Intervju – Dragoljub Bakić, arhitekta:
Tiranija Beograda na vodi

"Vlasti su bile zasenjene tom pričom o tri i po milijarde u Beogradu na vodi, pa je to ispala prevara. Pa su bili zasenjeni da će se zaposliti građevinska operativa. Ali, mi nemamo građevinsku operativu – sve je uništeno. Trudbenik, Rad, Komgrap, gde su? Ostao je Energoprojekt, sad su i njega privatnici ćapili. Onda kažu: ‘Razvićemo industriju građevinskog materijala.’ Pa, nemamo mi tu industriju. Šta proizvodimo? Mi nemamo da napravimo prozore, vrata, stakla, sve ono što je sad tamo na te dve monstrum zgrade. Tu nema ništa naše, samo beton je lokalni, sve drugo se uvozi. Nema razvijanja građevinske industrije i operative. Sve je to prevara"

Još uvek se vidi Dunav iz bašte arhitekata Ljiljane i Dragoljuba Bakića, uprkos velikom broju poluplanski izgrađenih novih kuća koje okružuju naselje Višnjička banja. Ovaj bračni i kreativni par (u kojem je Ljiljana, kako naglašava sam Bakić, prva violina) projektovao je pored Višnjičke banje, gde žive, i naselje Nova Galenika, hotel Šeraton i kongresni centar u Harareu, glavnom gradu Zimbabvea, a njihovo najpoznatije delo je Hala Pionir, "arhitektonska ikona postmodernističkog Beograda", koja danas nosi naziv po proslavljenom košarkaškom treneru Aleksandru Aci Nikoliću. U zelenom dvorištu, koje je sa svih strana obujmila slobodnorastuća, nepotkresana vinova loza, razgovaramo o Beogradu, urbanizmu i pomalo o arhitekturi.

"VREME": Naša prvobitna ideja je bila da napravimo intervju u blizini gradilišta Beograda na vodi, na šta ste vi kategorički rekli da vaša noga tamo neće kročiti. Zašto?

DRAGOLJUB BAKIĆ: Zato što je to sve tamo bruka i sramota, ne moram ja tamo uopšte da se pojavljujem. Sve je tamo potpuno pogrešno i besmisleno. Sve to što se u Savskom amfiteatru dešava i uopšte u Beogradu jeste urbana tiranija. Kada je na delu tiranija, onda je građanska neposlušnost dužnost i obaveza. Ja pokušavam koliko mogu da protestujem, međutim, sve je to "pas laje, vetar nosi". Neki put mi se učini da sam dosadan, da stalno zvocam, ali sve je to toliko pogrešno.

Tamo je sve toliko nelogično, sve je nemoguća misija i to će se jednog dana pokazati. A oni danas tamo pomahnitalo betoniraju. Izlivaju tone i tone betona da pokažu kako su, eto, oni pobedili nas koji se tome protivimo. Gradska uprava hoće da naglasi: "Evo, gradi se", a u suštini svi smo gubitnici. Možete da izlivate betona koliko god hoćete, to je jedino što imamo. U Dunavu pesak i šljunak, rade nam ove cementare, ako još iz Železare stigne neka armatura, eto ti betona koliko hoćeš. U Savskom amfiteatru je izgubljena bitka, taj projekat je mrtvorođen.

Sve to kao koncept, kao ideja da u centru grada naselite novih 25.000 stanovnika u dva miliona kvadrata i da potpuno uništite grad, apsolutna je besmislica. Pre svega, promenjena je namena tog područja, zatim, pomenuti kapacitet je nemoguće ugurati u tu postojeću infrastrukturu i to će tek doneti probleme. Zbog tog projekta nastaće metastaze po gradu, jer tamo ništa nije rešeno. Saobraćaj nije rešen, niti ima šanse da bude.

Kakve nas to metastaze čekaju?

Mi smo pravili neke računice: da se ništa ne promeni, da ostane kako jeste, a da se izgrade ti silni kvadrati, biće potrebno četiri sata čekati u automobilu da se uđe u tu zonu i četiri sata da se izađe. Da to ne bi bilo tako, Savska ulica bi trebalo da ima po šest traka u svakom smeru. Tu nema mesta. Ta ulica je uzana, Karađorđeva i Nemanjina takođe, nema proširivanja ulaza u tu zonu, jer te ulice ne mogu da se prošire.

