Uspomena – Borislav Radović (1935–2018):
Svet što nam pripasti neće

Koliko god književnih referenci sadržala, da bi bila autentična i sugestivna – pesma mora da bude utemeljena na stvarnom doživljaju

Kada sam, na vest o smrti Bore Radovića, po nekom višem nalogu sudbinske patetike, valjda podrazumevanom u tim situacijama, tu noć i sutradan prelistavao njegove knjige i zadržavao se na pojedinim mestima u pesmama, shvatio sam da je osnovni kvalitet zbog koga volim njegovu poeziju – odsustvo povišene jezičke i emocionalne temperature. Ako je toga i bilo u tragovima u prvim knjigama, Bora Radović se primamljive pošasti oslobodio vrlo rano, želeći da izbegne svaku mogućnost (javne) zloupotrebe svoga rada.

A prevladavanje patetike jeste jedan od najvažnijih zadataka moderne poezije, koja je u veku najvećih posrnuća ljudskosti morala da traži drugačije puteve i diskretnije izraze da bi tu ljudskost ipak nekako iskazala. Ali kada sada premotavam to vreme provedeno sa Borom Radovićem – bilo da smo sedeli nas dvojica u nekom od kafića u Ilije Garašanina, ili u društvu sa Milutinom Petrovićem, Vojom Jovanovićem, Brankom Kukićem i Božom Zecom – kao jedan od upečatljivih utisaka se nameću jednaka odmerenost i diskretnost, bez onog karakterističnog mahanja rukama, razgrtanja za stolom i teških reči, koje, u konačnici, završavaju u mučnom nihilizmu.

Uopšte, Boru vezujem za jedan poseban krug umetnika, kome, pored gore navedenog društva, pribrajam još i Petra Vujičića, Rašu Livadu, Miloša Komadinu (koje nisam stigao da upoznam), a onda i Biserku Rajčić, Dragana Stojanovića, Slobodana Zubanovića, Sašu Jelenkovića i možda još ponekog, te institucije kakve su "Gradac" i časopisi i edicije "Poezija" i "Istočnik"; dakle zajednicu duhova različitih i generacijski i poetički i na brojnim drugim ravnima, ali koja je – služeći isključivo poeziji: kao umetnosti i kao mogućnosti života – uspela da i u teškim vremenima i uslovima ispuni najzahtevniji zadatak: da sačuva najviša merila vrednosti.

Poslednji put sam razgovarao sa Borom posle sahrane Voje Jovanovića. Nas nekoliko Vojinih prijatelja smo sedeli Kod Grka, pa je Bora pitao da li neko ima prvu knjigu Miloša Komadine Obično jutro. Nije mogao da je nađe u svojoj biblioteci, nije više bio siguran ni da li je ima. Trebala mu je jedna pesma sa početka, nije se sećao naslova, u kojoj se na kraju pojavljuje šareno mače.

Bila je to pesma Gledajući s prozora: "sve dok iza odbačenog šporeta najednom/ ne istrči šarena mačka i zamauče". Kada sam mu sutradan pročitao te stihove, Bora se zadovoljno nasmejao: pa da, on je to morao da vidi, nije mogao da izmisli tako nešto. Meni se pak činilo da je pesma u prvom redu naklon sumatraizmu i Crnjanskom, a da kraj podseća na pesmu Život i ono "ozeblo, tuđe, dete", koje istrčava iz zavejanog vrta. Bora se zamislio na trenutak: može biti... ali ključno je da nije mogao tu sliku da izmisli.

Čini mi se da se na osnovu ovih reči može u dobroj meri rekonstruisati Radovićev odnos prema poeziji. Koliko god književnih referenci sadržala, da bi bila autentična i sugestivna – pesma mora da bude utemeljena na stvarnom doživljaju. I onda je sasvim svejedno šta je njena tema: pokušaj rekonstrukcije priče koja stoji iza mita o Argonautima, slika mladića koji tuče svesku pred Narodnom bibliotekom, život vina ili pogled iz dvorišta. Upravo Radovićeva poezija na najlepši način pokazuje da kultura nastaje kada se određeni životni obrasci i slike ili emocionalno-psihološki intenziteti ponavljaju kroz vreme na različitim mestima. Tada i samo tada je dakle reč o univerzalnim obrascima i o kulturi.

Poslednjih dvadeset godina Bora Radović nije pisao poeziju. Tu i tamo bi za nova izdanja svojih Pesama – što se može, ali ne do kraja, podvesti pod Malarmeovo razumevanje pojma Knjige – izmenio pokoji stih ili zarez. Iako sam bio načuo za tu odluku, nisam verovao da ona može biti nepoziva, ali kada sam ga jednom pitao da li ima neke nove pesme, rekao je sa olakšanjem čoveka koji je posle duge bolesti ozdravio: a ne, ja sam se toga odavno ratosiljao. Nije, međutim, Bora prestao da piše, pa su tako njegovi tekstovi iz knjiga Neke stvari i O pesnicima i o poeziji uzori najlepšeg esejističkog pisma kod nas: karakterističan spoj žive životne mudrosti i kulturne i istorijske svesti, idejne elegancije i preciznog jezika.

Kada sam pisao tekst o Borinoj poeziji, neprestano sam ga zvao, viđao se s njim i verovatno mu pomalo i dosađivao sa svojom ambicijom da do kraja rastumačim svaki stih čije mi je značenje bilo mutno. Iako je strpljivo odgovarao na sva moja pitanja, Bora je sve vreme vrludao sa objašnjenjima, sporo se i kao kroz maglu prisećao, relativizovao moju nasrtljivu želju da na nekakav apsolutistički način zavladam tim pesmama. Meni su ta vijuganja i zaobljavanja tada išla na živce, ali kasnije sam shvatio da nije bila reč o tome da je hteo nešto da prećuti i prikrije: radilo se u stvari o tome da je to "nešto", čudesno i neuhvatljivo, samu srž, istinu i tajnu poezije i pesničkog hteo da sačuva. I to možda još i više da je od sebe sačuva, jer joj se s vremenom, produbljivanjem svog stvaralačkog iskustva, opasno bio primakao. A mora ostati "u svakoj pesmi neki svet što nam pripasti neće".

Marjan Čakarević