VREME 1445, 13. septembar 2018. / VREME
Prilog kulturi sećanja – Početak kraja Druge Jugoslavije:
1987 – Trenutak istine Dragiše Pavlovića
"Raniju neodlučnost u Jugoslaviji može da zameni samo odlučnost, hladnokrvnost, trezvenost da se u okviru sistema, u okviru zakonitosti, u okviru zakona sprovode stvari, omogući miran život svim ljudima u celoj zemlji. Nije za neodlučnost nikakva alternativa uspaljenost. I tu se mi razlikujemo i ja hoću da kažem s kim se i u čemu razlikujemo" – to je rekla Živana Olbina na sednici GK SK Beograda.
|
Političku jesen (1987) u Srbiji – sada je to sasvim izvesno – obeležavaju izuzetno značajne rasprave čiji će se trag osećati godinama. Za većinu partijskog članstva fedinzi na trasi između Gradskog komiteta OSK Beograda, najmasovnije i najsnažnije partijske organizacije u Republici, pa i u zemlji, i Predsedništva CK SKS, nisu očekivani. Dve poletne i ambiciozne političke ekipe ulivale su nadu u partijsko jedinstvo, a generacijska povezanost čelnih ljudi činila se kao vezivno tkivo. Dogodilo se drukčije, a rasplet tek sledi. Sada je vidljivo da postoje dva pogleda na način kako da se dođe do istih ciljeva, među kojima je ostvarivanje zaključaka CK SKJ o Kosovu kamen međaš.
|
No, nije reč samo o Kosovu. U pitanju su razlike u shvatanju demokratskog centralizma, demokratije i javnosti rada, kadrovske obnove i smene generacije na političkom vrhu.
Povod je bilo izlaganje predsednika GK Beograda dr Dragiše Pavlovića novinarima. Sledila je otvorena sednica Predsedništva GK, pa zatvorena sednica Predsedništva CK SKS, sa koje je objavljeno javnosti poznato saopštenje s predlogom o opozivu dr Pavlovića. U trenutku kad ovaj broj NIN-a ulazi u štampu počinje o tome rasprava na sednici CK SKS – mogućno i drugi skupovi narednih dana.
Događaji su izuzetno značajni, očigledno.
Ima trenutaka u političkom životu kada se mora malo govoriti i za istoriju, a ne samo za potrebe koje nalaže odnos snaga, trenutaka kada se, uprkos javnom mnjenju, svom narodu po savesti mora reći kojim se rizicima izlaže, koje mu stranputice prete, koje mu se obmane nude, kada mu se mora umiriti ozlojeđenost i sačuvati dostojanstvo. Takvih trenutaka je, po osećanju ovog novinara, bilo na prošlonedeljnoj sednici Gradskog komiteta OSK u Beogradu. Istup, uverljiv, iskren i odličan Živane Olbine predstavlja moralno upozorenje o kome moramo razmisliti: "Situacija na Kosovu je teška i ne postaje lakša zato što se ne radi, zato što iredenta radi mnogo a mi malo; zato što iredenti odgovara svako zaoštravanje u Jugoslaviji, svako destabilizovanje Jugoslavije i na tome dosta uspešno radi. Zločin u Paraćinu još jednom govori.
Situacija Srba i Crnogoraca je izuzetno teška, dramatična, izuzetno su teški pritisci, izuzetna su šikaniranja. Zaustaviti iseljavanje je moto svih partijskih zaključaka i Devete sednice CK SKJ i Šeste sednice CK SKJ. Ja mislim da svi komunisti, bez obzira gde sede i šta rade. prihvataju te zaključke kao svoje sopstvene. kao svoja sopstvena ubeđenja – brže, odlučnije u interesu i Kosova i Srba i Crnogoraca na Kosovu, ali i čitave naše zemlje. Tu, ja mislim, da među komunistima razlike nema. Međutim, postoje dve stvari, dve tačke oko kojih moramo da se razumemo, pa možda i među komunistima razlike ima. Prva stvar, ja bih rekla, ‘hladne ili tople glave’... i tu moramo veoma dobro da se razumemo. Raniju neodlučnost u Jugoslaviji može da zameni samo odlučnost, hladnokrvnost, trezvenost da se u okviru sistema, u okviru zakonitosti, u okviru zakona sprovode stvari, omogući miran život svim ljudima u celoj zemlji. Nije za neodlučnost nikakva alternativa uspaljenost. I tu se mi razlikujemo i ja hoću da kažem od koga se i u čemu razlikujemo. Ja nisam ni za gnevne ni za uspaljene glave, jer se zna šta to znači. I svima onima koji misle da se na Kosovu lako može rešavati, kažem da guraju ovu zemlju stranputicom iz koje izlaza nema. I zato sam se najviše javila da kažem ovo: tu među nama postoje razlike, i među nama na ovoj sednici. Ja hoću da svoje stanovište jasno kažem. Zna se šta znači uspaljenost, zna se šta znači gnevan, ne moramo da idemo u etimologiju tih reči, tačno se zna šta to znači... Ja sam za odlučnost, doslednost, brzinu u okviru institucija našeg sistema, u okviru programa Saveza komunista.
