Tajland:
Utakmica kod Tam Luanga

Poplavljena pećina je opasno mesto i za odrasle ljude, pa čak i za profesionalne speleologe – samo boraviti u njoj i preživeti već je dovoljno za herojstvo. Od dečaka iz Tam Luanga očekivalo se mnogo više – da se za svoje živote, uz svu silnu pomoć, na kraju sami izbore. Da kilometrima rone kroz mračnu, muljevitu vodu do izlaza jer su sve druge opcije predstavljale veći rizik

Kad je operacija konačnog izvlačenja dečaka iz pećine Tam Luanga ušla u svoj treći i poslednji dan, u gradić Mae Sai, uz brdovitu granicu Tajlanda i Mjanmara, već je bila stigla produkcijska ekipa iz Holivuda. Dolazak producenata Majkla Skota i Adama Smita iz filmskog studija Pjur Fliks zabeležile su brojne novinarske ekipe koje su pratile dosad najveću pećinsku akciju spasavanja. Akcija koja se odvijala uporedo sa Svetskim prvenstvom u fudbalu pretvorila se u najdramatičniju utakmicu na svetu.

Zajedno sa porodicama zarobljenih članova ovog malog fudbalskog tima, lekarima, vojskom Tajlanda i samim spasiocima, novinari su skoro dve nedelje kampovali u blatu i kišnoj šumi, danima se družeći sa skromnim stanovništvom ovog ruralnog područja o kome se širom sveta nije toliko pričalo još od ratova u Indokini. Producenti su došli, najavljujući film A produkcije, pre srećnog kraja, jer su uvideli ono što je jasno po sebi – ako milijarde ljudi širom sveta danima s pažnjom prate šta se zbiva u jednoj pećini, mora biti da je priča jako dobra.

...I PRONAĐENI DEČACI: Priča sa srećnim krajem

Pre ovog slučaja, najvećom akcijom pećinskog spasavanja smatralo se izvlačenje nemačkog speleologa Johana Vesthauzera koji je u junu 2014. godine, tokom istraživanja pećine Rizending u Bavarskoj, najdublje nemačke jame, povredio glavu i ostao zatočen tako da je bilo potrebno 11 dana, čak 700 spasilaca i oko milion evra da bude izvučen na površinu. Mediji su sa jednakom pažnjom pratili i čuveni slučaj rudara iz Čilea koji su bili zarobljeni u 700 metara dubokom rudnom oknu u pustinji Atakami.

Ispostavilo se da je situacija na Tajlandu okupila veću armiju spasilaca, i postala prvorazredno ne samo nacionalno nego i međunarodno pitanje koje je, bez sumnje, privuklo veću pažnju tradicionalnih i novih medija od svih sličnih događaja u prošlosti. Akcija je okupila pored vojske, policije i logističke podrške – 40 ronilaca sa Tajlanda i oko 50 dobrovoljaca iz raznih zemalja sveta. Na teren su došli spasioci iz Velike Britanije, Kine, Mjanmara, Laosa, Australije, SAD, Japana, Rusije, Finske, Danske, Švedske, Holandije, Belgije, Nemačke, Češke i Ukrajine. Pomoć vladi Tajlanda ponudio je i milioner Ilon Mask, koji je nameravao da pošalje inženjere iz svoje kompanije da razreše situaciju.

HEPIEND POSLE NEDELJA AGONIJE: Uprkos silnoj medijskoj pažnji, tolikim resursima i međunarodnom naporu, srž priče koja je pokrenula čitavu planetu krila se duboko dole, stotinama metara pod zemljom, u uskoj pećinskoj odaji, u mraku, gde se voda lagano podiže, a kiseonika ponestaje. Tu su bili glavni junaci priče. Poplavljena pećina je opasno mesto i za odrasle ljude, pa čak i za profesionalne speleologe – samo boraviti u njoj i preživeti već je dovoljno za herojstvo. Od dečaka iz Tam Luanga se očekivalo mnogo više – da se za svoje živote, uz svu silnu pomoć, na kraju sami izbore. Da kilometrima rone kroz mračnu, muljevitu vodu do izlaza jer su sve druge opcije predstavljale veći rizik.

