Intervju – Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa:
Samo se prepustite i uživajte

"Danas je pomalo utopijski verovati da promovisanje pravih vrednosti u pozorištu može da dovede do šire društvene emancipacije. Ali, vi me niste pitali da li može da utiče globalno, već na publiku. Da, verujem da može, ali da se taj uticaj sprovodi i kritikom onoga što ne valja u društvu, i promocijom emancipatorskih vrednosti"

Kao i programske selekcije dosadašnjih izdanja Bitefa, i selekcija ovogodišnjeg 52. Bitefa bavi se društvenim fenomenima današnjice, pa samim tim i ukazuje na njih. Slogan "Svet bez ljudi", koji će povezati deset predstava glavnog programa od 13. do 22. septembra, više nego jasno govori o temi koju je Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, želeo da istakne ove godine.

Ovaj se naziv podjednako odnosi i na umetničku i na tematsko-problemsku osovinu glavnog programa. Naime, svet bez "pravih" ljudi odnosno svet neljudi, onih zbog kojih danas jačaju desni populizam, ksenofobija, netolerancija, autoritarni režimi, vodi u svet apokalipse a ovaj u svet bez ljudi. A ako je svet bez ljudi, onda je i pozorište bez izvođača, o čemu govore tri pozorišne instalacije: umetnički oblik na kojem je apsolutni umetnički naglasak ovog izdanja Bitefa.

"VREME": U vašoj eksplikaciji ovogodišnjeg programa piše da se ovaj tematski fokus razvio iz autentičnog, ličnog osećanja neizvesnosti, strepnje i straha, koje ste dramaturg Bitefa Filip Vujošević i vi prepoznali u mnogim predstavama viđenim u procesu selekcije, a ne iz nekog ideološki unapred zadatog stava. U ovom vremenu iz raznih razloga nije popularno priznati strah.

IVAN MEDENICA: Priznavanje straha, zabrinutosti, depresivnih i sličnih "negativnih" osećanja nije popularno, na najopštijem nivou, zato što nas naša, potrošačka civilizacija tera da budemo uvek snažni, srećni, pozitivni, da kupujemo robu koja će nam to, navodno, i omogućiti: od najnovijih modela telefona, fitnes i srodnih programa, sredstava za ulepšavanje i podmlađivanje... S druge strane, političkim elitama u društvima "neliberalne demokratije" ne odgovara da se strah, briga i neraspoloženje, osveste, pokazuju... Jednom kada shvatimo i prihvatimo da nam nije dobro, onda počinjemo da tražimo uzroke, borimo se, a borba dovodi do glavnih uzročnika: u neoliberalnim i neliberalnim demokratijama to su otuđeni centri političke moći kao produžene ruke kapitala... Ovaj Bitef ne samo da je spreman nego otvoreno pokreće ovakva razmišljanja.

Moguće zato što živimo na evropskom kontinentu, slogan ovogodišnjeg Bitefa doživljavamo u kontekstu pojava koje razaraju Evropu. Da li ste nas namerno naveli na takve misli?

Nisam baš siguran da su teme koje pokreću predstave u prvoj polovini 52. Bitefa, a koje se kreću u rasponu od desnog populizma, preko ksenofobije i rasizma do novih autoritarnih režima, isključivo vezane za današnju Evropu. Šta ćemo s pojavom Donalda Trampu, čiju politiku odlikuju sve gore navedene devijacije? Istina je da većina izabranih predstava tretira ove pojave ili samo neke od njih, ili njihove istorijske preteče, u kontekstu Evrope. Ne treba, međutim, zanemariti da je obnavljanje autoritarnih oblika vladanja, kao onog "večnog" u ruskoj istoriji, tema instalacije Večna Rusija. Publiku Bitefa i medije ne treba da mnogo zanima šta smo mi hteli, a nismo uspeli, ali evo da, ipak, i to podelim s vama: pokušavali smo do poslednjeg trenutka da dovedemo i predstavu o Trampu, Na kraljevskom putu (Šaušpilhaus, Hamburg), po novoj drami Elfride Jelinek, u režiji Falka Rihtera. Ali, ona je toliko skupa i za nju nema adekvatnog prostora u Beogradu, da je trebalo da žrtvujemo makar dve druge predstave i tako narušimo koncept i dramaturgiju festivala, što nismo hteli... Dakle, slogan "Svet bez ljudi", političke teme izabranih predstava na koje se ovaj slogan odnosi, jesu prevashodno odlika savremene Evrope, ali ne samo nje. Dva, uz Kinu, najveća politička igrača današnjeg sveta, SAD i Rusija, uopšte nisu toliki antipodi jer ih danas spajaju upravo desni populizam, autoritarnost i slično.