Druga stvar je ko su nam sve saveznici. Nijednog momenta ne smemo prihvatiti nacionaliste za saveznike. Ma koliko u nekim momentima ukazivali na iste probleme, ma koliko u pojedinim momentima govorili isto, naši su ciljevi bitno različiti. Onaj ko na momenat pomisli da mu nacionalista bar na trenutak može biti saveznik sutra će gorko platiti. Ja ne govorim u tom kontekstu samo o albanskom narodu, nego i o srpskom narodu. Ne treba da u srpski narod uđe to zlo. I mi moramo da se borimo zbog samog srpskog naroda, zbog njega mi moramo da se borimo i uvek razgraničavamo sa nacionalistima. I oni koji to ne rade nisu prijatelji ni ovom narodu niti žele rešavanje situacije na Kosovu. A ja mislim da smo ponekad euforično sačekali te saveznike koji bi nam sutra bili najveći neprijatelji. To su dva momenta razgraničenja o Kosovu koje uvek moramo da imamo u vidu. Mi moramo naučiti da živimo u ovoj zemlji zajedno, takvi kakvi smo...
ZEBNJE I POVODI
Ovom uzbudljivom iskazu prethodila je rasprava koja je očito i sama sadržavala razloge za ovakvu opomenu. Na nekim drugim skupovima, pre sednice GK, napadana je teza o hladnim i vrućim glavama kao razvodnjavanje političke akcije za sređivanje stanja na Kosovu. Tokom sednice GK došlo je do više oštrih polemičkih čarki povodom ove teme, koje su otkrile da se u okviru poželjnog aktivizma gnezdi veoma opasna nepromišljena tolerancija prema "vrućim glavama", "pravu na odbranu kućnog praga", "revolucionarnim metodama borbe", "opravdanosti svakog poštenog otpora" u kosovskom kontekstu, što je siguran put za "konačno rešenje". Ako je to simptom duhovne atmosfere u nekim segmentima "zdravih snaga", ma koliko se one kvalifikovale kao pouzdane, poverljive i agilne, moramo se ozbiljno zabrinuti. Ako u zemlji Srbiji bude zaista krenulo putem kojim, s povodom se bojimo, može krenuti, ovaj politički događaj svedočiće o glasu razuma u trenutku kada je velika i razumljiva ozlojeđenost, koja se može razumeti, ali se ne sme podsticati, priznavala legitimitet veoma rizičnim težnjama. Bez obzira na ishod političkih borbi u Srbiji, sukobe i glasanja, objavljene i neobjavljene političke motive, pojedinačne sudbine – opomena ove vrste, makar i ne bila verifikovana u forumima, postaće pozitivna baština političkog života u Srbiji godine 1987.
Kako je ova ključna tema uopšte došla na dnevni red?
Dragiši Pavloviću, predsedniku Gradskog komiteta SK u Beogradu zamerano je, između ostalog, što je upotrebio sintagmu o "pogrešno izabranim metodama borbe sa albanskim separatizmom" i o "olako obećanoj brzini rešavanja kosovskog problema". Optužen je da je aludirao na politiku SK, a on je odgovorio da je mislio na nacionaliste, da nikoga nije posebno pomenuo, a ko se u tome prepoznao to je, po Pavlovićevim rečima, njegova stvar.
"Jasno sam ukazao da se stanje na Kosovu ne popravlja ni poželjnom, ni potrebnom brzinom. Govorio sam o napetostima u političkim odnosima koje jedan deo štampe, bio toga svestan ili ne, u nekim napisima podgreva i doprinosi da atmosfera bude zapaljivija. Zalažući se za najoštriju borbu protiv albanskih separatista, založio sam se i za komunistički otpor prema srpskom nacionalizmu i svemu onome što ga podstiče i podstrekava. U nekim napisima u javnim glasilima video sam takvo podstrekavanje", rekao je u uvodnoj reči Pavlović, objašnjavajući zašto ne odustaje od onoga što je govorio.
Pavlovićevo izlaganje je, međutim, izloženo ozbiljnoj sumnji.
O PRAVU NA ODBRANU KUĆNOG PRAGA
"Ja podsećam na to", rekao je na toj sednici Jagoš Purić, "da je protivustavno ne suprotstaviti se postizanju cilja albanskih separatista i nacionalista – etnički čisto Kosovo". Svaki pošten otpor postizanju tog cilja je po mom mišljenju opravdan. Isto je Srbima i Crnogorcima kada ih danas sa ognjišta teraju, kao što je bilo Slovencima kada su ih terali Nemci sa njihovih ognjišta. Nepravda je pred istorijom što je to pravo uskraćeno od strane nacionalnih naciokratija i to u ime države, a svaka država, a pogotovo socijalistička koja ne može da obezbedi pravi miran život svojim građanima nema pravo da im uskrati nijedan oblik borbe za obezbeđivanje tog mira; ja sam to iz knjiga učio. Uostalom, poznato je da naša zemlja i u međunarodnoj politici i principijelno vodi takvu politiku "i zauzima takve stavove." Purić je pre toga pominjao ustanak 1941, pa nije bilo jasno smatra li to on da je 1987. legitiman i spontani (pošteni) oružani otpor Srba i Crnogoraca na Kosovu.