"Nikako nije normalno da dečaci sa 11 godina rone u pećinama", rekao je za svetske medije ronilac Ivan Karadžić neposredno nakon operacije u kojoj je i sam učestvovao. "To nije bio dobar osećaj. Bio sam jako uplašen. Kada sam na horizontu video ronioca i prvog dečaka, i dalje nisam znao da li je živ", dodao je Karadžić, danski ronilac čija porodica potiče iz Srbije, zbog čega je tokom ove operacije privukao pažnju domaćih medija.

Na sreću, nakon ove međunarodne drame, svih 12 dečaka i njihov trener su živi – u utorak po podne 10. jula izvučeni su iz pećine u kojoj su bili zarobljeni od 23. juna, duboko u podzemnom lavirintu tunela ispunjenih vodom, oko 4 kilometra udaljeni od ulaza. Nakon kratkog oporavka čeka ih odlazak na finalnu utakmicu Svetskog prvenstva u Rusiji, na koju ih je zajedno sa oko 60 spasilaca pozvala FIFA, kao najmlađe fudbalske heroje.

Situacija sa dečacima u pećini mnoge podseća na junaka romana Doživljaji Toma Sojera Marka Tvena. Iako je zaplet ove kultne knjige u svakom smislu drugačiji od realne drame sa Tajlanda, neke poruke o plemenitosti se svakako podudaraju. Između ostalog, Tven kaže kako je "Tom otkrio veliki zakon ljudske delatnosti, iako nije bio svestan toga svoga otkrića. Taj zakon glasi: ako hoćeš da ti čovek ili dečko svim srcem žudi za nečim, učini samo da se to teško postiže."

PLANINA USPAVANE GOSPOĐE: Tam Luang je ne samo lokacija priče, već je i njen mračni, negativni junak. Pećina se nalazi na krajnjem severu Tajlanda, oko 850 kilometara od prestonice Bangkoka. Reč je o brdovitoj oblasti Čijan Rai. Pećina je samo jedna od mnogih na planini Doi Nang Non, čije ime u prevodu znači Planina uspavane gospođe.

Ova planina je karstna struktura, čudovište od krečnjaka prepuno vodopada i zavodljivih špilja koje se, za razliku od karstnih pećina u našim krajevima, kad naiđe doba monsuna, sezonskih kiša, plave i postaju opaka planinska zamka. Pećinski sistem Tam Luanga upravo je takav. Dugačak oko 10 kilometara, u monsunima predstavlja teren toliko negostoljubiv da se ne može pobediti ni tehnologijom 21. veka.

Glavni junaci drame koja je usledila, dečaci iz lokalnog fudbalskog kluba Divlji veprovi, ušli su u Tam Luang u subotu 23. juna. Reč je o malom timu koji je predvodio dvadesetpetogodišnji trener Ekapol Čantavong. Mladić koji je proteklih nedelja doživeo kako oštre osude tako i hvalospeve zbog herojstva, odrastao je bez roditelja, da bi potom postao budistički monah. Mada je ostao dosledan religiji i posećivao hramove, kad mu se ukazala prilika napustio je monaštvo i postao fudbalski trener, što inače nije neobično u ovom delu sveta.

Njegov tim čine su sasvim obični lokalni dečaci, mali fudbaleri za naše prilike neobičnih imena: Čanin Vibulrungruang (11), Panumas Sangdi (13), Duganpet Promtep (13), Somepong Jaivong (13), Mongkol Buneiam (13), Natavut Takamrong (14), Ekarat Vongsukčan (14), Adul Sam-on (14), Prajak Sutam (15), Pipat Fo (15), Pornčai Kamluang (16) i najstariji među njima Pirapat Sompiangjai (17).

Nakon treninga, dečaci su sa svojim trenerom otišli do pećine kako bi u njoj organizovali – piknik. Kako su kasnije pisali mediji, ova mala pećinska avantura bila je motivisana proslavom rođendana. Međutim, snažna kiša ih je zatekla unutar pećine i uskoro dečaci i njihov trener nisu mogli nazad. Kako su potom stigli niz tunele i hodnike do udaljenosti od 4 kilometra od ulaza, nije sasvim poznato.