Da li Svita br 3 Žarisa Lakosta sugeriše da Evropa počiva na nesigurnoj osnovi, na vrednostima koje njene članice na poštuju?

Da, predstava Svita br. 3: Evropa ne bavi se kritikom EU sa nekih spoljašnjih, populističkih, šovinističkih i sličnih pozicija. Naprotiv, ona sofisticirano ukazuje na različite vidove napuštanja, urušavanja, zanemarivanje vrednosti na kojima se zasniva veliki evropski projekat: na skretanje Evrope udesno, u rasponu od desnog populizma, preko rasizma i ksenofobije, do konzumerizma.

Da li bi zlo oko nas trebalo rušiti iz kontre? Jer neko ko na sceni vidi svet pravih vrednosti može da poželi da se izbori za njega?

To što sugerišete liči na ideal građanskog, prosvetiteljskog pozorišta 18. veka, pa i romantičarskog pokreta – pozorište kao škola morala. Danas je pomalo utopijski verovati da promovisanje "pravih vrednosti" u pozorištu može da dovede do šire društvene emancipacije, ako se ima u vidu da, po svim istraživanjima, pozorišna publika ne prelazi mnogo pet odsto ukupne populacije. Ali, niste me pitali da li može da utiče globalno, već na publiku. Da, koliko god to moglo da zvuči protivurečno u odnosu na ono što sam upravo izjavio, tu sam i ja prosvetiteljski idealista, verujem da može, ali da se taj uticaj sprovodi i kritikom onoga što ne valja u društvu, i promocijom emancipatorskih vrednosti. Za mene je promocija "pravih vrednosti" bila, između ostalog, i isticanje predstava dugog trajanja na 51. Bitefu. Odluka da se puna 24 sata oslobodite stega ropske brzine života u savremenom društvu, da se prepustite jednom, pre svega čulnom iskustvu razmene s drugim ljudskim bićima, ali i emocionalnom, estetskom.

Kao što sam više puta izjavio, pa i u intervjuu "Vremenu" (broj 1410), ja verujem u oksimoronski kredo Antoana Viteza, velikog francuskog reditelja, koji je posle preuzeo i filozof Alan Badju: elitističko pozorište za svakog čoveka. To znači da pozorište koje nije zabavljačko, koje ima visoke umetničke i političke zahteve, te traži napor da se probijemo kroz njegovu formu i suočimo s pitanjima koje pokreće, treba učiniti što dostupnijim najširoj publici, različitih obrazovnih i socijalnih profila. Bitef se u tom pogledu vrlo trudi, i politikom cena karata, i marktinškim akcijama, i pratećim teorijskim debatama i razgovorima s publikom, i organizacijom poseta za posebno socijalno osetljive grupe gledalaca.

Slovenačka predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum je o povampirenju nacizma, kao i francuska Svita br.3 "Evropa", nemačka Gorki – Alternativa za Nemačku? i hrvatska Šest lica traže pisca. Ovogodišnji predstavnik Srbije Bolivud bavi se manje pogubnom pojavom od pomenute. Da li to znači da domaći dramski autori još uvek nisu stigli do tema koje zanimaju njihove evropske kolege?

Predstava Bolivud mapira čitav spektar društvenih deformiteta ne samo našeg već svakog društva istočne Evrope u kom još uvek traje famozna "tranzicija", namerno ne idući u neku dubinsku viviskeciju: urušavanje privrede, sumnjive privatizacije, bahatost stranih investitora, ksenofobija, nesolidarnost među samim "žrtvama tranzicije"... Smatram da je forma treš mjuzikla samo "naizgled" laka, jer je humor koji razvija Maja Pelević sa saradnicima vrlo pametan, dubinski sarkastičan, da nema ništa od onog, kako to sa dosta prava tvrde neki kritičari, "iskupljujućeg" efekta Nušićevih komedija: da se, zapravo, kroz smeha aboliraju one pojave koje su nominalno predmet kritike... Predstava Bolivud se, meni se tako čini, ne bavi "manje pogubnim" pojavama, već to radi na, naizgled, manje fajterski način.

Mnogi stanovnici Srbije su ljubitelji svega ruskog, a vi ste pozvali nemačku predstavu Večna Rusija Marine Davidove koja će publiku provesti kroz vrlo protivurečne lavirinte političke i kulturne istorije Rusije.

