Festivali (2):
Mit u stvarnosti i njegovo naravoučenije

Predstave Mikelanđelo i Bakhe o pitanjima šta je bog u čoveku i kad je čovek u bogu, u Dubrovniku i na Brionima

Prva od dve dramske premijere ovogodišnjih Dubrovačkih ljetnih igara, i jedina premijera Kazališta "Ulysses" na Brionima, odigrane su poslednjih dana jula. U Dubrovniku, na ruševinama benediktinskog samostana na otoku Lokrumu, bio je Michelangelo Sebastijana Horvata i Milana Markovića Matthisa po drami Michelangelo Buonarroti Miroslava Krleže, u koprodukciji Ljetnih igara i riječkog HNK "Ivana pl. Zajca", a na Brionima je Lenka Udovički režirala Euripidove Bakhe, njenu treću predstavu po antičkim dramama. Sredinom avgusta na Dubrovačkim ljetnim igrama očekuje se premijera Pod balkonima, predstava koju po pripovetkama Ranka Marinkovića režira Dario Harjaček. Zajednički imenitelj obe već prikazane produkcije jeste da sa punom snagom postavljaju pitanja i ukazuju na neuralgične tačke današnjeg pojedinca i društva.

MIKELANĐELO: Michelangelo Buonarroti je rana, ekspresionistička drama Miroslava Krleže, u kojoj genijalni slikar pokušava da ostvari neograničenu moć umetničkog stvaralaštva, no Krleža ga suočava s novcem, bednom nadnicom za njegovu veliku umjetnost. Mikelanđelo postavlja uvek aktualno pitanje odnosa umetnosti i novca, pa samim time i odnos umetnosti i moći i politike, dovodeći u sumnju deklarativnu parolu o umetničkoj slobodi što je danas veoma aktuelno.

Predstava se sastoji od tri celine, tri plana: od opšteg prema ličnom. Ima strukturu levka koji se zatvara u intim­nom, ličnom.

U prvom delu gledamo Krležinog Mikelanđela, dramu u kojoj sve vrvi od velikih reči, u središtu je umetnik, rastrzan između zahteva vlastitog genija i sredine koja ga ne shvata. Kovitlac borbe i žudnje koji donosi Krleža, sav prenapregnut u želji da se pređu vlastite granice da bi se do istine stiglo, Horvat postavlja inteligentno, promišljeno. Rakan Rushaidat je Mikelanđelo, na sceni koja je beketovski/brusnojmanovski ogoljena, pusta. Igra se bez patosa, ali i bez podsmeha velikim rečima. Jednostavno, bez viškova, uz izdžeziranu muzičku podlogu. Horvat sa uživanjem kreira jednu vrstu potpuno savremenog, a opet potpuno krležijanskog sveta.

Zatim klizimo u drugi deo predstave koji razglobljuje celu stvar, stavlja nas u utrobu, u čapekovsko "pozorište u pozorištu", saznajemo kako nastaje predstava Mikelanđelo. Napeto je i urnebesno u isti mah i reditelj, glavni lik ovog dela (igra ga Jerko Matačić), u muci je stvaranja, ali sasvim drugačijoj od Mikelanđelove, u jednoj nervnoj napetosti pred premijeru kada ima utisak da se sve raspada i da nema vremena da se stvari poprave a predstava mora izaći na scenu (Čapek bi rekao: i zato je pravo čudo kada se zavesa uopšte digne, a predstava odigra).

Zatim dolazimo do trećeg i najzaumnijeg dela predstave koji čini jedan beketovsko/bernhardovski monolog kojeg u povišenom energetskom potencijalu i u izvrsnom ritmu, koji gledaoca uvlači u narativni tok i nesumnjivo čini od njega saučesnika, izvodi Nikola Nedić. Monolog je kao otvaranje žive rane, vapaj za smislom, za potrebom da čujemo sebe i drugog. Horvat i Marković Matthis kroz svoj trodelni levak dovode nas na prostor ličnog i traže da ne ustuknemo da pogledamo u sebe, u sopstveni odraz u ogledalu. Završni monolog svojevrstan je udarac u stomak. Koji vas svakako ostavlja bez vazduha.

I tako, put od Mikelanđela, koji se bori sa sopstvenim demonima silovito i bučno, ekspresionistički, preko onog rediteljskog koji nosi nužnu dozu histrioničnosti, vodi nas do ljudski usamljenog, potresnog. Do vapaja za smislom, koji je lišen patetike, koji je jasan, pošten i čist. I upravo zato – potresan. Gluma ne samo trojice protagonista (Rushaidata, Matačića i Nedića) nego celog ansambla, dobro je usklađena u pravoj meri spontanosti i preciznosti. Scenografija Igora Vasiljeva daje sliku i egzistencijalističke pustoši duše i živog nastajanja pozorišne predstave. Svojevrsna naracija je i muzika Karmine Šilec (hor koji je u prva dva dela učesnik slika koje gledamo daje poseban ton i punoću). Lokrum ovu predstavu toplo i prirodno prima u svoje okrilje.