KOŠMAR ISPRED PEĆINE: Dan kasnije, u nedelju 24. juna, roditelji dečaka već su bili uzbunili lokalne vlasti. Policija je pronašla patike i bicikle dečaka na ulazu u pećinu. Tada počinje potraga koja se pretvara u košmar. Rođaci se okupljaju ispred pećine, a kako potraga ne uspeva, još dan kasnije, u ponedeljak, u potragu se uključuju i vojni ronioci. Javljaju se raznovrsne teorije o položaju tima, a pojedini spasioci veruju da su zaglavljeni na takozvanoj plaži Pataja u pećini.

Međutim, u utorak, četiri dana od nesrećnog piknika, ronioci su suočavaju sa novim izazovom – na mestu koje su nazvali T-spoj moraju da se zaustave zbog prevelike vode. U sredu, petog dana, Velika Britanija i SAD kao pomoć šalju timove ronilaca i stručnjaka za pećine, ali ni oni ne mogu ništa da učine i povlače se pred poplavljenom pećinom. U četvrtak pada tako snažna kiša da se operacija sasvim zaustavlja.

Kako nema novih vesti, javljaju se sumnje da dečaci nisu preživeli unutar poplavljene pećine. Svetom se širi vest kako je fudbalski tim dečaka sa Tajlanda nastradao u pećini. U međuvremenu, počinje ispumpavanje vode iz pećine. U akciji sada već učestvuje oko 600 ljudi, i ma kako vesti bile sumorne, spasioci ne odustaju. Potrazi se pridružuju i dronovi koji traže alternativne izlaze. Dan kasnije, na mesto akcije dolazi i premijer Tajlanda.

Punih sedam dana od nestanka dečaka, naredne subote 30. juna, potraga se ponovo pokreće. Kiša je na trenutak stala. Nivo vode na trenutak opada i spasioci uspevaju da napreduju dublje u pećinu. Dan kasnije, ronioci će uspostaviti i privremenu bazu unutar pećine na oko pola istraženog područja. Ovde se donose i skladište boce sa kiseonikom.

AKCIJA, SOLIDARNOST, LJUDSKOST: U ponedeljak 2. jula, događa se preokret o kome je za nekoliko sati saznala čitava planeta – duboko dole ispod Uspavane planine, dvadesetak minuta nakon osam sati uveče, britanski ronioci su se uskim kanalima probili kroz tamni mulj, izronili i najednom – pod svetlošću lampe, u maloj pećinskoj odaji, ugledali dečake i njihovog trenera. Svi dečaci su živi.

Ovde će narednih dana neprekidno boraviti lekari, medicinske sestre i više ronilaca. Dečacima se pružaju pomoć i hrana. U odaji je već opao nivo kiseonika, tako da se dostavljaju i boce sa vazduhom. Naredna dva dana spasioci provode u uspostavljanju uslova za njihov oporavak i opstanak na malom pećinskom sprudu. Vode se silne polemike o tome šta činiti. Opcije prokopavanja se pokazuju nemogućim, a predlog da sačekaju kraj sezone monsuna previše rizičnim. Sezona monsuna je tek na početku i narednih dana će kiše i nivo vode biti samo još veći.

Na površini se uspostavlja kamp u kome borave ne samo meštani nego doslovno ljudi iz čitavog sveta. Dve nedelje od nestanka, 6. jula, svet je ponovo u šoku – dečaci su i dalje dobro, ali je u pećini poginuo jedan od ronilaca, Saman Kunan, dobrovoljac i bivši pripadnik vojske Tajlanda. Ova tragedija baca novu senku na priču o dečacima.

U međuvremenu, doneta je odluka – dečaci će isplivati iz pećine uz pomoć ronilaca. Zato ih narednih dana uče da rone, da koriste maske, sa idejom da kroz špiljske kanale izađu uz praćenje po dvojice ronilaca koji će nositi njihove boce sa kiseonikom. Čeka se samo pravi trenutak. U nedelju 7. jula, trinaest ronilaca ulazi u pećinu, a vlasti najavljuju da je konačna akcija izvlačenja počela. U utorak, dva dana kasnije, izvlačenje je završeno. Svi su bili na suvom i sigurnom.

Slobodan Bubnjević