Oni sad pričaju o nekom bulevaru koji prave posred tog terena širine 45 metara. Ali, gde se on uliva? U Karađorđevu ulicu, koja je kod nekadašnjeg Mikser hausa široka sedam metara. Kako se to 45 uliva u sedam? Drugo, oni hoće da spajaju Savski amfiteatar sa Dunavskim, dakle moraju da prave tunel ispod Terazijskog grebena. To je sve tehnički izvodljivo, ali mnogo košta. Taj tunel je još pre 70 godina počeo da se kopa, pa je ulaz zabetoniran jer su zgrade iznad počele da klize prema Savi. Probiti tu tunel od tri kilometra je za nas, trenutno, nemoguća misija.

Gradske vlasti najavljuju izgradnju novog mosta na mestu starog tramvajskog. Da li bi to rešilo problem saobraćaja u Beogradu na vodi?

Beogradu fali mostova i mostova. Naravno da mora da se gradi most i to baš na tom mestu. Oni su hteli da prvo proširuju stari most sa po dve trake sa svake strane. Međutim, to je most sa starim šipovima, koji su pokazali svoje slabosti pre više decenija, most koji su Nemci izgradili kao privremeni još 1942. godine. Da se on proširuje to je teža i skuplja varijanta nego da se napravi novi most. Dakle, ne dirajte taj most, napravite mu jedan blizanac pored, zašto je to problem? E sad, njima smeta što tu tandrču tramvaji, što se pravi buka, a tu su luksuzni stanovi, tu treba da dođe luksuzna klijentela.

Sve je tu pod velikim znakom pitanja. Tvrdi se da je to javni interes, a tu nema nikakvog javnog interesa. Ne može stanovanje da bude javni interes, ne može profit nekog privatnog arapskog biznismena da bude javni interes. To je sve prevara. Imao sam prilike da razgovaram sa dojučerašnjim gradonačelnikom Sinišom Malim i pitao sam ga gde je tu javni interes. On mi je odgovorio: "Ja u šaci držim tri i po milijarde. To je javni interes." Kakav crni javni interes! Nema tih para, kad u ugovoru stoji da arapski investitor sagradi kuću, pa je proda, pa od tog novca zida dalje. Pa gde su tu pare?

Sve skupa, ako se to kroz 50 godina završi, možda će ukupna vrednost cele te nekretnine biti tri i po milijarde, možda bude i deset milijardi, ali nema tog novca sa kojim vi raspolažete. Nema. Koliko danas znamo, investitor je uplatio dva puta po 20 miliona evra i ništa više. To je tabu tema, niko o tome ništa ne priča. Ako proglašavate da je to javni interes, zašto ne kažete koliko je prodato stanova? To bi javnost trebalo da zna. Na kraju krajeva, u tom poslu učestvuje i država, znači tu su i neki narodni novci. To je sve pod velom tajnosti.

Da ne govorimo kako se došlo do projekta kojeg, zapravo, nema. Došla je neka maketa, ne znamo ni dan-danas ko je to napravio. Ali su se našli vladini službenici u okviru Urbanističkog zavoda da mere onu maketu i da proizvedu plan. U ugovoru piše da investitor može u prvih 20 godina gradnje da donese šta god hoće i da metne gde god hoće. A onda, ovi naši nazovistručnjaci ubacuju to u izvedeno stanje i proizvode plan na kraju. Na planeti ne postoji takav primer: da gradite centar jedne prestonice, a da nemate projekat, da nemate master plan, nego će on da bude rezultat krajnjih dešavanja. Pa još pre dve godine je Mali u Kanu izjavio da čeka da mu donesu hotel, pa da ga metne gde oni kažu. To su sve neki luksuzni hoteli od sedam zvezdica, neka čuda. Beograd je već postao estradna palanka. Tu vam je jeftina hrana i piće i jeftina prostačka, primitivna zabava, i to je to. To što nudi Beograd, koju to vrstu turista interesuje? Iste takve primitivne turiste.

Stručna javnost oko Savskog amfiteatra polemiše već sedamdesetak godina. Šta bi bilo primerenije za taj prostor?

Jedino primereno je poštovati upravo te decenije promišljanja ozbiljnih urbanista koja su upisana u Generalni urbanistički plan (GUP) koji je donet 2003. i trebalo je da važi do 2011. Ali su oni taj plan izmenili lex specialisom. Izbacili su odrednice šta tu treba da postoji: niski objekti do tri sprata u zelenim površinama. U GUP-u lepo piše da Savski amfiteatar treba da bude kulturni centar Beograda, i to na obe obale Save, sa objektima javne namene. Tu bi bili opera, muzeji, biblioteke, univerziteti, već šta treba i kad treba. Kad Beograd bude u prilici da jedno po jedno gradi, on će da gradi. To što je Savski amfiteatar bio decenijama pokriven đubretom, to je sačuvalo tu zemlju. Inače bi tu bila divlja gradnja. Tu bi bile vile kojekakvih, kao što se to dešava na Savskom nasipu. Da nije bilo tog đubreta i brodskih olupina, ne bi se sačuvao taj prostor da Beograd jedanput, kad bude finansijskih mogućnosti, a valjda će nekad imati, bar po priči kako napredujemo sa svakim danom sve više i više, može da izgradi svoj centar kulture gde ne bi bilo stanovanja niti nekih parkiranih automobila.