Bakhe

BAKHE: Kazalište "Ulysses" i rediteljka Lenka Udovički ponovo posežu za mitskim temama. Nakon predstave Medeja prema Euripidu i Antigona 2000 godina kasnije prema Sofoklu, na malom Brijunu treća drama antičke Grčke i opet Euripid.

Kod Euripida, da podsetimo, ljudi nisu više heroji a bogovi dobijaju ljudske osobine. Plus, on prvi na pozornicu uvodi lik žene. (Naravno, da su u staroj Grčkoj Bakhe igrali muškarci. Lenka Udovički se odlučila da glumice igraju i ženske i muške likove.) U Bakhama, Dionis se vratio iz Azije u Tebu, svoj rodni grad. Da bi dokazao svoju moć, on začara sve žene da iz grada odu u goru i prepuste se vinu i divljim zanosima. Jedini mu se suprotstavlja njegov rođak Pentej koji predstavlja načelo reda, logike...

Dok publika zauzima svoja mesta, na crnom podu nepomično leži 11 žena. U središtu poda je crveni krug. Glumice ustaju, staju pred publiku i počinju uglas da izgovaraju ispovesti, sopstvene traume. Rediteljka vas odmah suočava sa krikom savremenog sveta, konkretno: savremene žene. Zapravo smo na psihoterapiji (stručni saradnik je psihoanalitičar/psihijatar Stanislav Maričić). Jedanaest žena sedi u polukrugu, dok ispovesti nezaustavljivo izlaze iz njih. Izlazi ono što mora biti, kulja bes. U vremenu u kojem živimo dozvoljeno je sve, a to znači samo da, zapravo, nije dozvoljeno ništa. Bes kulja iz osećanja obespravljenosti, marginalizovanosti, neke vrste nepravdi (jedna od asocijacija svakako jeste i Brehtova Piratuša Dženi).

Predstava se dešava u neprestanim prelascima između mita i savreme­ne stvarnosti. Prepliću se dva jezika – savremeni koji čujemo u psihoterapijskim ispovestima i onaj Euripidov, mitski (u predstavi je korišćen izuzetan prevod Lade Kaštelan). Željka Udovičić Pleština dramaturški vešto i jasno prepliće oba plana, onaj savremeni i onaj mitski, oniričan.

Nad junakinjama – klijentkinjama psihoterapijske seanse, odnosno nad Bakhama, dakle i u savremenom i u antičkom svetu, prisutan je Dionis u sjajnoj u izuzetnoj glumačkoj kreaciji Katarine Bistorvić Darvaš. On je i trauma i onaj koji oslobađa od iste, a ona ga na scenu donosi koncentrisanog u svom naumu da svoj bes kanališe u osvetu. On ne leži na podu, niti se ispoveda, on nije u ritualima Bakhi, on nad njima lebdi i njima vlada, kako mu i dolikuje. Agava u tumačenju Senke Bulić je snažna i ljudski potresna, odigrana upečatljivo, bez ičeg suvišnog. Osim njih dve, igraju i Ivana Krizmanić, Dubravka Miletić, Lucija Šerbedžija, Lucija Barišić, Hrvojka Begović, Jelena Graovac, Milica Manojlović, Dora Polić Vitez, Barbara Prpić i Urša Raukar. Igra čitavog ansambla je snažna, usredsređena, potresna u ispovestima koje čujemo. Igraju ne štedeći ni sebe ni publiku.

Rediteljka Lenka Udovički upravo kroz savremene ispovesti otvara prostor mita, opominjući nas gde smo i koliko dublje možemo stradati ako se ne vratimo sebi, odnosno mitu, onom pratkanju koje nas preuzima i vraća u kontakt sa nama samima ili bogovima, kako vam volja. Posebno mesto u predstavi zauzima pokret koreografa Staše Zurovca, koji i oniričnost i krik nemoći čini jasnim i ubedljivim. Muzika Najdžela Ozborna i Davora Rocca daje ovoj pripovesti naročitu snagu i kad je koračnica, i kad poziva na ritualni zanos, prepuštanje. Prostor malih Briona svakako je jedan od učesnika predstave, onaj koji joj daje organski okvir.

Na kraju ovog putovanja Dionis se pojavljuje u dugačkoj haljini načinjenoj od bezbroj kartica na kojima su imena poznatih brendova. Kojim se bogovima klanjamo u ovom vremenu koje nas nemilosrdno melje i trudi se iz sve snage da čovek zaboravi na sebe samoga – pita nas. Bakhe Kazališta "Ulyssis" nas pozivaju na povratak mitskom pratkanju. Ako nam je život mio. Jer, moramo imati u svesti da nijednom autoritetu ne smemo biti pokorni bez ostatka. Delotvornije je uspeti čuti sebe samoga.

Nataša Gvozdenović