Paradoksalno zvuči, ali prvi put sam se osetila ozbiljno zaposlenom ne kada sam dobila prvu platu, nego kada sam od firme dobila prvu vizitkartu. Zarađivati se moglo i ovako i onako, i bez stalnog zaposlenja, ali kada sam u ruke dobila to parčence kartona, gde je pisalo da sam dipl. ing. i mali šef velikog i ozbiljnog preduzeća, to je bilo to. Sve je, dakle, bilo tu, plavo na belo: ime, zanimanje, funkcija i telefon i faks i ime preduzeća, i mogla sam nadalje i ja da se malo puvam i vizitku udeljujem ne samo po sajmovima tehnika i kojekakvim seminarima, nego i onako usput, društvu, dok na poleđini nehajno žvrljam i kućni broj telefona. Dakako da sam po komad prvo odnela roditeljima, da vide da sve ono učenje nije bilo uzalud.

Prvu vizitkartu stavila sam na početak šlajpeka u koji sam ređala i sve one koje sam od drugih usput dobijala.

Istorija kaže da su se prve prave vizitkarte pojavile u Francuskoj u 17. veku, za vreme Luja XIV. Devetnaesti vek i industrija su naravno doneli procvat u izradi vizitkarti, kada su često angažovani i vrhunski slikari da ih osmisle i naslikaju, tako da su pojedine karte iz ovog perioda prava mala umetnička dela.

Istorija i pravila kažu da bi svaki pravi gospodin i ugledna osoba trebalo da ima najmanje četiri vrste vizitkarti: na jednoj da stoji samo ime i prezime, na drugoj ime i prezime, zvanje, adresa i kućni telefon, na trećoj ime i prezime, zvanje, adresa i telefon na poslu, i na kraju jednu na kojoj je uz ovo ime navedeno i ime supruge. Ženama je, naravno, kao i za koješta drugo, i za ovo u ta vremena bilo postavljeno ograničenje, tj. dozvoljena samo prva ili četvrta vizitkarta. Istorija ne kaže šta je bivalo sa četvrtom ako neko nije imao bračnog druga, a ne kaže ni kada su žene izvojevale pravo da na svojim vizitkartama pišu šta im je drago.

Vremena su se potom menjala i ubrzavala. Vizitkarta je opstajala u skoro nepromenjenom obliku i dimenzijama, samo su se uz to ubrzavanje i tehnologije štampe pojavile vizitke u boji, na sve boljem i neobičnijem papiru, štampane dvostrano… Vizitke koje samo što ne govore i ne viču: vidi me, primeti me, najbolji smo, najbogatiji smo, u zlatotisku, zapamti me… Svi sad imaju vizitkarte za sve svrhe, nije više dovoljno imati samo broj telefona nego treba napisati i mail i web i viber i ko zna šta još. Novija istorija pamti i jednog koji je imao vizitkartu na kojoj je ispod imena pisalo: zet generalnog direktora.

Kartončići su se u onom mom šlajpeku sa početka gomilali, povremeno sam polovinu nepotrebnih bacala, pa nastavljala da dopunjavam. Pokazalo se da su mi najkorisnije vizitkarte prodavaca sa buvljaka, gde su tačno bili navedeni i ucrtani redovi u kojima se nalaze moje omiljene tezge za pazar. Sve ostali podaci, o kome god treba, mogu sada lako da se nađu na računaru. I naravno, ne mora više da se čeka ni da ti firma napravi vizitkartu, opet dva-tri klika na računaru i sam sebi dizajniraš šta god poželiš da budeš i kako god zamisliš da sebe predstaviš svetu.

Ona moja firma sa početka priče, čiju sam vizitkartu željno iščekivala i vrlo ponosno pokazivala godinama, e ta je dospela na niske grane. Ovih dana, pred mogućim i vrlo izglednim stečajem, pakujemo za recikliranje tone nekadašnje dokumentacije, arhivu i istoriju nekoliko generacija. Sve ide na prodaju kao stari papir, ne bismo li bar tako imali neku korist kad već nema drugog posla.

Prazneći jedan od ormana odavno napuštene kancelarije nekog od bivših direktora, na polici u prašini nalazim nekoliko šlajpeka od veštačke kože sa logom firme, prepunih vizitkarti. Odvajam dva, brišem prašinu i natenane, sa radoznalošću svrake, prebiram po njima: karticâ u plastičnim pregradama skoro 300. Direktori, inženjeri, advokati, neki pisci, slikari, imena poznata i nepoznata, jedan koji ispod imena ima napisano "dobitnik Oktobarske nagrade Beograda"... Čitav jedan radni vek u 300 kartonskih parčića.

Na pretposlednjoj stranici pogled staje na vizitkarti sa imenom Oliver Ivanović. Dve vizitkarte, tačnije. Jedna starija, dok još nije bilo mobilnih telefona – adresa kućna i telefon, adresa kancelarije; druga, novija, samo sa brojevima mobilnih telefona i zvanjem.

Nešto me stislo u grlu. Rasplakala sam se nad gomilom rasutih vizitkarti, i nad ove dve, sada potpuno drugačije od svih ostalih. I pomalo nad svima nama koji više nismo ono što smo bili i mislili da ćemo dugo biti, nego smo ostali još samo tu, na tim malim zaboravljenim komadima kartona kao slagalica kojoj će zauvek faliti neki deo.

Ljubica Turudić