Replicirao mu je Pavlović: "Mislim da se u Zaključcima Predsedništva CK SKJ, CK SKS nigde ne poziva ni na kakvo pravo na odbranu svoga praga, jer znamo šta to znači. U tim zaključcima, koliko se meni čini, poziva se na to da se upotrebe sva zakonska, sva idejna, sva politička sredstva da se pre svega zakonom, državnim merama, u okviru zakona, uz veliku idejnu političku podršku SK, rešavaju pitanja i pre svega da se zaustavi iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova, da se spreči nasilje nad njima. Tamo u tim zaključcima ne pozivaju se Srbi i Crnogorci na pravo na odbranu svoga praga onako kako se meni učinilo da Jagoš Purić ovde zagovara."
Radoš Smiljković se tome, uz ograde, suprotstavio: "Vidite, poznato je šta je kontrarevolucija, a izgleda da u nekim današnjim delovima izlaganja ispada da i nije baš svima poznato. Savez komunista Jugoslavije je usvojio idejne stavove da na Kosovu deluje kontrarevolucija, a evo u Paraćinu nas je ponovo uverio da su stavovi SK ispravni. Šta onda u tom kontekstu znači isticanje u prvi plan nerevolucionarnih puteva borbe? Odavno je poznata narodna izreka: ‘Na ljutu ranu, ljuta trava’. Da ne govorim, guranje takvih mera u prvi plan je suprotno zaključcima koje smo zauzeli...
Drugo, pozivanje na strpljenje, na čekanje, na hladne glave u situaciji kada su one krvave i kada se po podu valjaju leševi usnulih vojnika i tela silovanih devojaka, žena, starica... deluje kontraproduktivno. Je ne mislim da treba pozivati na nož i neću da se ovde ograđujem, drugovi, ne mislim to (dalji tok rečenice takođe prepisujemo iz stenograma mada je nejasan, prim. M. M.) ali se zna kako se poziva, na šta se poziva i neću da niko meni ovde priča, bilo toliko, ne znam, tih udara po ovome, po onom... Molim vas, zna se šta treba da radi partija, zna se šta rade druge organizacije, zna se šta radi SUP, neka radi svako svoj posao. Molim vas, to je neprimereno problemu i najdirektnije odstupa od Zaključaka CK SK, tamo je jasno rečeno, energična akcija lomljenja klasnog neprijatelja... Ako se kaže nacionalni taj i taj, mora da se kaže ko, gde, kako. Znate. inače takvo pozivanje, znate na šta liči, liči na vezivanje ruku napadnutima i traženje, prema kineskoj poslovici, da uživaju kad ih siluju...
Olbina je očito imala u vidu da se u našem političkom životu koristi ovakva argumentacija, kad je odlučila da kaže ono što je rekla.
|
NA KOGA JE MISLIO PAVLOVIĆ
Najuporniji kritičar Pavlovićevog istupanja pred glavnim urednicima Slobodan Jovanović, glavni urednik Ekspresa, lista u kome je počela prozivka Pavlovića, (govorio više puta), posebno je insistirao na razjašnjenju na koga je predsednik Gradskog komitete mislio kada je govorio o "olako obećanoj brzini", o "institucionalnom nacionalizmu" i o "stanju histerije i pomame kao gotovo redovnom stanju u nekim sredinama i javnim glasilima". Njegova je teza da će upravo odugovlačenje izazvati srpski nacionalizam.
Snežana Aleksić je pročitala rečenicu iz Pavlovićevog izlaganja sa glavnim urednicima i partijskim sekretarima: "Logika da se zbog stanja na Kosovu mora činiti sve, makar i uz greške koje će se kasnije ispravljati, klasična je logika birokratske politike kojom se stiže do aplauza danas i velikih nevolja već sutra..." i pitala: "Meni zaista nije jasno s kim se polemiše u ovom stavu, ko je to proglasio logiku da se danas na Kosovu mora činiti sve, makar i sa greškama? Mislim da je nama svima jasno ko u ovoj zemlji ima jasan program rešavanja situacije na Kosovu. A Savez komunista nije u svojim stavovima i zaključcima uveo logiku da se na Kosovu mora činiti sve, pa makar i uz greške."
Pavlović je Snežani Aleksić odgovorio citirajući očigledno nacionalističke iskaze, ne precizirajući doduše gde su i u čijem prisustvu izgovorene: "Srpski narod je do slobode dolazio uvek preko krvi, pa će tako i sada" i "Neka znaju Šiptari, otići ćemo u Srbiju, ali ćemo se otuda vratiti do grla naoružanі, pa će onda oni plakati". Rekao je samo da ove parole ponekad, u nekim prilikama mogu da izmame poneki aplauz, kako je to nama svima poznato i kako se sa tim verovatno nikada nećemo složiti.
