Intervju – Saša Đorđević, Beogradski centar za bezbednosnu politiku:
Profit ubistva vredan

"Mene plaši da institucije u Srbiji nemaju adekvatan odgovor na mafijaška ubistva, a povrh svega istragama se bave političari, a ne profesionalci. Jer, kada smo čuli Republičkog javnog tužioca Zagorku Dolovac da priča o kriminalnim obračunima i šta će tužilaštvo da radi po tom pitanju? Nikad"

U Crnoj Gori prošle godine nije ubijena nijedna žena. Nije ni komšija ubio komšiju zbog međe ili puta. Niko nije smrtno stradao u kafanskim tučama. Ni u lovu niko nije poginuo. Prema izveštaju Zavoda za statistiku Crne Gore – MONSTAT, u toj zemlji je u 2017. bilo ukupno 12 ubistava, a prema podacima iz Crne knjige, zajedničkog projekta KRIK-a i Radija slobodna Evropa kojim su prikupljene informacije o mafijaškim ubistvima u Srbiji i Crnog Gori za poslednjih šest godina, svih 12 prošlogodišnjih ubistava u Crnoj Gori imaju odlike mafijaških. Od 131 ubistva izvršenog u pomenutom periodu u obe države rešeno je svega 14, od toga 6 u Crnoj Gori. Doduše, pet od tih šest rešilo se samo od sebe: trojica muškaraca poginula su u dva odvojena incidenta pokušavajući da podmetnu eksplozivne naprave pod automobile žrtava, dvojica kriminalaca ubila su jedan drugog u međusobnoj pucnjavi, dok je Mirko Mićić 29. maja 2014. ubijen u Baru, a njegov ubica Nenad Mrdak je uhapšen istog dana da bi kasnije priznao ubistvo i posle godinu i po dana bio osuđen na 13 godina i četiri meseca zatvora. O mafiji, ubistvima, statistici i ratovima među organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji i Crnoj Gori razgovaramo sa Sašom Đorđevićem, istraživačem u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku.

"Ne postoji jedinstvena statistika o broju ubistava u Srbiji i Crnoj Gori", kaže Đorđević za "Vreme" i pojašnjava: "Zavodi za statistiku u ove dve zemlje vode evidenciju svih smrtnih slučajeva koji su posledica nasilja. Republičko javno tužilaštvo u Srbiji ima statistiku o prijavljenim licima zbog krivičnih dela ubistvo i teško ubistvo, a za neka ubistva bude osumnjičeno više osoba. Ministarstvo unutrašnjih poslova beleži ukupan broj krivičnih dela ubistva. Podaci zavoda i tužilaštva su javno dostupni, dok statistika MUP-a nije dostupna javnosti iako je po Zakonu o policiji u obavezi da objavljuje godišnje izveštaje o stanju bezbednosti i svom radu, ali se to ne radi. U informatoru o radu MUP-a koji je poslednji put ažuriran u februaru 2018. godine postoji samo izveštaj za 2015. godinu."

"VREME": Kakvi su statistički trendovi što se tiče ubistava od 2012?

SAŠA ĐORĐEVIĆ: U Srbiji se broj ubistava 2017. smanjio za četvrtinu u odnosu na 2016. Na primer, 123 ubistva su se desila 2016, a 2017. bilo ih je 91, što je ohrabrujući podatak. Problem je u tome što se udeo mafijaških u odnosu na ukupan broj ubistava u Srbiji procentualno udvostručio 2017. u odnosu na prethodnu godinu: sa 8,13 procenata na 17,58, prema Crnoj knjizi. Prošle godine je skoro svako šesto ubistvo u Srbiji bilo povezano sa mafijom iako je zabeležen rekordno najmanji broj ubistava u poslednjoj deceniji. U Srbiji za poslednjih deset godina nikada nije bilo manje od 100 ubistava po godini. Posebno su zanimljive 2015. i 2017, i to može da se poveže sa sukobom između škaljarskog i kavačkog klana. Njihov sukob je počeo krajem 2014. nakon krađe heroina u Valensiji. Tada su automatski počela ubistva. Porast broja ubistava desio se i 2017. jer se u maju te godine dogodila još jedna krađa heroina u nekoj od evropskih luka.

Da li ti klanovi direktno "uvoze" narkotike u Evropu i tamo ih rasturaju?

