Intervju – Borko Stefanović, Levica Srbije:
Savez za potpunu promenu

"Davanje stolice u UN uz pristanak Vlade Srbije jeste nešto što mi se čini da se Vučić priprema da uradi, jer mi deluje da je nekom obećao da će to da uradi. To bi bilo vrhunsko poniženje i ukidanje Srbije kao suverene države, a ako ćemo to tako uraditi, onda Vučić treba da ode kod Putina i Si Đinpinga i da im on saopšti da treba da dignu svoj veto u Savetu bezbednosti i omoguće Kosovu članstvo, jer bez dizanja tog veta Kosovo ne može biti članica UN"

Na početku razgovora za "Vreme", Borko Stefanović, lider Levice Srbije, kaže da će Savez za Srbiju biti formiran do kraja jula, i da će se u njemu naći razne stranke, pokreti i sindikati. SZS će biti registrovan kao udruženje, to jest nešto što je više od koalicije, a manje od stranke: "Očekujem da do kraja jula najzad završimo sve detalje oko programa, statuta, pa i učesnika, a očekujemo da nam se kasnije pridruži i veliki broj grupa građana na lokalu i drugih stranaka. Za sada su u SZS-u Levica Srbije, Narodna stranka, DS, Pokret za preokret, Sindikat Sloga, Zajedno za Srbiju... mislim da će i Dveri skoro sigurno biti deo SZS-a, a još uvek nije jasna situacija oko DSS-a. Savez će imati svoj program, to su tačke oko kojih smo se svi okupili i dokazali još jednom da naše nemale ideološke razlike nisu prepreka da napravimo zajednički program od oko 30 tačaka", kaže Stefanović.

"VREME": Šta je zajednički sadržalac za sve stranke i pokrete u SZS-u?

BORKO STEFANOVIĆ: To su pre svega stvari koje se tiču povratka države u Srbiju, pravde, drugačijeg ekonomskog modela, slobode medija, nezavisnih institucija, vladavine prava, pa i pitanja Kosova i Metohije, koje je bilo teško definisati tako da bude prihvatljivo strankama i levice i centra i desnice.

Koji je zajednički stav Levice Srbije sa Dverima i DSS-om po pitanju Kosova?

Zajednički stav je da Kosovo kao nezavisnu državu ne treba priznati, zato što bi priznanjem nezavisnosti Kosova Srbija izgubila prerogative sopstvene državnosti, postali bismo zemlja koja se jedina dobrovoljno odrekla dela svoje teritorije, kako je definisano po Ustavu i Rezoluciji 1244.

Može da se kaže i da je Srbija izgubila ingerencije i suštinski suverenitet zato što je povukla vojsku, policiju i svoje organe kroz Briselski sporazum, ali u ustavno-pravnom i međunarodno-pravnom smislu nije. Treba nastaviti dijalog, ono što je tačka spajanja svih ovih stranaka jeste odnos nastavka dijaloga s Prištinom.

Cilj je da se kosovski problem reši, a ne da ostane zaleđen u prostoru, da se reši na način koji bi bio zadovoljavajući i za Srbe i za Albance, a da se ne prizna nezavisnost Kosova.

Albancima to nije prihvatljivo.

Znam da im nije prihvatljivo, ali nijednog momenta u svim rundama pregovora, pa i u onima koje sam ja vodio, nikada nikakav preduslov za bilo kakav dogovor nije bio da se prizna nezavisnost Kosova, tako da ni sada nije to uslov. Ne vidim ko postavlja taj uslov. Albancima nije prihvatljivo ništa što nije u punom smislu priznanje nezavisnosti Kosova. To je tako već godinama, da ne kažem decenijama, ali to ne menja naš stav, kao što nama nije prihvatljivo da su oni nezavisna država.

Kako to onda rešava problem i ne ostavlja zamrznuti sukob?

Ja ću to odgovoriti kroz hipotetičko pitanje. Zašto jedan deo naše javnosti misli da odmrzavanje konflikta može da bude jedino priznanje nezavisnosti Kosova?

Dobro, ne mora da bude jedino, šta je druga opcija?

Pa druga opcija je da potpuno normalizujemo odnose, da ljudi imaju stabilnost, sigurnost, prosperitet, a da nema faktičkog, pravnog priznanja Kosova.

Čemu to vodi? Gde su onda granice Srbije?

Granice Srbije bi bile kao što su bile granice Irske do ulaska u EU, kao što su i sad definisane irskim ustavom. Znači, ustav kao najviši pravni akt će definisati granice. Ono što je važno jeste život ljudi na Kosovu, da uspemo da ljudima, pre svega Srbima, pa i Albancima, omogućimo normalan život, nezavisnu sudsku zaštitu za sva prava koja su ugrožena od strane većinskog stanovništva i imovinsku sigurnost, dakle ono što sada nemaju.