Odgovarajući Jovanoviću, Pavlović je ponovio kako i dalje misli da je trebalo da se kaže to što je rekao glavnim urednicima, da uopšte nije sporna ocena da u mnogim institucijama našeg sistema postoji ono o čemu govorimo kao o pojavama nacionalizma, da zaista misli da je svima jasno i znano na kojoj osnovi se traži olako obećava ta brzina, od koga, na koji način i kojim putevima. "Mislim da se postavljanjem takvog pitanja predsedniku Gradskog komiteta SK zaista insinuira da je taj predsednik protiv zaključaka CK SKJ", naglasio je Pavlović.
Većina govornika toga dana branila je integritet predsednika Gradskog komiteta, njegovo pravo da razgovara sa glavnim urednicima, da iznese u javnost ocene političkog stanja i način na koji je te ocene izneo. Potvrđeno je da taj govor nije održao na svoju ruku, već da su ocene bazirane na nekim zvaničnim kolektivnim procenama u čijem je stvaranju učestvovao i Predsednik CK SK Srbije.
KOLEKTIVNE PROCENE
Dragan Tomić, predsednik GK SSRN
"Ja znam i mislim, potpuno sam upoznat sa tekstom uvodnog izlaganja druga Dragiše Pavlovića na sastanku s novinarima. To nije pisano samo na osnovu njegovih ličnih viđenja nego i na bazi ocena koje smo mi dali na Komitetu za ONO i DSZ i ne samo na osnovu toga. Te ocene su bile prisutne i u Gradskoj konferenciji SSRN. Prema tome, ja podržavam ono što je drug Pavlović rekao i mislim da nema ničega što je u suprotnosti sa Zaključcima CK SKJ o Kosovu i Zaključcima CK SK Srbije, već naprotiv, ide u prilog efikasnom sprovođenju i racionalnom sprovođenju jedne akcije koja je i te kako važna".
Svetozar Oro: "Smatrali smo da je situacija (u Beogradu) takva da bismo iz svih struktura morali dobiti valjane informacije i da ocijenimo stanje i da predvidimo dalji tok događaja, i došlo je do te sjednice Komiteta za ONO i DSZ na kojoj je bio i predsednik CK SK Srbije, ali i svi najodgovorniji ljudi koji po službenoj dužnosti i po načinu rada tog komiteta mogu i treba da se uključe da bi došli do valjanih procjena.
Jedinstvena je ocjena bila na sjednici Komiteta da se privredno i političko stanje u Beogradu ne poboljšava, nego, naprotiv, da ima tendencija stalnog pogoršavanja, iz čega je slijedio zaključak da moramo činiti mjere da se to pogoršanje ne spusti ispod one tačke kada se teško može s time vladati i situacija usmjeravati. Prva ocjena je bila da te ocjene treba unijeti u politički život grada da se to još jedanput u svim strukturama razmotri i da dođemo do još valjanijih ocjena i provjera nekih ocjena, a da se onda s tim ide na Predsjedništvo, kako bismo poslije naše rasprave išli na sjednicu Gradskog komiteta. Kako bismo mi mogli članove Gradskog komiteta upoznati do čega smo došli, kakve su naše ocjene stanja privredno-političkog u prvom redu, i da možemo beogradske komuniste mobilisati na pitanjima koja su ključna za Beograd."
O POSLEDICAMA
Teze o zlonamernosti Pavlovića, nasuprot većini od četrdesetak govornika držalo se po našoj evidenciji, osam govornika. Negde na početku treće trećine ove sednice za reč se javila Radmila Anđelković, član Predsedništva CK SK Srbije, rekla da ju je tog jutra pozvao predsednik CK SK Srbije Slobodan Milošević i da po njegovom nalogu prisustvuje sednici i učestvuje u njoj. Počela je konstatacijom i da među rezultatima vrednim pažnje u GK SK spada i program privredne i kulturne saradnje s Kosovom i akcije koje ga slede. Završila je time da su idejni plenumi CK SK Jugoslavije i CK SK Srbije utvrdili jasne obaveze u idejnoj borbi za socijalističko samoupravljanje u odlučnom suprotstavljanju svim pojavama i nosiocima nacionalizma i antisocijalističkih i antisamoupravnih ponašanja. Rekla je da u mnogim sredinama i pored jasnih stavova sa ovih plenuma još nemamo rezultate, posebno na punktovima značajnim za idejnu borbu, da ima oklevanja, razvlačenja rokova, da nema potrebne diferencijacije, mada su od strane organa SK i ovog GK jasno utvrđeni operativni planovi u njihovom sprovođenju. "Sastanak sa glavnim urednicima i sekretarima OS SK u javnim glasilima izazvao je brojne reakcije", rekla je R. Anđelković i najavila da će se zbog toga na sednici Predsedništva CK SK Srbije, kome će prisustvovati svi rukovodioci na nivou Republike, "razmotriti istupanje predsednika GK i posledice koje je ono izazvalo". Ova poslednja rečenica odjeknula je kao izricanje presude.