Jedan deo droge ide preko naše zemlje. To je takozvana Balkanska ruta: iz Avganistana, preko Zapadnog Balkana do zapadnoevropskih zemalja u kojima se najveći deo droge prodaje, dok jedan mali procenat ostaje u Srbiji. Ono što je kod nas odskora problematično jeste da smo počeli proizvodimo drogu: pre svih marihuanu, ali i sintetičke droge. To je trend koji se pojavljuje u poslednje dve godine, ranije nije bilo u tolikoj meri. Dakle, javljaju se male laboratorije u Srbiji koje ili uzgajaju marihuanu ili proizvode sintetičke droge. Teže droge koje krijumčare kriminalne grupe sa ovih prostora, a škaljarski i kavački klan se smatraju za najjače na Balkanu, ilegalno prodaju u zapadnoj Evropi dok Balkan koriste za tranzitno područje, gde ostane jedan mali procenat droge.

Međutim, ratovi klanova se ne vode na tržištu gde rasturaju drogu i gde se krađe događaju, već ovde.

Reč je o dva klana iz Kotora koja su pre 2015. bili, hajde da kažemo, u nekim fer odnosima. Međutim, u prvom slučaju krađe u Valensiji radilo se o 200 kilograma veoma čistog heroina koji nikada ne stigne na tržište, ali njegovom preradom se dobijaju višestruko veće količine, a to donosi ogroman profit. A profit je glavni cilj klanova i to je ključni razlog zašto su počeli da ubijaju jedni druge. Na primer, u samoj Srbiji deluje negde oko 58 organizovanih kriminalnih grupa koje su različitih struktura. Pet grupa su veoma jake, strukturno i hijerarhijski, kao neka vojska. Kada se pogleda čime se ovih 58 grupa bavi, vidimo da u skoro 90 odsto njihovih aktivnosti spadaju krijumčarenje droge i njena ilegalna trgovina. To im donosi glavni profit, ostale delatnosti su poslovi koji se rade ili paralelno sa drogom ili kada uvide da može da se zaradi od oružja ili trgovine ljudima ili šverca nekih akciznih roba kao što su danas najviše cigarete, a ranije je bilo i gorivo.

Koliko su alarmantni podaci o porastu mafijaških ubistava?

Kada zvaničnici u Srbiji izlaze u javnost, oni kažu da se stopa ubistava smanjuje, što jeste zaista tačno, ali niko ne vodi računa da se broj mafijaških ubistava povećava. Ova godina će da bude rekordna: već je bilo 19 mafijaških ubistava, što je najveći broj od 2012. Do sada je rekord držala 2014. sa 18 ubistava, mi već sada imamo 19, a do kraja godine ostalo je još pet meseci. Kada pogledate brojke, vidi se trend smanjenja stope ubistava iz godine u godinu, i prošle godine je iznosila 1,3 na 100.000 stanovnika Srbije, ali se udeo mafijaških ubistava povećava. To nema nikakve veze sa delovanjem institucija, da su one počele efikasnije da se bore protiv kriminala; nema veze sa zaplenom iako i Srbija i Crna Gora svake godine imaju veću zaplenu i kokaina i heroina. To apsolutno nema veze s tim, vidi se tačno da je nasilje počelo onog trenutka kada je jedan klan od drugog klana ukrao drogu.

S obzirom na to koji su pripadnici klanova ubijeni u okviru njihovih manjih ili većih ratova, može li se izvući neki zaključak zašto je ubijen ovaj, a nije onaj? Ili to nema nikakve veze? Važno je samo ubiti bilo koga iz suparničkog klana.

To može da se posmatra samo hipotetički. Ja nemam operativne podatke na osnovu kojih bih izveo takav zaključak. Ali, ono što se može zaključiti iz neke vrste analize, pre svega medija i razgovora sa ekspertima, jeste da su sva ubistva veoma profesionalna. To se vidi jer okolnih, da kažem civilnih, žrtava iz tih napada skoro da nema. U Srbiji je zabeležen samo jedan slučaj od pre dve godine kada su u Beogradu u Krunskoj ulici povređeni mladić i devojka. Čak i kad je eksplodirala bomba ispod automobila, kao nedavno na Autokomandi usred bela dana, nigde nije bilo nevinih ljudi koji su stradali. Znači da kriminalne grupe imaju tačan cilj i vidi se koga tačno žele da likvidiraju. E sad, iz naslova u medijima se, pre svega, vidi da su to ljudi koji su visoko pozicionirani u strukturama klanova. Oni znaju koga treba da ciljaju i ne obaziru se ni na šta drugo. Ne zanimaju ih niti aktivnosti tužilaštva niti policije u kojoj meri oni žele ili ne žele da spreče kriminalne obračune.