To državu Srbiju ostavlja nedovršenom, imate neki deo koji je u nekakvom limbu, ako je po vašem.

Sa pozicije zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova ili sa pozicije Albanaca kao većinskog stanovništva na Kosovu, da. Ali to ne menja odnos države Srbije prema tom pitanju, ona ne može sebi da dozvoli da prizna nezavisnost Kosova i da misli da je rešila problem. Nije mi jasno, ako Albanci govore da su nezavisni već godinama i da je to rešena stvar, zašto nas pitaju za stolicu u UN, kad Srbija nije članica Saveta bezbednosti, ko smo mi da to omogućimo ili blokiramo? Davanje stolice u UN uz pristanak Vlade Srbije jeste nešto što mi se čini da se Vučić priprema da uradi, jer mi deluje da je nekom obećao da će to da uradi. To bi bilo vrhunsko poniženje i ukidanje Srbije kao suverene države, a ako ćemo to tako uraditi, onda Vučić treba da ode kod Putina i Si Đinpinga i da im on saopšti da treba da dignu svoj veto u Savetu bezbednosti i omoguće Kosovu članstvo, jer bez dizanja tog veta Kosovo ne može biti članica UN.

Da li se uopšte zna o čemu se raspravlja u Briselu?

Ništa nije transparentno. Građani ne znaju ništa, ova vlast je došla na vlast obećavanjem poništavanja "Borkovih sporazuma", da će vratiti proces u UN – što je nemoguće učiniti – da će sve biti otvoreno, bez skrivenih pregovora. O pregovaračkom procesu u Briselu nigde se ne raspravlja, niti postoji bilo kakva informacija o tome koji papir je na stolu, šta taj papir podrazumeva i da li se zaista sve svodi na tu famoznu stolicu u UN.

Bez rešavanja tog pitanja ne vidim da Srbija može da napreduje. To uopšte nije pitanje desnice i levice, to moram da istaknem. U delu naše liberalne javnosti, bilo kakav državotvorni stav o Kosovu tretira se kao nacionalistički. To je ogromna greška i to nigde na svetu ne postoji. Ako neko kaže da branimo svoj državni interes i Ustav, kažu: aha, Đilasov savez naginje udesno. Po čemu? Da li je dokaz da neko nije desnica to što ćemo reći: odričemo se Kosova i idemo dalje?

Da li je ulazak Dveri i DSS-a naginjanje udesno?

Među nama nesumnjivo postoje velike razlike, ali ih stavljamo po strani. Kada se promeni vlast, kada se uspostavi prelazna vlada u kojoj stranke neće učestvovati, ta prelazna vlada će omogućiti slobodne i fer izbore, slobodne medije, slobodne institucije, pa onda posle godinu dana stranke mogu da kandiduju upravo te svoje različitosti da građani biraju na osnovu toga. U ovom trenutku misliti da će neko da glasa o programu ili ideologiji je besmisleno. Serija izbora je to pokazala, građani su nam poslali vrlo jasnu poruku da žele objedinjavanje opozicije i da ih uopšte naše razlike ne interesuju. DSS i Dveri imaju određenu podršku građana, a preduslov za ulazak u Savez je bio da svako želi da sprovede svoj program demokratskim sredstvima. Drugi uslov je bio da su to nesumnjivo opozicione stranke.

Dveri se zalažu da ograniče neka prava nekim manjinama, to svakako nije demokratski.

Mnogo toga što oni imaju u svom programu, kao što znate, nije u skladu sa onim za šta se mi zalažemo. Druga je stvar da ako neko želi da sprovede stvari koje su problematične, u najmanju ruku, i želi da ih sprovede demokratskim sredstvima, i ako dobije podršku građana, onda neka menja zakon i Ustav i onda neka to prilagođava.

To radi i SNS. Menja zakone, dobija podršku građana, formalno na demokratski način i sa velikom većinom.

S tim što oni ne dobijaju podršku građana na demokratski i slobodan način, nego dobijaju kroz potkupljivanje, pritiske, nasilje i skoro potpunu kontrolu pre svega elektronskih medija, nesređene biračke spiskove, dovođenje birača, kapilarne glasove, potkupljivanje, ucenjivanje radnim mestom... Znači da ipak postoji razlika, i mislim da u ovoj zemlji niko neće reći sve je isto. U većini sfera društvenog života sve je gore i gore.

Zašto se ovo događa sa Savezom tek nakon šest godina? Da li je uopšte opozicija nešto naučila za tih šest godina?