Pavlović se zahvalio na javno uručenom pozivu, konstatovao da su članovi Predsedništva o tome već obavešteni i izrazio nadu da će i ta sednica Predsedništva CK SK Srbije biti javna.
ZAHTEV JAVNOSTI
Više govornika se energično zalagalo za javnost rasprave o ovom, i ne samo o ovom pitanju. Svi su, očigledno, bili svesni da učestvuju u političkom obračunu i tražili su da se to odigra na javnoj sceni. Jedan govornik je pitao da li osim pominjanog ima još nešto, neki kec koji će biti izvučen iz rukava. Zahtev za javnošću je takođe jedan od pozitivnih rezultata ove sednice.
Živana Olbina: "Meni je drago što je ovo otvorena sednica. Ja mislim da svaki forum Saveza komunista može da ima i zatvorene sednice, uostalom zatvorene sednice ima i svaki izvršni savet ili izvršno veće, ali tamo gde se zauzimaju stavovi, oni javnosti po pravilu ne treba da budu saopštavani putem takozvanih saopštenja. Svako ima svoje ime i prezime, svako svoju reč... Prema tome, mi javno raspravljamo i dobro je da se tačno vidi šta ko misli i da svako javno kaže šta misli, a da se ne krije iza bilo kakvih saopštenja."
Ivo Šušnjara: "Mislim da je dobro ono opredeljenje i mišljenje, kao i odluka da se današnja sednica Gradskog komiteta SK drži javno, a predlažem, saglasno statutarnim normama i poslovniku i značaju i karakteru sutrašnje sednice Predsedništva Centralnog komiteta da i ona bude javna. Zašto to predlažem? Predlažem iz prostog razloga što smo svedoci da se u poslednjih osam meseci sa zatvorenih sednica Predsedništva CK SKJ i CK SK Srbije daju saopštenja. A mi dobijamo zvanična dokumenta i biltene i CK SKJ i CK SK Srbije i tekstovi saopštenja ne nalaze se u dokumentima. Sad se postavlja pitanje da li su ta saopštenja stav i imaju li statutarnu pravovaljanost, jesu li ona usvojena saglasno principima utvrđenim u Statutu, na način kako je to Statut predvideo." Na sednici je dosta reči bilo o kampanji koja je u Politici vođena protiv predsednika GK, pa i protiv predsednika Izvršnog saveta Skupštine Beograda Živane Olbine. Bilo je aluzija ali i upozoravajućih konstatacija da je obračun s predsednikom GK propagandno pripreman i režiran. To osećanje ilustrovao je karakterističan nesporazum. Nebojša Maljković, jedan iz grupe koja je napadala Pavlovića, došao je na sastanak sa unapred napisanim govorom u kome je zamenio Politiku i Ekspres; na pitanje predsedavajućeg na koji demanti misli, on se zbunio i rekao: "Čekaj da pročitam", i ponovio grešku. "Pogrešio si, upiši tu Ekspres", dobacio je Pavlović. "Nije važno", odgovorio je zbunjeni Maljković. "Izvini, mnogo je važno", uzvratio je Pavlović.
Bilo je mnogo direktnih rasprava o ovoj temi. Svetozar Oro je zamerio Jovanoviću, koji je član Predsedništva GK, što, ako je imao primedbe, to nije blagovremeno raspravio sa predsednikom. Na pitanje Živane Olbine zašto nije svoje neslaganje izneo na sastanku sa glavnim urednicima, Jovanović je odgovorio: "Bio sam na testu inteligencije."
FRAKCIJSKE BORBE?
Jovan Mileusnić je, govoreći pre svega o komentaru Ekspresa, rekao: "Da paradoks bude veći, i CK Srbije i svi mi smo se ponosili radom ovog gradskog komiteta i njegovog predsedništva na rešavanju kosovskih problema i to isticali glasno. Čak, čovek koji je tome dao najviše doprinosa oficijelno je optužen za opstrukciju sprovođenja zaključaka prema Kosovu... Ovde se to glasno imputiralo predsedniku Gradskog komiteta. Ja mislim da to nije slučajno... Šta je onda razlog, šta stoji iza toga? Ne stoji ni CIA, ne stoji ni Udba, ne stoji ni iredenta. Nešto stoji. Je li to ideološko mimoilaženje ili sukob ličnosti? Ja lično mislim iz cele ove diskusije, a naročito iz ovoga što će sutra biti na sednici Predsedništva CK SK Srbije, da je sukob ličnosti – i mi smo dobili još jedan drastičan slučaj.
