VREME 1438, 26. jul 2018. / VREME
Istraživanje NSPM – Srbija – leto 2018.:
Da li su naučene gorke lekcije
Ma koliko da ste, možda, s razlogom skeptični prema aktuelnoj opozicionoj ponudi, kao i trenutnim formama opozicionog organizovanja – strateško objedinjavanje "prave opozicije" zapravo nema realnu alternativu. Jer, na kraju krajeva, samo od tih 10-15 odsto, doduše, kolebljivih glasača, ali tvrdih antinaprednjaka, zavisi da li će na sledećim parlamentarnim izborima antivučićevska opozicija imati pristojnih i u datim okolnostima respektabilnih 35-37 odsto. Za sve više od toga potrebno je pravo i ne mnogo verovatno čudo
|
Onaj gotovo već tradicionalni zaključak naših anketa: "Reci mi odakle se informišeš, pa ću ti reći kakav si čovek i za koga glasaš", možda bi se, bar donekle, mogao aktuelno preformulisati u: "Kaži mi za koga si navijao u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu". Ovo pitanje se pokazalo ne samo kao solidan lakmus, već i kao odličan magnet za pridobijanje za razgovor inače ne naročito voljnih i raspoloženih ispitanika. Uz osmeh i iznenađenje zbog neočekivanog pitanja, utisak je da su odgovarali spontanije i iskrenije nego na većinu "ozbiljnih", a pogotovo onih "politički osetljivih" pitanja.
I da odmah razrešimo dilemu. Za Francusku je navijalo tačno 50, odnosno polovina, a za Hrvatsku 17,4 odsto punoletnih građana Srbije (a njih oko trećine nisu pratili ili nisu imali posebnog favorita). Ovaj rezultat nikoga neće posebno zadovoljiti, ali on verovatno predstavlja pravu i realnu meru između utiska iz beogradskih kafića – gde se činilo kao da za Francusku (tačnije, protiv Hrvatske) navijaju doslovno svi – i odnosa snaga na Tviteru, gde je izgledalo kao da su protiv "kockastih" bili, maltene, samo Vojislav Šešelj, Vjerica Radeta i Vladimir Đukanović. Još jednom se, dakle, ispostavilo da Tviter i naše (moje i vas koji ovo čitate) lično i socijalno okruženje nisu baš najbolji reper za ono što se u Srbiji misli i dešava.
"ON SE, JADAN, TRUDI, ALI ŠTA MOŽE..."
|
U senci ove najveće srpske sportsko-političke kontroverze prethodnog meseca i ovoga leta pitali smo ispitanike i o nekim drugim, "sporednim" i nevažnim stvarima: ekonomiji, Kosovu, integracijama, vlasti, opoziciji, vanrednim izborima i prvoj godišnjici vlade Ane Brnabić (za neobaveštene, po Ustavu to je – još uvek – najviši izvršni organ u državi).
|
Gotovo polovina, odnosno 43,6 odsto ispitanika kaže da živi "gore nego pre pet godina" (bolje svega 19,5). Čak 60,4 procenta izjavljuje da "ne može sebi da priušti letovanje ove godine", a gotovo sedamdeset odsto (69,2%) smatra da u Srbiji postoji "porast nasilja, kriminala i ugrožavanja bezbednosti građana". Ali to ih ipak ne sprečava da većinski (50 odsto) glasaju za SNS i Aleksandra Vučića ("on se, jadan, trudi, ali šta može kad su oni prethodni sve zabrljali i upropastili"). Ovaj nalaz bi možda i mogao da iznenadi nekog neupućenog, ali ne i čitaoce "Vremena" i pratioce naših anketa. Jer, istovremeno, više od polovine (50,9 odsto) ukupne populacije kaže da se informiše preko televizije (RTS, Pink, Prva...), a otprilike isto toliko je funkcionalno, to jest elektronski nepismeno i prinuđeno da se informiše isključivo iz režimskih medijskih izvora.
|
BOLJE OD OČEKIVANOG
Što se opozicije tiče, realno govoreći, nalaz je nešto bolji od očekivanog – pogotovo što je u pitanju bila "čisto" telefonska anketa – mada, razume se, daleko od onog koji bi davao osnov za preveliki entuzijazam i ohrabrenje. Ali to (entuzijazam) verovatno više niko i ne očekuje. Pogotovo nakon gorkih političkih lekcija i ćuški na predsedničkim i beogradskim izborima. Pri čemu ostaje dilema da li su te lekcije zaista naučene (uključujući i onu da treba s pažnjom, a ne arogantnim odbijanjem gledati na rezultate ovih naših istraživanja). Ili je, pre će biti, samo strah lidera i partijskih vrhuški da bi se moglo ponovo ostati ispod cenzusa i bez prihoda koje parlamentarni status donosi ono što je neke doskorašnje političke "separatiste" navelo da sada budu mnogo otvoreniji za opozicione integracije.