Zanimljivo je da se samo dva meseca od krađe droge u Valensiji krajem 2014. sukob kotorskih klanova preneo u Srbiju, gde je za poslednjih šest godina bilo 87 mafijaških ubistava u odnosu na 44 koliko ih je bilo u Crnoj Gori u istom periodu. Postoji problem koji navodi i MUP u svojim izveštajima da ovi ljudi veoma često imaju državljanstva obe države, što im olakšava kretanje između dve zemlje. Prva neka mera koju je policija u Srbiji napravila bila je da se zabrani ulazak za nekoliko desetina ljudi. Znači da MUP već ima neku listu osoba koje su potencijalno rizične, ali očigledno je da ta mera nije imala nekog uspeha s obzirom da raste broj kriminalnih obračuna. Pritom je, bukvalno do prošle nedelje, javna saradnja između srpske i crnogorske policije je bila veoma slaba. Nisu, na primer, ministri ili direktori policija bili u međusobnim posetama pune dve godine i to se tek sad desilo kad je potpisano sedam sporazuma. Ta vremenska praznina od dve godine donela je dosta problema.

U Srbiji je tek nešto manje od deset posto ubistava razrešeno, dok je u Crnoj Gori taj procenat skoro 14. Međutim, statistika u Crnog Gori što se ubistava tiče je mnogo lošija. I tamo se ukupan broj ubistava u 2017. smanjio u odnosu na 2016, i to više nego duplo: sa 29 na 12. Ali svih 12 ubistava u Crnoj Gori tokom prošle godine su mafijaška ubistva, a 2016. je imala najveću stopu ubistava u Evropi: 4,66 na 100.000 ljudi. Jedina država koja može sa Srbijom i Crnom Gorom da se takmiči u ovoj jezivoj disciplini je Albanija. Tamo već nekoliko godina traje rat protiv mafije, pre svega zbog proizvodnje i prometa marihuane, ali i tamo je stopa ubistava, osim 2014, manja nego u Crnoj Gori. Nedavno je italijanska agencija za borbu protiv droga objavila izveštaj koji kaže da je Albanija glavni izvoznik marihuane u Italiju i zapadnu Evropu. Albanci su za rešavanje ovog problema tražili pomoć sa strane, pre svega od italijanske i američke policije. Za to vreme ni Srbija ni Crna Gora, iako je broj kriminalnih obračuna svake godine sve veći i veći, nisu tražile pomoć sa strane. Bar to ne može da se vidi.

Da li je, možda, razlog za to stav koji kaže: "Baš nas briga dok se ubijaju između sebe..."?

Možda je tako bilo u prve dve godine kad je počeo ovaj rat, ali ja mislim da je pritisak javnosti i u jednoj i u drugoj zemlji kao i međunarodne zajednice na neki način pokrenuo istrage sa mrtve tačke i da imamo neke slučajeve rasvetljene. Čak i ako su vlasti i institucije na početku puštale da se međusobno ubijaju sve dok nema nevinih žrtava okolo, to realno utiče na osećaj bezbednosti samih građana. Mislim da je veoma važno što su ministri unutrašnjih poslova Srbije i Crne Gore stavili na agendu da će borba protiv organizovanog kriminala biti prioritet za saradnju dveju država.

Prema Crnoj knjizi koju su sastavili KRIK i Radio Slobodna Evropa, od 131 mafijaškog ubistva u Srbiji i Crnog Gori za poslednjih šest godina samo 14 je rešeno, suđenja su u toku za 11, postoje osumnjičeni za 21, a za čak 85 ubistava počinioci su nepoznati. Kako to tumačite?

Jednostavno, postoji problem kapaciteta tužilaštva i policije u obe zemlje. To se jasno vidi iz statistike Republičkog javnog tužilaštva Srbije: 2017. tužilaštvo je naredilo 109 istraga. Od tih 109 istraga, 81 nije završena u toj godini. Imamo sporo rešavanje slučajeva ubistava i prosto je teško da se jedno ubistvo reši za godinu dana. To automatski govori da kapaciteti unutar krivično pravnog sistema u Srbiji nisu dovoljno dobri. Drugi problem je što značajan broj krivičnih prijava za ubistvo i nešto manje za teško ubistvo tužilaštvo odbacuje, dakle nije relevantno. Evo još jedan podatak iz prošle godine: od 146 osumnjičenih za ubistvo u Srbiji, 33 prijave su odmah odbačene.