Vlasti su bile zasenjene tom pričom o tri i po milijarde, pa je to ispala prevara. Pa su bili zasenjeni da će se zaposliti građevinska operativa. Ali, mi nemamo građevinsku operativu – sve je uništeno. Trudbenik, Rad, Komgrap, gde su? Ostao je Energoprojekt, sad su i njega privatnici ćapili. Onda kažu: "Razvićemo industriju građevinskog materijala." Pa, nemamo mi tu industriju. Šta proizvodimo? Mi nemamo da napravimo prozore, vrata, stakla, sve ovo što je sad tamo na ove dve monstrum zgrade. Tu nema ništa naše, samo beton. Samo beton je lokalni, sve drugo se uvozi. Nema razvijanja građevinske industrije i operative. Sve je to prevara.

Kad su donosili ovaj nakaradni zakon, lex specialis, tamo je pisalo: "Sve ih pohapsi! Pohapsi sve koji su protiv Beograda na vodi jer su protiv modernosti." Tamo nema nikakve modernosti, to je jedna obična, komercijalna arhitektura koju bi studenti viših godina Arhitektonskog fakulteta mogli uspešno da prave. Nema tu nikakvog vrhunskog ni urbanizma ni arhitekture. Ništa tamo moderno nije. Ništa. A i zgrade su potpuno naopako okrenute. Kao da je neko uzeo te gabarite i bacio ih kao lego kocke po tom prostoru, pa gde koja zgrada padne. Kako je moguće da te dve čizmetine, koje su kao neke nemani izronile iz Save, potpuno okrenu naopačke? Pa da one svojim najvišim stranama, kao litice na deset metara od Save, budu okrenute ka reci. Umesto da one strane na kojima padaju terase budu okrenute ka Savi, pa da se veza vode i tih kuća polako prožima.

Sve je pogrešno. Oni tamo uopšte nemaju kanalizaciju, oni tu projektuju septičke jame. Možete misliti, septičke jame.

Zatim je sve to, naravno, izvedeno bez konkursa. Pa zar nije Beograd zaslužio da ima konkurs za najvažnije i najvrednije parče terena? To je priobalje, to vredi mnogo više nego kvadrat ovde u Višnjičkoj banji. Taj teren na Savi, u prirodnom amfiteatru, je civilizacijska vrednost. I to sad, jednim incidentom, urušavate za sva vremena. Ako hoćete da se zovete građaninom, morate da imate građansku neposlušnost i aktivizam, da kažete: "Ne može to tako, moramo mi da se pitamo." Test naše civilizacijske svesti je mera otpora tome, koliko otpora mi tome pružamo. A on je minimalan.

Kakvo je vaše mišljenje o drugim urbanističkim poduhvatima gradske vlasti u poslednjih nekoliko godina, kao što su Trg Slavija i fontana na njemu, na primer?

To je strašno. To nije samo nekvalitetno izvođenje radova, niko ne pominje koliko je sam projekat nekvalitetan. Tu nije razrešen nijedan detalj, kao da su radnici pušteni da sami ređaju one ploče. Fontana je priča za sebe. Pojilo, ruglo jedno. To je takođe tiranija, jer tiranišete sve građane koji žive okolo da slušaju iste pesme ceo dan. Da im trešti, da ne mogu da spavaju, da im urušavate mir i život. Čemu to? Ko uživa u toj fontani kad se tamo vrte automobili? Tamo je sve nekompetentno i ishitreno.

A Cvetni trg?

Meni se Cvetni trg sviđa, mada su mnoge moje kolege protiv tog rešenja. To ima svoju ambijentalnu vrednost. Po meni je dobro postavljen i Pekićev spomenik. Ne slažem se s tim ko ga je otvorio, ali slažem se sa mestom i položajem spomenika. Međutim, to nije dobilo funkciju koju je koleginica zamislila i projektovala. Tu bi trebalo da se raspada od cvetnih aranžmana i prodavnica cveća, jer to je Cvetni trg. Toga tamo nema. Čak neki stakleni boksovi u koje je trebalo da se useli cveće stoje prazni. A da ima cveća, on bi bio božanstven.

Upravo se gradi pasarela od Kalemegdana do Beton hale, kako vam se to sviđa?