|
Bilo kako bilo, na talasu solidnog beogradskog rezultata, ali i aktuelne priče o formiranju "Saveza za Srbiju" čiji je on neformalni lider i inicijator, Dragan Đilas je jedini od opozicionih "čimbenika" koji ima šanse da samostalno pređe cenzus. Razume se, daleko je to od njegovog beogradskog rejtinga, ali je i dalje otprilike (tj. najmanje) duplo više od drugih opozicionih takmaca.
|
Što se tiče ostalih, Jeremićevi "narodnjaci" pokazuju najveće znake života, ali se oni ipak čine neproporcionalnim uloženom trudu i sredstvima. Odnosno, očigledno je da se, uprkos vidljivom medijskom i terenskom radu, kao i za srpske stranačke prilike vrlo jakom kadrovskom sastavu, Jeremić još nije uspeo oporaviti od posledica prošlogodišnjeg neuspeha na predsedničkim izborima i strahovite negativne kampanje kojoj je permanentno izložen.
Dveri i DS plaćaju danak pogrešnim odlukama svojih lidera u vezi sa gradskim izborima (pa i predsedničkim), a Janković pak svemu onome što se njemu i njegovom "Pokretu slobodnih građana" dešavalo nakon prošlog leta. Za razliku od pomenutih (Jeremića, Dveri i Demokrata) koji su fulali u najmanje jednoj od ove dve ključne izborne situacije, Janković je, u suštini, u obe vrlo dobro odigrao (na predsedničke izašao samostalno, na krilima "Apela 100", a na beogradske u savezu sa Đilasom), ali je u međuvremenu prilično postradao i izgubio usled kombinacije kadrovskog nesnalaženja, s jedne, i hirovitosti svog zahtevnog biračkog tela, s druge strane. Oni isti koji su u jednom trenutku u bivšem zaštitniku građana pomalo iracionalno prepoznali najnovijeg građanskog "mesiju" ("nešto kao Čeda, samo bez afera – a možda i sam Đinđić"), olako su se isto tako od njega ohladili, otišavši ka "Patkici", u političku rezignaciju, ili u potragu za nekim novim, "nevinim i tankim" političkim junacima.
JAKA TREĆINA
|
Ono što rezultat opozicije u ovoj anketi čini relativno ohrabrujućim jeste (ne)očekivano dobar nalaz i plasman (drugo mesto i petnaest odsto) opcije "za opoziciju, ali ne znam tačno za koga". Da te opcije nije bilo, verovatno bi svaka od opozicionih lista imala po jedan procenat više – ali bi ukupan opozicioni rezultat bio manji, s obzirom da bi najmanje polovina tih koji su optirali za ovu ponudu završila među apstinentima i/ili neopredeljenima.
S jedne strane, očito je da se ovde radi o jasno i tvrdo opoziciono nastrojenim ispitanicima (čije opredeljenje dobija dodatnu težinu u svetlu činjenice da su se tako izjasnili u telefonskoj anketi i u atmosferi ekstremne satanizacije i kriminalizacije opozicionog stava) i da bi bilo nepravedno i pogrešno trpati ih među "neopredeljene" samo zato što se još uvek nisu do kraja orijentisali u trenutnom opozicionom galimatijasu. Ali, s druge strane, bilo bi isto tako pogrešno i lakomisleno ukoliko bi opozicija, odnosno ovaj nastajući "Savez za Srbiju" – ili bilo ko drugi – sa tim glasovima unapred i sa sigurnošću računao.
Oni nisu "apstinenti", iako se lako može desiti da na kraju apstiniraju. Ali nisu ni partijski vojnici koji se na komandu svrstavaju i odazivaju na poziv "svoje" stranke ili lidera. U suštini, mnogo su više protiv Vučića i SNS-a nego što su, u celini ili pojedinostima, impresionirani postojećom opozicionom ponudom. No, za opoziciju će, ipak, većinski glasati, ali samo ukoliko shvate da time mogu da koliko-toliko naude Vučiću. I stoga, ma koliko da ste, možda, s razlogom skeptični prema aktuelnoj opozicionoj ponudi, kao i trenutnim formama opozicionog organizovanja – strateško objedinjavanje "prave opozicije" zapravo nema realnu alternativu. Jer, na kraju krajeva, samo od tih 10-15 odsto, doduše, kolebljivih glasača, ali tvrdih antinaprednjaka zavisi da li će na sledećim parlamentarnim izborima antivučićevska opozicija imati pristojnih i u datim okolnostima respektabilnih 35-37 odsto ("jaku trećinu"), ili će, u zbiru, završiti na skromnih dvadesetak procenata.
