Veliki praznici u našoj kući su mirisali na mast za parket.

Nekoliko dana pred Božić, Uskrs i Svetog Nikolu glancali su se podovi. Počinjalo se nekoliko dana pred praznik da bi miris masti za parket iščilio a miomirisi bombica sa rumom, rozen torte i ostalih đakonija neometano napajali čulo mirisa u velikoj gostinskoj sobi.

Podovi u našoj kući nisu bili od parketa, već zastrti linoleumom. Kada je proizvodnja ovog podnog prekrivača stigla i u naše krajeve, svi smo se grdno razočarali. To nije bilo ni prineti ovom našem linoleumu, koji je početkom tridesetih donesen u kuću pravo iz Pešte. Sve prostorije u kući zastrte su njime od zida do zida, a po ivicama je fiksiran lakiranom, lepo profilisanom lajsnom. Posao je urađen pred venčanje mladog trgovca i još mlađe ćerke poznatog hotelijera i kafedžije. Dosta kasnije, oni će postati moj otac i majka. Ali to će biti neko drugo vreme u kojem će lepota linoleuma biti manje bitna. Jedino će biti bitno da se preživi i da deca budu zdrava i lepo vaspitana.

Taj naš linoleum je bio pravo čudo. Nisu ga uništile ni nemačke čizme, ni potkovane cokule ruskih oficira, koji su za vreme okupacije i oslobođenja od dela naše kuće pravili sebi boravište bez pitanja i bez našeg pristanka. Dosta godina kasnije ustanovićemo da je preživeo i stanare koji su posle rata useljeni u naš "višak" stambenog prostora. Supruga čuvara gradilišta, mlada seljanka iz Blaznave, ribala je naš linoleum rastvorom drvenog pepela, a on je preživeo. Jednog letnjeg popodneva, potpuno bez veze i potrebe, odao sam mu počast namazavši ga mašću za parket. Rekao sam već – pravo čudo. Imao je nekoliko slojeva. Prvi, noseći sloj bio je mrežica od nekakvog nepoderivog kanapa, koji se jedva mogao preseći vrlo oštrim nožem. To je bilo zaliveno nekakvom, danas potpuno nepoznatom masom, a preko svega je išao prilično tvrd završni sloj, islikan lepim diskretnim nijansama braon i tamnozelene boje.

Dakle, najmanje nedelju dana pred praznik u gostinskoj sobi se pomerao nameštaj, rolao se veliki persijski tepih i iznosio u dvorište na trešenje prašine. Zbog tog tepiha majka je posle oslobođenja bila mobilisana čitavih nedelju dana od strane Narodnooslobodilačke vojske Demokratske Federativne Jugoslavije. Jednog dana banula je u naše dvorište komšinica, koja je sa mužem, majorom Ozne, nekoliko dana ranije useljena u "višak" stambenog prostora naših prvih komšija. Drugarica komšinica je "drugarici" majci strogim, ali pravednim tonom saopštila da traži naš persijski tepih radi ukrašavanja bine na zboru Narodnog fronta, koji će se uskoro održati u centru grada. Majka je uzvratila istinom da se takve stvari kao što je persijski tepih jednom unose u kuću, i jednom iznose iz nje – kad ih pojedu moljci. Dijalog je završen zalupljivanjem teških bukovih vrata ispred nosa naše drugarice komšinice. Na tim istim vratima majka je već sutradan primila iz ruku vojnog kurira rešenje "da se ima u roku odmah javiti bolnici NOV DFJ, radi mobilizacije u trajanju od 7 (sedam) dana, radi obavljanja poslova u vešernici", tj. pranja krvavog veša i zavoja ranjenika koji su pristizali iz obračuna sa bandama diljem naše tek oslobođene domovine.

Drugarica komšinica se nije dugo zadržala u našem susedstvu. Promenila je adresu jer je njen muž, major Ozne, dobio preseljenje na Goli otok. Oni su otišli, a mi smo ostali da i dalje pred praznike iznosimo persijski tepih u dvorište i mažemo naš lepi linoleum parketnom mašću, što je bio lakši deo posla. Najteže je bilo isterivanje sjaja flanelskim krpama. Taj posao se radio sve dok majka ne uzvikne "dosta više".

Ali miris parketne masti nikada nije mogao da izvetri, već se mešao sa mirisima london štangli, rum kugli i rozen torte u nozdrvama naših gostiju.

Jovan Kale Gligorijević