Mislite pasarela i gondola? To je potpuna besmislica, praviti gondolu na tu visinu. Šta će neko da se spušta gondolom na Ušće? A to što rade sa tim parkom na Ušću, parcelišu, betoniraju... Uopšte, na delu je manija betoniranja grada.

Uzmite pešačke zone. Kome one trebaju? Mi imamo 20.000 kvadratnih metara pešačkih zona. Najveći gradovi Evrope nemaju više od pet, šest hiljada kvadrata ukupno. I sad će u jednom, u suštini malom gradu, da naprave 20.000 kvadrata pešačkih zona. I svaki taj mali kvart biće otvaran presecanjem svečane vrpce. A pritom, prave čuda. Na primer, ispod Studentskog trga su rimske terme, rimski grad koji uništavaju. Sve to će iskopati i baciti da bi tu stavili garažu.

Ništa ne poštuju, ništa ne znaju, prave takve greške koje nikad više ne mogu da se isprave. Dovode bečke arhitekte da nam popločavaju Studentski trg i da nam prave šare u pločicama. Imamo 2500 arhitekata u Beogradu, pa zar niko od njih ne zna da napravi šare na trgu nego moramo da dovedemo čoveka iz Beča. Totalno se ignoriše struka.

Od tih 2500 arhitekata, svega desetak njih diže glas protiv ovakve urbanizacije Beograda.

Nema ih ni desetak. Nažalost. Oni sad igraju žmurke. Znači, krijem se da me niko ne vidi i ćutim da me niko ne čuje. Da sačuvam ono malo što imam. Iz straha sam se sklonio, sakrio i zaćutao. Pritom, političari su se osilili da oni vode glavnu reč, osilili su se raznorazni strani investitori koji, maltene, diktiraju urbanistima gde, šta i koliko treba da se gradi. Urbanisti samo zapisuju ono što im investitori kažu. Kada prestanete da poštujete zakone, i opšte i urbane, onda pravite jedan haotičan grad u kojem žive haotični ljudi. Urbanizam više ne stanuje ovde.

Sa druge strane, imamo nekoliko primera da se građani sami organizuju kada smatraju da je povređen javni interes. Pre nekoliko godina jedan mladić je lično čuvao jedno drvo kada su se sekli platani u Bulevaru, nedavno su se građani vezivali za borove u parku na Petlovom brdu, a vi ste na beogradskim izborima bili kandidat inicijative "Ne davimo Beograd", koja se žestoko protivi projektu Beograd na vodi i nelegalnom rušenju u Hercegovačkoj ulici. Koliko je važno građansko samoorganizovanje?

Veoma je važno. To su neki svetli primeri, umesto da bude praksa da se pitaju građani. Naravno, Ne davimo Beograd je najveći primer, oni se već četiri, pet godina bave urbanim problemima Beograda. Mogu da se smatraju jednim od dobitnika izbora, iako nisu ušli u gradsku skupštinu. Veoma su aktivni, sada imaju koncepciju da krenu od mesnih zajednica pa da polako obrazuju građane, međutim, to je jako dugačak put. Mi smo, kao građani, postali samoživi, izolovani, nemamo sluha za tuđe probleme, gledamo samo svoja posla. U Beogradu u 90 odsto zgrada imate male ratove komšija, oko najbanalnijih stvari kao što je čišćenje stepeništa, a u pitanju je 200 dinara. Jedan kaže da neće da se čisti ceo ulaz, drugi kaže da neće da plaća lift jer on ide peške do svog sprata. I sada, sa takvim ljudima treba da pokrenete opšte gradske teme i da oni u tome učestvuju. To je utopija.

Imate li vi svoju procenu šta će zaista biti izgrađeno od onoga što je planirano u Beogradu na vodi?

Mislim da će oni napraviti samo ono što je uz reku, jer to je najvažnije, taj uzani pojas uz reku. Prvo ćemo videti koliko će uopšte tu naroda da se useli. Jer ako nisu prodali stanove, onda će gradnja da stane. Pazite, sada znamo samo da je taj arapski investitor dao 40 miliona, ne znamo ni za kakav drugi novac. A ovo što je do sada izgrađeno vredi bar 200. Odakle taj novac? Sama ta ideja da sazidam, pa prodam, pa zidam dalje, to može da radi ko god hoće. Uzmem kredit, napravim prvu kuću, pa dok je ne prodam ne idem dalje. A ti mi daš besplatno i zemljište i infrastrukturu i ja gradim kuću po kuću. To nije nikakva mudrost, moja baba može tako da radi. Zašto nam je za to trebao neki arapski preduzimač?

Radoslav Ćebić