Prvo putovanje: Beograd – Split – Vela Luka, kod babe i dide. Prohodavanje, sa didom kapetanom u barci: „Moje, danu mi donesi oni žmul", dok barka gungje. Prvo sećanje, iz luške vale: dida za timulom, modro more, barka između dva vala. Kasnije, maškare i ples sa ocem. Preskakanje vatre od smilja. Prolećno jutro na Ošjaku, stene, zeleni borovi, ciklame. Lov na kozice i rakove. Konoba. Ribanje. Mirisi četinara, makije, zagrejanog maslinovog ulja, pršurata i ribe na gradelama. I cvrčci. Život sa morem i uz njega, uzajamnost.

Priča rojaka Franje kako se on nauči plivat: konop oko pasa i s barke u more. "Bidni moj mladi život" na sav glas, ali njegov dida je bio neumoljiv. Stariji Lučani većinom nisu od kupanja u moru. Ali su me naučili da ako te muči stomak, možeš popit čašu čistog mora, i pomaže. Ili, kako se love i jedu ježine (samo ženske, koje na sebe uvek privuku nešto, kamen, travu...). Ili, kako se riba lovi „na teću": stara šerpa, unutra mamac, najbolje stara pašteta da „zavonja", najlon preko šerpe, guma, na najlonu mala rupa, napuni se vodom da svi mehuri izađu i ostavi se pod most. Riba uđe, najčešće cipal, ali ne zna napolje. Fešta.

Saznanje da isto to divno more može da pokaže i svoju drugu stranu. U Luci sam u leto sedamdeset osme, kada u zoru dolazi velika plima. Iskačemo iz kuće kroz prozor na spratu, na gornju ulicu na kojoj je voda već „do čačaka". Bežimo u brdo i posmatramo. Oseka. To je prvi, a verovatno i poslednji put da sam videla velolušku valu bez mora. Mulj, blato i poneka nasukana riba. Kada se more vratilo, sve je plivalo. Prizemlja kuća pod vodom, zidovi koji se i danas osoljavaju. Na luškoj skuli i danas stoji crta koja pokazuje razinu mora toga dana...

Devojčica i gramofon: Oliverove ploče (da, iste te singlice), napamet, again and again, igračke koje se na njima vrte dok ne popadaju. Sledećeg leta u Luci, krajem sedamdesetih, u jednu nedelju otac me vodi da upoznam omiljenog muzičara. Po podne, taman su se vratili s Proizda, u kupaćim je, presvlači bebu, drag i nasmejan, poklanja mi razglednicu sa svojom fotkom i potpisuje „Jeleni od Olivera". Naučila sam tada da su i ljudi koje obično gledamo samo preko ekrana, ljudi iz susedstva. Sretaću ga iz daljine mnogo puta kasnije, dok šetam rivom, a on sedi u svom brodu i kao da čuva Luku.

Baka je bila nesuđena (možda operska) pevačica. Ali kako to biva, upoznala je ostrvskog didu i došla za njim iz Zagreba u Luku. Svirala je harmoniku, i mene je naučila. U kuhinji je slušala radio, najčešće evergrin, kao trag nekog dalekog života koji se nikad nije dogodio. Na teraci je skoro svako veče bilo društvo, harmonika, kantanje. Baš to „ispod glasa", kada se pesma spontano javi iz susedne ulice, ili iz nekog dvora, taj glas sotto voce je u mojim doživljajima neraskidivo vezan za Velu Luku. I njene klape. Koje najbolje zvuče negde na kantunu, u veloluškom mraku, iz gušta.

Govori se tečno, glasno, zvonko, efektno, glasovi ženski su bistri, muzikalni, a muški često peskirani, hrapavi, poput Oliverovog. Svi pijati, katride, bonace, kukumari, pomodori, karatila, šćige i skaline odzvanjaju kao da su pevani. Tu su i reči za muške i ženske brodove, muški su kaići sa odsečenom krmom, a ženske barke kojima krma ide u špic, kao druga prova. Kavrjage, pajeti, karoce, timuli, argole, dvi vote a može i treća, ješke i parangali, sve sam to prošla kroz očevu obuku. I ludi pozdrav domaćih navigatora: neretko kada se dve barke iz Luke leti mimoiđu, kapetani jedan drugom „isprče guzicu" (golu) naočigled zbunjenih došljaka. Za despet. I Hijeronimus Boš iz vremena Vrta uživanja bi pozavideo. A ti sad misli. Moje malo, boje ti je vrć se u more, kako oni reču.

Luške smiške su posebna priča. Iz dosade ali i nemirnog duha jedni drugima ponekad priređuju felinijevska iznenađenja: dovuć tovara na sprat policijske stanice, pripomistit susidov kaić iz mora u bazen, svrgat auto na sidro, ili otpušit materi sudoper fišekom dinamita. I psovke su nezaboravne, u skladu sa pomorskom pobožnošću: „J.... ti pasa boga" je najprisutnija, ali ni svađalačka „Ma kurbe ti gospe" (može se finalizirati i sa „impeštane" za pitoreskniji efekat) ne zaostaje mnogo. Često idu u kompletu, prvo bog pa gospa. Od pozdrava mi je najdraži: „Stoj dobro!"

Život na otoku nije lak, lipota i malinkonija.

Prijo, za oštiju, godine prolaze, a Luka je uvik ista.

Jelena Novak