|
U stvari, još u prvom delu sastanka, posle govora Stanka Matijaševića, predsednika SUBNOR Beograda bilo je postavljeno jedno veoma krupno političko pitanje koje će zahtevati precizna obrazloženja i na koje neće moći da se odgovori rutinskim saopštenjima – pitanje nejedinstva rukovodstva i frakcionaške borbe: "Ja sam i po godinama i po partijskom stažu najstariji na ovom skupu. Vi znate da je u istoriji naše partije, u stvari naše revolucije, bilo više kriza. Iz tih kriza se nekad lakše, nekad teže izlazilo, ali se uvek izlazilo samo time što je naša partija uvek bila jedinstvena kada je zapadala u te krize i kada je iz tih kriza izlazila. Ova današnja kriza je verovatno najteža, istini treba gledati u oči; mi se danas nalazimo pred jednim velikim ponorom i ova naša partija je istorijski odgovorna da iz te krize izađemo, a moći ćemo da izađemo samo ako ona bude jedinstvena.
Od pre izvesnog vremena sve se više pronose glasine da je u rukovodstvu SR Srbije došlo do rascepa, da u viđenjima puta i metoda za prevazilaženje teške ekonomske i društvene krize ima dijametralno suprotnih stavova. Kao nosioci ovakvih pojava imenuju se pojedini najviši organi i pojedinci. Ovakve kuloarske priče veoma uznemiravaju ukupnu javnost, posebno partijsko članstvo; zabrinutost je i u redovima boračke organizacije. Mogu vam reći da smo mi u SUBNOR u poslednje vreme zatrpani pitanjima naših članova o tome šta se dešava i koliko su ove glasine tačne.
Mislim da partijska javnost i sva ostala javnost o ovome treba biti kvalifikovano i verodostojno informisana. U suprotnom, svi naši napori za prevazilaženje krize biće uzaludni. Najmanje su nam u ovom trenutku potrebne frakcijske borbe u Partiji, jer moj utisak je da se ovde radi upravo o tome. U svemu tome za nas, komuniste Beograda, posebno je važno da sagledamo kako se čitava ova situacija reflektuje na grad Beograd i beogradsku partijsku organizaciji, pre svega zbog toga što su učestali napadi na beogradsku partijsku organizaciju, na Gradski komitet, na predsednika Gradskog komiteta kao i na pojedine članove rukovodstva u Beogradu.
POSTOJI LI SUKOB
U Gradskom komitetu SK Beograda neargumentovano i paušalno se daju neke negativne ocene o njegovom radu. Na primer, iz pojedinih krugova je proizišla tvrdnja da se rukovodstvo Gradskog komiteta ne zalaže dovoljno na liniji očuvanja imena i dela druga Tita, da se nedovoljno aktivno angažuje u aktivnosti na sprovođenju zaključaka 9. sednice CK Jugoslavije i sl. Mislim da ovakve, olako izrečene ocene, mogu pogubno delovati na ukupnu našu aktivnost i rezultate u radu i to ne samo u Beogradu, nego preko njegovog značaja uloge i u celoj Republici, i u široj društvenoj zajednici.
Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen: ovo što govorim, iznosim na osnovu svog ličnog utiska i na osnovu osećanja koje sam stekao kroz dugogodišnji partijski rad. Lično nisam u mogućnosti i poziciji, niti o tome imam informaciju, da identifikujem o kojim snagama je reč. Mogu govoriti samo o njihovim eksponentima i glasnogovornicima koji se posebno javljaju u likovima određenih izdanja novinskih kuća. Zapanjuje me na koji način i kakvim metodom se napadaju Gradski komitet i njegov predsednik, i to isti onaj komitet koji se toliko aktivno angažovao i istakao na svim područjima borbe za prevazilaženje problema u borbi protiv srpskog nacionalizma, u borbi za rešavanje niza sistemskih pitanja, u borbi za stabilizaciju privrednih kretanja, integraciju u privredi, njeno prestrojavanje u oblasti socijalne politike, komunalnih problema itd. I umesto podrške, umesto podstreka za taj rad javljaju se neargumentovani napadi. Pitam se ko stoji iza ovakve uređivačke koncepcije pojedinih političkih izdanja, da li smo svesni da ona sve više daje prostor onim snagama koje ne deluju dobronamerno, koje pokušavaju da reafirmišu nešto što su naša praksa i istorija već osudile. Slažem se da treba izvršiti obimnu analizu pisanja. Međutim, niko mi ne može oduzeti pravo i osporiti da kao komunista iznesem svoj utisak da ima tendencija prodora srpskog nacionalizma u nekim izdanjima Politike...
Ja takođe danas na ovoj sednici ne mogu da se otrgnem utisku da i ovde postoji jedan broj ljudi, koji upravo na ovom pravcu razjedinjavanja i razbijanja Gradskog komitet deluju."
"Slažem se", rekao je potom Ivo Šušnjara, "sa uvodnim izlaganjem predsednika Gradskog komiteta podnetog na današnjoj sednici, kao i svim onim diskusijama koje su na toj liniji. Međutim, diskusija jednog broja drugova očigledno dovodi u pitanje idejno-političko i akciono jedinstvo Predsedništva Gradskog komiteta. Razlike nisu male, ali nisu ni velike..."