Ono što je bolja slika u svemu tome jeste da kada slučaj konačno dođe na sud on ipak bude rešen i osuđeni budu kažnjeni zatvorskom kaznom: za ubistvo od pet do 15 godina, za teško ubistvo od 30 do 40. Saradnja između tužilaštva i policije još uvek nije dobra, pogotovo je postala problematična od 2013. kada je izmenama u Zakonu o krivičnom postupku tužilaštvo preuzelo vođenje istrage. U praksi policija i dalje vodi istragu jer tužilaštvo nema dovoljan broj ljudi, a nasledili su i veliki broj predmeta iz godina pre izmene zakona. U regionu postoje neka dobra rešenja za ovaj problem kao u Makedoniji gde su napravili specijalno tužilaštvo u kojem rade policajci kojima su nadređeni tužioci a ne rukovodioci iz MUP-a. U Srbiji imamo problem da tužilaštvo vodi istragu, daje naloge policiji, ali postoji mogućnost da će inspektori dobiti drugačiji nalog od svojih nadređenih i oni će uvek pre poslušati njih nego tužioca.

Plaši me da institucije u Srbiji nemaju adekvatan odgovor na mafijaška ubistva, a povrh svega istragama se bave političari, a ne profesionalci. Jer, kada smo čuli Republičkog javnog tužioca Zagorku Dolovac da priča o kriminalnim obračunima i šta će tužilaštvo da radi po tom pitanju? Nikad. Dok besni rat oko droge mi više od godinu i po dana nemamo šefa Uprave kriminalističke policije koji bi trebalo da važi za jednog od glavnih policajaca. Mi nismo imali javnosti da pokažemo ljude koji će da se bave rešavanjem mafijaških ubistava. Ne, kod nas, uglavnom, izađe ministar unutrašnjih poslova ili predsednik Republike i priča ovu statistiku koja kaže da je stopa ubistava smanjena i ne uzima u obzir drugi deo statistike koja kaže da su mafijaška ubistva u porastu, ali nigde ne vidimo profesionalce da kažu šta će oni da urade povodom tih slučajeva. Evo, ima sad već više od mesec dana da je Dejan Kovačević postavljen za šefa Uprave kriminalističke policije, ali javnost od njega nije čula apsolutno ništa. On se u medijima, uglavnom, slika iza ministra unutrašnjih poslova, ali ja ne vidim koji je smisao toga.

Da li mislite da u sukobu klanova Luke Bojovića i pokojnog Slobodana Šaranovića ima elemenata krvne osvete koja je nekada bila u tradiciji balkanskih naroda?

Krvna osveta je, pre svega, karakteristična za Crnu Goru. To je kao deo tradicije ili običajnog prava, ali ja mislim da su organizovane kriminalne grupe mnogo više napredovale i da im je glavni cilj profit. One više nisu nacionalno određene, postale su etnički mešovite, kriminalci sarađuju jedni s drugima: Albanci sa Crnogorcima, Crnogorci sa Srbima... Mislim da su ovi sukobi nastali kad je jedna grupa udarila na pare druge grupe. To je čista logika.

Kako javnost može da gleda na ubistvo advokata Dragoslava Ognjanovića?

Mediji pišu o nekim nepotrebnim stvarima u vezi sa advokatom Ognjanovićem. Pišu da je branio kriminalce i da mu je Plejboj zečica bila supruga. On je stavljen u klasičan kalup kriminalca. Čovek je bio advokat, naše ustavno pravo je da imamo odbranu i pretpostavku nevinosti. Međutim, Ognjanović je u medijima predstavljen kao kriminalac, jer brani kriminalce i voli atraktivne žene. I to tako traje sve dok advokatske komore nisu rekle da će ponovo da štrajkuju. Najveći pritisak na ovu sadašnju vlast je imao onaj štrajk advokata od pre skoro četiri godine. I onda se odmah menja narativ u medijima: sada ćemo imati odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala, sada ćemo rešiti ubistvo. Mene je to ubistvo zabrinulo jer su advokati deo pravosudnog sistema u Srbiji.

Radoslav Ćebić