TV manijak Mačo inicijacija Duboko verujem u teoriju da je svaku životnu i društvenu situaciju moguće opisati fudbalskom analogijom sa terena ili oko njega. Ovoga puta se radi o fudbalskoj eksplikaciji srpsko-hrvatskih odnosa

piše: Dragan Ilić

Televizija je masovni medij koji naprosto obožava dramu. Ovih dana su oči sveta, prvenstveno zahvaljujući televiziji, bile uprte u misiju spasavanja 12 dečaka i njihovog trenera iz pećine na Tajlandu. Još od slučaja u Americi kada je dečak upao u bunar, a cela nacija danima pratila njegovo vađenje, gotovo momentalno stvara se empatija sa žrtvama tragedije. Svakoga sata, sve vesti su počinjale izveštajima o planovima spasilaca. Sada kad su dečaci spaseni, može se slobodno reći da je njihov fudbalski trener ekscentrik, koji je poveo decu na svojevrsni test hrabrosti, mačo trip, hodnicima pećine gde je ulaz zabranjen. Zamislite samo da nešto slično uradi nastavnica vašeg deteta na rekreativnoj nastavi. Mislim da mu sledi ozbiljno suđenje, čisto da se izbegne linč od strane besnih roditelja.

Poređenja radi, ovih dana su Japan pogodile stravične poplave u kojima je stradalo više od stotinu ljudi. Slike celih oblasti (prefektura) deluju apokaliptično, a šteta se meri milijardama dolara. Čak je i naša zemlja ponudila pomoć. Ali, to nije dovelo Japan na prvo mesto crne hronike. Prirodna nepogoda na televiziji uvek gubi u odnosu na ljudsku dramu, naročito sa hepiendom!

Druga vrsta mačo inicijacije je ove nedelje stigla sa Mundijala. Duboko verujem u teoriju da je svaku životnu i društvenu situaciju moguće opisati fudbalskom analogijom sa terena ili oko njega. Ovoga puta se radi o fudbalskoj eksplikaciji srpsko-hrvatskih odnosa. Posle našeg ispadanja, ostala je u Srbiji neprijatna dilema koja je podelila navijače. Da li je u nastavku prvenstva normalno ili nenormalno navijati za Hrvate? Prvi su se na udaru našli komentatori RTS-a, jer su po mišljenju komisije za procenu patriotizma zvučali "suviše naklonjeno i oduševljeno" igrom naših susjeda. Kritike nije ostao pošteđen ni Novak Đoković koji je objavio da će navijati za Hrvate. Praktično se srpstvo moglo meriti količinom strasti za ili protiv, tokom utakmice Hrvatska–Rusija. Ludilo je dobilo tolike razmere da je u najavi za utakmicu na RTS-u izbegnuta pozitivna ocena igre. Upotrebljena je nekakva floskula o "teretu očekivanja i imperativa pobede". Hrvati su, takođe, nogomet opet shvatili kao otjelotvorenje tisućljetnje povijesne težnje za priznanje i slavu svog malog naroda – od Zrinjskog, preko Blajburga do Vukovara i Knina. Celim regionom su kružili snimci predsednice Kolinde sa fudbalerima u patriotskom zanosu uz Thompsona, fudbalera Vide i pozdrava Ukrajini, ali i genijalni tekst Ante Tomića o paradoksu da je Hrvate na Mundijalu pored svih domoljuba i ustašofila ipak spasao momak srpskog porekla, Zadranin, golman Subašić.

Strasti će se tek uzburkati, to je potpuno jasno, ali je još jasnije da na ovim prostorima nema racionalnog pogleda na komšiluk. Posebno mi je karakteristična potreba da se deklarišete, čak i kada to niko ne traži od vas, čak i kada me, da izvinite, boli kurac za koga navijate, čak i kada ste na godišnjem odmoru, pa imate potrebu da penite o Hrvatima. Zamislio sam sebe na Egeju, sijestu uz zvuke zrikavaca i šum mora, nakon ribe na gradelama i hladne recine. Zen trenutak iz rozikaste svetlosti zatvorenih kapaka. Odjednom, čujete bučnu familiju kako se smešta pored vas, naši ljudi, super, nema veze, ne otvarate oči, ali čovek vadi selfi stik, snima lajv sa mora i počinje tiradu o Rusima i Hrvatima. Sajber rasprava srpskih turista u kupaćim gaćama sa Jadrana i Egeja – za koga treba navijati. Aman ljudi, momentalno bih popakovao peškir i suncobran i zbrisao na nudistički deo plaže. Valjda su tamo i Hrvati i Grci i Rusi i Srbi ista gologuzija.

Kada smo već kod fajta, red je da pomenem i treću mačo inicijaciju, ovoga puta na duhovnom nivou. U Mileševi su se, blago rečeno, zakačili bivši starešina Filaret i novopostavljeni Atanasije Rakita. Narod gledao kako su se popovi do’vatili za brade, kao da su oživeli legendarnu tuču popa Ćire i popa Spire. Na sreću, u ovom sukobu nema popadija niti udavača, a izvor svađe je nekakva kinta, tačnije 400.000 evra koji su negde isparili za Filaretovog vakta. Sveštenici su se prvo po starom običaju pravili da tuče nije ni bilo, da bi kasnije pod pritiskom javnosti i medija pukla bruka. Meni je fenomenalno kako su u medijima upotrebili eufemizam za međusobno vređanje i psovanje: "zaoštrili su retoriku!" Baš kao u prethodnoj dilemi, odbijam da se opredeljujem, samo konstatujem da, hvala Gospodu, nikom nije u tuči ispao zub pa da nadležni vladika ili Sinod moraju da presuđuju. Takođe se nadam da će Crkva smoći snage da se izbori sa mangupima u sopstvenim redovima bez obzira na godine i čin.

Sve ovo nam govori da je leto ipak udarilo muškima u glavu. Dobro je, majstori, baš ste jaki, vreme je za odmor!