Šušnjara je dodao da je pre govora Radmile Anđelković bio za predlog da se sazove vanredna sednica Gradskog komiteta, jer je u pitanju idejno-političko jedinstvo ovog Predsedništva...
"Nažalost", konstatovao je na kraju Svetozar Oro, "danas u Jugoslaviji imamo takvu situaciju da svi suštinski sukobi jesu između ljudi i rukovodilaca koji su na vlasti, bilo državnoj ili partijskoj, bilo da se ona iskazuje kao republičko-pokrajinska ili gradska Šta se još dešava? Kada ne možemo uhvatiti pravog neprijatelja onda mi izgrdimo prvog do sebe, kažemo – ti si rekao tako i tako... Moramo se okaniti tih stvari i videti ono glavno...
Ovaj forum se ne bavi podzemnim stvarima. Politika Saveza komunista mislim da je nama jasna, ja mislim da smo mi svi za nju kao jedan. Pitanje je samo kako u praksi može biti bolji, uspešniji..."
Tako je govoreno na sednici Gradskog komiteta Organizacije SK u Beogradu 17. septembra 1987. Ima, eto, trenutaka u političkom životu kada se mora malo govoriti i za istoriju, a ne samo za potrebe koje nalaže odnos snaga.
Milan Milošević
Šta je tačno rekao Pavlović Polazim od toga da u celom društvu bijemo tešku bitku za odgovornost javne reči. Optimistički ću reći da je korak po korak dobijamo, ali i to da tek predstoji presudan obračun sa birokratskom samovoljom i nacionalizmom čiji je pritisak naročito na novine ogroman. Važno je i za javnost i za javna glasila što je počela, zahvaljujući umnogome upornosti i hrabrosti javnih glasila, da se razrešava afera "Agrokomerca", tog simbola etatističke osionosti i moći. Valja biti spreman na nove bitke te vrste, koje se ne dotiču samo površinskih slojeva slučajeva i afera, već dubinskog razobličavanja politike koja nas već dugo vuče u ekonomski i svaki drugi sunovrat, koja lomi u paramparčad politiku nacionalne i ljudske ravnopravnosti. Možemo pouke i asocijacije koje nam je dao "Agrokomerc" izvući i kao pitanje kojim smerom unaprediti i ubrzati borbu za ostvarivanje zaključaka CK SKJ o Kosovu. Koliko je, naime, otvoren i koliko je širok antibirokratski front na Kosovu? Jer, očigledno je da se retoričkim sredstvima borba protiv albanskog nacionalizma i separatizma neće dobiti dok se odlučno ne napadnu njihovi birokratski zakloni i uporišta. Pozivanje u pomoć samo istorije, čak i kada je potpuno očišćena od politikantskih špekulacija i naboja, neće rešiti goruća pitanja naše kosovske i druge savremenosti. Moramo tačno videti i ko nam se sve nudi za saveznika u aktuelnim borbama, i to ne samo načelno, teorijski, već sasvim konkretno na javnim tribinama i u novinama. Ja neću ponavljati poznate teorijske stavove o bliskosti dogmatizma, odnosno birokratizma i nacionalizma, ali želim da uputim ovaj naš razgovor na tu temu... Druga tema – nacionalizam. Odnosno, o Kosovu i nacionalizmu. U ostvarivanju politike međunacionalnih odnosa i ravnopravnosti naroda i narodnosti, komunisti i svi progresivni ljudi u SR Srbiji nalaze se danas pred svojim možda najtežim, najsloženijim i najodgovornijim zadacima u novijoj istoriji. Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom, ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu. U takvoj atmosferi, sa upozoravajućim odlikama političke napetosti širih razmera, lako se gubi orijentacija, brkaju se opredeljenja, blede linije preko kojih se ne sme preći. Malodušnost, s jedne strane, ili pomama i histerija s druge, postaju gotovo redovno stanje u nekim sredinama i u nekim javnim glasilima; malodušnost smanjuje naš front a pomama i histerija ga okreću protiv nas samih. Ali, komunisti i jesu komunisti zato što atmosferi ne podležu već je menjaju. Pitanje pred kojim se nalazimo nije samo: jesmo li jedinstveni da u borbi protiv albanskog nacionalizma i separatizma nema ni kolebanja ni predaha, već je i pitanje: jesmo li jedinstveni na kursu da se ta borba može voditi jedino politikom iz Programa i Statuta SKJ, kroz postojeće institucije sistema, na temeljnim opredeljenjima samoupravnog demokratskog socijalizma? Sve što bi borbu protiv albanskog nacionalizma odvelo ka drugim putevima, duboko je antisrpsko, antijugoslovensko, nedemokratsko. U poslednje vreme, povodom Kosova i oko Kosova, u pojedinim javnim glasilima i u javnim istupima javljaju se i ličnosti, odnosno ideje otvorenog antikomunističkog opredeljenja i porekla, i to iza zaklona navodnog doprinosa sprovođenju zaključaka Devete sednice CK SKJ. Srpski