Mnogo nam je trebalo vremena zbog sujeta, neozbiljnosti i osećaja veličine lidera opozicije, potpuno iskreno vam kažem. Mnogi ljudi u opoziciji su želeli da imaju svoju krunu, pa neka je mala kao naprstak, i želeli su da očuvaju svoje programske i ideološke posebnosti, iako građani sve manje podržavaju te posebnosti. To se odnosi i na desnicu, i na centar i na levicu. Ovo je bila bitka u kojoj je Dragan Đilas vrlo hrabro ušao među nas, okupio različite ljude, doveo ih za isti sto i rekao: naše razlike na stranu, ovo je politika oko koje ćemo se okupiti, ne želimo promenu samo Vučića, želimo promenu sistema u kojoj će naše razlike moći da izađu na jednu fer utakmicu u normalnim medijskim i drugim uslovima. Rekao bih da je to velika stvar za Đilasa, jer je on izašao iz politike, a onda se vratio u nju, poučen lošim iskustvima koje smo imali. U opoziciji je bukvalno zatekao ostatke ostataka nekadašnje slave. To stanje je uzrokovano režimskom satanizacijom opozicije, ali i nedostatkom svesti opozicije da se promenilo vreme, da se promenio politički protivnik.

Na koji način je Đilas uspeo da smiri sve te sujete?

Tako što je ljudima objasnio šta je ono što su nam građani svih šest godina poručivali. Kada pogledam ljude u SZS-u, sve nas spaja to da smo u nekom trenutku imali neku pravu ili neku poluponudu od strane režima da im se priključimo, a tu ponudu smo odbili. To su ljudi koji su sačuvali obraz i opstanak opozicije.

Šta je vama nuđeno?

Nuđeno mi je da se manem politike i da ostanem u diplomatiji, pošto sam profesionalni diplomata. Pre ulaska u politiku, 2001. godine, na konkursu sam se zaposlio u Ministarstvu inostranih poslova. To mesto je bilo zamrznuto dok sam bio poslanik, ali sam kasnije dobio otkaz. Rečeno mi je da mogu da se vratim na posao, ali da je to inkompatibilno sa bavljenjem politikom. Moja priča je najbenignija, ima ljudi u SZS-u koji su imali mnogo otvorenije i mnogo bolje ponude. Neki drugi su na te ponude "pali" i prihvatili da se uklope u ovaj režim na neki način. Čitava kolona ljudi iz DS-a je u SNS-u.

Ako dobijete 20 odsto glasova a okupili ste celu ili skoro celu opoziciju, šta imate od toga, s obzirom na to da vam treba dvostruko više?

Neće to biti lak ni jednostavan put, ali sam siguran da ćemo na kraju pobediti Vučića, i veliko je pitanje da li ćemo učestvovati na izborima pod ovakvim uslovima. Mora postojati minimum fer izbornih uslova. U svakom slučaju, mi ćemo se spremati kao da će izbori biti sutra, iako po redosledu dolaze tek 2020. Krenućemo vrlo aktivno po Srbiji da promovišemo SZS i naš zajednički program. Organizovaćemo razne akcije, pokušaćemo da probijemo medijsku blokadu. O tome ne bih javno govorio, ali imamo neke planove kako to da uradimo.

Sa kojim parama ćete to da radite? Samo su DS i Dveri parlamentarne stranke koje imaju kakav-takav stalan prihod, ali DS ima blokiran račun.

To neće biti jednostavno, ali uzdamo se u to da ćemo kroz članarine, donacije, ali i kroz davanja članica pokreta Saveza u skladu sa zakonom, moći da funkcionišemo. Nema drugog načina. Ne treba niko da misli da je ovo nečiji lični, privatni projekat. Video sam razne kritike tog tipa, ali to nema veze sa istinom. Zamislite situaciju u kojoj neko ima ljude koje plaća da se okupe.

Ali ipak, kako ćete da finansirate svoje aktivnosti, ako niko od vas nema stalan izvor prihoda?

Samo u skladu sa zakonom i koliko možemo. I za beogradske izbore je bila jako teška situacija sa te strane, ali smo uspeli da izguramo tu kampanju i da dođemo do 20 odsto podrške. To nije nešto čime smo zadovoljni, već samo naznaka da građani znaju da je moguće pokrenuti promene u Srbiji. Sada ljudi misle da nije moguće.

Da li to misle s razlogom?

Pa, s razlogom kada imate opozicione stranke sa po dva odsto. Odvojeno, u opoziciji smo manje-više svi isti, a jedini koji imaju malo više od drugih, po istraživanjima, jesu Dveri. I onda kažu: Dveri imaju dijametralno suprotne stavove u odnosu na Levicu ili DS, oterajte ih. Da oteramo Dveri i izgubimo podršku, posle Đilasa, druge najveće opozicione snage? To je besmisleno i suludo, jer želimo isto – promenu sistema i vlasti u Srbiji.