Za sve više od toga potrebno je pravo i ne mnogo verovatno čudo. A zašto je to tako ne može se razumeti bez kombinovanog uvida u duboko autoritarnu prirodu vladajućeg režima, kao i jezivu medijsko-informativnu sliku i obrazovnu strukturu srpskog biračkog tela. Ne može se reći da to nismo već znali. Ali (i) ovo istraživanje taj i takav nalaz još jednom kvantitativno potvrđuje. A kvalitativno i rečito – na smešno-tužan način – ilustruju nasumični primeri koje donosimo u nastavku.
|
ISPITANICI O ALEKSANDRU VUČIĆU
– Ja sam član Vučića.
– Vučić vodi brigu o svima nama.
– Nije dobar Vučić, ali boljeg nemamo.
– Vučić nema konkurenciju.
– Osim Vučića, svi ostali su džukele. (domaćica iz Kruševca)
– Ne spominjite mi ga, razočarala sam se u Vučića i neću više da glasam, sve lažna obećanja... a grđe živim nego pre 5 godina. Četir’ nule za njega.
|
– Hvala dragom Vučiću što je zatvorio Azotaru. Ima se, može se, tata mu je ostavio fabriku u nasleđe. (radnik iz Pančeva)
– Pošto imam mušku decu, jedino što želim od Srbije je mir. Vučić će nam jedini sačuvati mir, ostali nas guraju u rat.
– Vučić je veliki čovek, velika duša. Ceo svet ga ceni, a mi ne... i to je mnogo tužno. (penzionerka iz Niša)
– Razmišljam o tom Vučiću: ili je ortodoksni lažov ili je stvarno neki pozitivac – sam protiv svih. (mladić iz Obrenovca)
– AV je najbolji, najpametniji, najsposobniji, najvredniji... nadam se da ste shvatili... u ironičnom smislu.
– Mnogo se hvali i preteruje u nastupima.
– Sposoban je. Ali kako vrši tu funkciju, to mi se ne sviđa.
– Vučiću hvala što imam penziju, i nema veze kolika je!
– Ne sviđa mi se: ja pa ja!
– Ma nulu bi’ mu dao!
– Vidiš koliko se bori! Nema smisla šta mu rade: prete mu, ‘oće da ga skinu s vlasti.
– Stavlja glavu u torbu i ide za dobrobit naroda.
– Dosadan je sa govorima.
– Vučić je zlato božije!
– Petica. Nikad u poslednjih 50 godina na našoj sceni nije bilo takvog govornika, ima izvanredno pamćenje. (penzionerka iz Beograda)
– Sve komšinice ovde glasaju za Vučića.
– Kad se molim Bogu, molim se i za njegovo zdravlje.
– Jedini predsednik države da je cenjen u celom svetu.
– Ne sviđa mi se što se dodvorava, prima strane ministre nižeg ranga i klanja im se isuviše.
– Razočarao me je. Glasala sam za njega, ali sada ne znam šta ću. Mnogo je rekao, a ništa tako nije bilo.
– Sam je i muči se.
– Ima harizmu.
– Vučić je za mene ujedinitelj sveta.
– Mnogo se zalaže za mlade.
– Dajte mu 3. Ne smem da dam manje. Plašim se.
– Za koga glasate: SNS – Vučić, SPS – Dačić...?
– Ne znam, samo za Vučića.
– A je l’ znate kako se zove njegova stranka?
– Hmmm... pa ne znam. Znam samo za Vučića... Zove sina: Nikolaaaaa, kako se zove Vučićeva stranka?
– Pa, ne znam, SPS valjda – kaže sin.
(penzionerka iz Petrovaradina)
– Nisu mi dali ličnu kartu. Ali kad sam glasala za Vučića, dali su mi...
– Vučiću ocena?
– Desetka! Ušao na praznu kasu, vređaju ga, ja ne znam kako to trpi. Treba pohapsiti te ljude!
anketar: Izvinite, a na koga tačno mislite?
– Znaš ti dobro na koje ja mislim. Nemoj da se praviš blesava! (penzionerka iz Niša)
Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM