima i rasprostranjenosti vojnih konflikata, Indeks demokratije je pogoršavan svake godine nakon 2012, što po zaključku "Ekonomistovih" istraživača znači da se proćerdava demokratski entuzijazam koji je pratilo tzv. Arapsko proleće u decembru 2010.

IZVOR OČAJANJA LJUDSKE DUŠE: Od Svetskog ekonomskog foruma do raznih drugih skupova kriza demokratije je dežurna tema. Kofi Anan, bivši generalni sekretar UN je govoreći u septembru prošle godine na Atinskom demokratskom forumu nabrojao tri uzroka krize demokratije: rastuću nejednakost među zemljama, s obzirom da koristi od globalizacije stvaraju dobitnike i gubitnike bez presedana; to što se demokratski izabrane vlade često osećaju nemoćno u mreži globalizacije i što su postale zarobljenici specijalnih interesa, kao grčka Siriza, kada se uprkos mandatu nije mogla odupreti nametnutim merama štednje zarad uravnoteženja bilansa evropskih banaka, pa i kriza efikasnosti koja u zemljama u razvoju širi uverenje da autoritarni režimi obezbeđuju brži razvoj.

On smatra da je ta kriza ipak prolazna, jer mereno indeksom ljudskog razvoja UN-a, od dvadeset zemalja na najvišim nivoima razvoja, devetnaest su liberalne demokratije. Među najvećih četrdeset ekonomija, trideset i šest su liberalne demokratije. Čak i građani siromašnih demokratija žive u proseku devet godina duže od građana loših autokratija jer imaju bolji pristup zdravlju i obrazovanju. Anan je tu citirao i indijskog filozofa i ekonomistu Amartju Šina koji je rekao da je i sloboda razvoj – jer podređenost kapricima drugih ljudskih bića, a ne zakonu, predstavlja izvor očajanja ljudske duše.

Milan Milošević