Sa druge strane, ne mislim da bilo ko od nas treba da gubi vreme i objašnjava građanima šta su bile greške one prethodne vlasti. Pokazalo se da je to samo gorivo za SNS i da samo zamagljuje ono što vlast radi već šest godina, a svi koji su odgovorni su kažnjeni ili politički ili krivično-pravno, s tim što se bojim da za ovo drugo suštinski nije niko kažnjen. Sve smo rekli što smo imali.

Da li ste govorili kao pojedinci ili kao stranke?

DS je na kraju, posle lošeg rezultata u Beogradu, izvukao određene pouke, doneo odluke i promenio neke ljude. Oni koji su odgovorni treba da odgovaraju, to jest da idu u zatvor ako su krali, a oni koji su loše radili su već politički kažnjeni. A što je još gore, oni koji su loše radili su mahom prešli u SNS, i ništa im se nije desilo. Zašto onda mi vodimo te teorijske razgovore i čemu oni služe? Ja prvi, koji sam najviše o tome govorio, sada uopšte neću o tome da govorim.

To je sad sve iza nas, i mislim da su oni koji su odgovorni već otišli, a oni koji nisu, ne vidim da im se nešto loše desilo od strane vlasti. Prema tome, ako smo zlobni, onda možemo zaključiti da je to sve propaganda i da tu nema ničega.

Šta je propaganda?

Pa sve to što govore o bivšoj vlasti služi samo za medijsko uništavanje ljudi. Mi u Savezu hoćemo da usvojimo zakon o poreklu imovine za funkcionere, i da se utvrdi od 1990. godine ko je šta stekao i na koji način. Onom ko ima višak koji ne može da objasni, taj deo će mu biti oduzet i biće krivično gonjen.

Pa zar ne postoji već u Poreskoj upravi način da se to utvrdi i bez tog zakona?

Postoji mogućnost takozvanog unakrsnog ispitivanja, za koje mislim da nijednom nije primenjeno. Dakle, potrebno je doneti nov zakon. Dalje, postavili bismo posebnog tužioca za visoki kriminal i korupciju, kao u Rumuniji. On bi imao posebnu zakonsku zaštitu, posebno određenu platu, i bio bi potpuno nezavisan od stranaka i vlasti. Ako dobro uredite zakone i zakonska ovlašćenja, taj tužilac bi mogao da povede postupak, i da po rumunskom modelu čak pohapsi hiljade funkcionera, nevezano iz koje partije. Samo ta stvar bi bila toliko blagotvorna za Srbiju da, ako Savez samo to uradi, već bi bilo dosta. A da ne govorimo da hoćemo da ukinemo loš zakon o radu, da promenimo ekonomski model po kome strani investitor dobija pare a daje najmizernije plate u Evropi, da ljudi beže odavde, da su mediji potpuno zarobljeni, da REM ne radi ništa, da medijski zakoni nisu dovoljno precizni, da kad uvedete u zakon odredbu "objektivno informisanje", Željko Mitrović dođe i kaže "pa ja imam objektivno informisanje".

Šta uraditi sa Pinkom, "Informerom" i ostalima?

Kad pogledate zakon, sad sam malo đavolov advokat, onda Željko Mitrović kaže: pa ne, to je sve po zakonu.

Kako god, postoji li moralna odgovornost?

Treba uvesti zakon o lustraciji koji bi obuhvatio ljude koji su državu stavili u službu sopstvenih džepova, i one koji su vršeći vlast ili bili bliski vlasti, narušavali ljudska i građanska prava. Lustracija bi trebalo da obuhvati i ljude koji su zreli za gubljenje građanske časti. To je teško dokazivo, odmah da vam kažem, svuda u svetu se pokazalo kao skoro nesprovodljivo, ali isto tako postoje načini da se uredi medijska scena, a da to ne bude ni rigorozno ni drastično.

Nije stvar samo u medijima: glavno je lustrirati one koji su naređivali novinarima, ili urednicima – vlasnike medija i političare.

Savez za Srbiju će imati jednu istorijsku šansu, da odmah pokaže da su stvari drastično bolje i drugačije. Ako tu šansu prokockamo, onda ne treba ni da počinjemo svoju misiju. Niko u Srbiji ne treba da očekuje da će i dalje postojati "Informer" i Pink, koji će sad biti u našoj službi.

Pa to se desilo prošli put.

Kolektivno iskustvo nas uči da je to moguće da se dogodi, tu se slažem sa vama.

Radmilo Marković