Da, produkcija ove instalacije je u potpunosti nemačka, jer se ruski koproducent, po izvorima koje ja imam, povukao u poslednjem trenutku, ali su zato svi autori predstave Rusi, i to Rusi koje žive i rade u svojoj domovini. Mislim da će ovaj projekat izazvati sasvim oprečne reakcije u Srbiji. Novoj levici se, verujem, neće svideti izričita tvrdnja da su najvažnije slobode, kao što su, na primer, ženska prava, ostvarena već u Februarskoj, socijalističko-demokratskoj revoluciji, a ne u Oktobarskoj, boljševičkoj. Desničari će biti isprovocirani glavnom tezom projekta da autoritarni oblici vladanja opstaju u Rusiji od carskih vremena do danas, do Putina... Mislim da će iskreni rusofili biti srećni, jer ovo je i velika pohvala ruskoj kulturi, čiju su neki od najvećih aktera platili životom otpor tim autoritarizmima, kao što je to bilo s Mejerholjdom i njegovom ženom Zinaidom Rajh.

Estonski Teatar NO99 ima ulogu nekog ko treba da Bitefovoj publici predstavi teatar tog dela sveta. Šta bi trebalo da znamo o njima?

Pozorište baltičkih republika bivšeg SSSR je, gledano u srazmeri s veličinom ovih zemalja, izuzetno razvijeno, te međunarodno priznato. Ono nama nije nepoznato jer smo na Bitefu i u Krugovima Sterijinog pozorja već videli predstave vodećih litvanskih (Nekrošijus, Tuminas, Koršunovas) i letonskih reditelja (Hermanis), ali je ovo, zaista, prvi put da ćemo videti estonsko pozorište. Predstava Prljavština nije izabrana iz tih, "egzotizirajućih" razloga, pogotovu što je reč o trupi i autorima koji su vrlo dobro poznati u Evropi, već zato što je reč o sjajnom fizičkom teatru, vizuelno vrlo atraktivnom, ali i o duhovitoj metafori sveta u doba kataklizme: sveta koji se doslovno valja u blatu. Ova predstava govori univerzalnim scenskim jezikom, zato i nije potrebno nikakvo predznanje, samo se prepustite i uživajte.

Da li dramski teatar treba da se uplaši za svoju budućnost zbog tri instalacije na Bitefu?

Ni najmanje. Estetska suština ne samo dramskog već svakog pozorišta, pa i svih izvođačkih umetnosti, jeste susret, energetska, duhovna, misaona i emocionalna razmena u jednom "sada i ovde" između gledaoca i izvođača. Mi smo samo hteli da pružimo i teatarsku legitimaciju instalacijama kao formi koja se nalazi između vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Ona je u vizuelnim uveliko prihvaćena i priznata, ali ne i u pozorištu, bar ne u našoj sredini. A sve ove tri instalacije jesu i teatar: imaju ograničeni vremenski opseg, dramaturgiju, produkcija su pozorišnih kuća. Strateška misija Bitefa jeste da afirmiše rubne, radikalne i subverzivne teatarske tendencije – ne moraju više nužno da budu i "nove" (što instalacije definitivno nisu) – a, konkretni razlog za izbor ove tri instalacije jeste da je reč o vrhunskoj umetnosti, pametnoj, uzbudljivoj, nežnoj. Dodatni razlog je koncepcijske prirode: s umetnošću instalacija, s predstavama bez izvođača, sa scenom bez ljudi, slogan i problematika 52. Bitefa dobija i novu dimenziju.

Predsednik ste Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije: da li naši kritičari imaju iskustva i znanja za pozorišne instalacije o kojima će biti u prilici da pišu?

Poznato je da se srpska kritika, od šezdesetih godina 20. veka, kalila, razvijala, emancipovala, sticala nova znanja i oruđa analize upravo na predstavama Bitefa. Nadam se da će tako biti i ove godine, kada je naglasak na instalacijama.

U vreme dok razgovaramo, javljeno je o smrti Lindzija Kempa, velikog koreografa i takođe velikog prijatelja Bitefa.

Lindzi Kemp je bio jedan od velikana savremenog pozorišta, pantomimičar, koreograf, performer... On je nekoliko puta s velikim uspehom nastupao na Bitefu, i bio iskreni prijatelj festivala. Kada smo slavili 50. Bitef, pre dve godine, bio je pozvan da se pokloni na svečanom otvaranju u Narodnom pozorištu, zajedno s još nekima od Bitefovih velikana. Poziv ga je vrlo dirnuo, do poslednjeg momenta je mislio da će moći da dođe, ali ga je sprečilo zdravstveno stanje. Ipak, napravio je lep gest: napisao nam je, kao i mnogi drugi Bitefovi velikani koji nisu mogli da prisustvuju ovom događaju (Piter Bruk, Euđenio Barba, Andrej Šerban...), veoma lepo pismo, koje smo objavili. Bitef i Kempa ne povezuju samo saradnja i zalaganje za nove pozorišne tendencije već i borba za opštu društvenu emancipaciju – svojim performansima, Lindzi Kemp, jedan od najbližih prijatelja i saradnika Dejvida Bouvija, mnogo je doprineo i svetskoj afirmaciji queer identiteta.

Sonja Ćirić