narod, zbog istorijske obaveze da sa drugim narodima i narodnostima u Jugoslaviji, reši problem Kosova, ne može se i ne sme se, pogrešno izabranim metodama borbe, gurnuti na stranputicu, niti mu se mogu i smeju menjati istorijska obeležja naroda sa demokratskom i slobodarskom tradicijom. U najoštrijoj borbi protiv albanskih separatista, koje zapravo još nema na utvrđenom i dogovorenom pravcu a zamenjuju je neodmerene i zapaljive reči, bitan zadatak nam je upravo i očuvanje dostojanstva srpskog naroda i ovakvih njegovih istorijskih obeležja. Zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare. Neodmerenim rečima stvara se samo histerično raspoloženje koje vodi do najgoreg, a da rešenja nema. Prostor za rešavanje kosovskog problema sada je toliko sužen da i najmanja greška u potezima, ma koliko da se ti potezi povlače iz najboljih namera, može da bude tragična i za Srbe i Crnogorce, na Kosovu, i za srpski narod, i za ukupnu stabilnost Jugoslavije. Logika da se zbog stanja na Kosovu mora činiti sve, makar i uz greške koje će se kasnije ispravljati, klasična je logika pragmatične i birokratske politike s kojom se stiže do aplauza danas i velikih nevolja već sutra. Dlanovi Srba i Crnogoraca na Kosovu iz aplauza već prelaze u pesnicu, a to je granica preko koje sve dalje vuče u tragičan razvoj događaja. Kome je to, danas, za zamišljena ili umišljena rešenja, potrebna krv? Ta zastrašujuća reč sve učestalije se i javno izgovara a izostaju i politički i zakonski odgovorі na nju, pa i ljudska zabrinutost zbog njenog prisustva. Šta treba da se dogodi da bismo shvatili da obarač na oružju povlače i neodmerene, histerične reči na javnoj sceni, ponekad i jedan jedini red u novinama? Koliko izloga albanskih radnji treba da bude razbijeno da se uverimo da antialbansko raspoloženje ne postoji samo u upozorenjima najviših organa SKJ već da ga ima i na našim ulicama? Borba protiv albanskog nacionalizma je zadatak u kome ne sme da bude ni najmanje kolebljivosti i popustljivosti. Svaka nedoslednost i neodlučnost i u ovoj borbi ima svoju previsoku cenu. Ali, ako borbu protiv albanskog nacionalizma prate netrpeljivost i mržnja prema albanskoj narodnosti, čega ima u pojedinim javnim glasilima, onda je ta borba sve dalje od socijalističkih načela, a sve je bliža nacionalizmu. Svako ko je danas spreman da se odrekne demokratskih i socijalističkih principa i samoupravnih puteva u ime rešavanja nacionalnih pitanja i nacionalnih konflikata, blizu je nacionalizmu ili je već duboko u njemu bez obzira kakve zaklone uzima za svoje delovanje. Međunacionalni odnosi se kvare i silom, ali se silom ni ne popravljaju ni ne izgrađuju. Hrana srpskom nacionalizmu nije više samo stanje na Kosovu već su to i razne neodmerenosti povodom Kosova, koje dolaze sa stranica naših javnih glasila, iz pojedinih javnih istupa, iz nekih naših institucija sistema. U tom pravcu već kao da smo na nekim mestima prešli najopasniju granicu kada srpski nacionalisti u našem ponašanju i delovanju, u tekstovima pojedinih novinara komunista vide podstrek za sebe. Istorija poznaje mnoge situacije kada je navodna borba za nacionalne interese završavala kao nacionalna izdaja. Dešavalo se to uvek i zbog načina kako su nacionalni interesi tumačeni i zbog načina kako je a i s kim borba za njih vođena. I srpski narod ima iskustva ove vrste. Položaj Srba i Crnogoraca na Kosovu može uspešno da reši samo stabilna i jaka samoupravna i socijalistička Srbija i jaka samoupravna i socijalistička Jugoslavija. A neki od puteva za rešavanje ovog problema, koji se javno nude, vode upravo i ka destabilizaciji Srbije i ka destabilizaciji Jugoslavije – jer je na njima i mnogo antisamoupravnog ponašanja i mnogo antisocijalističkog i otvorenog nacionalističkog razmišljanja. Kritičke reči srpskom nacionalizmu mi danas moramo da upućujemo svakodnevno, između ostalog i zato što se srpski nacionalisti nameću kao izbavitelji srpske stvari na Kosovu, a u suštini nisu u stanju da reše nijedan društveni problem, pogotovu nisu u stanju da unapređuju međunacionalne odnose na društveno prihvatljiv način. Na kraju krajeva, ne postoji većina i manjina samo u rukovodstvu, niti većina u rukovodstvu mora uvek i u svemu da bude u porazu. Odnos članstva i rukovodstva je takođe odnos većine i manjine. Ja mislim da se javnim radom i ovakvim današnjim razgovorom povećava, u stvari, i naše jedinstvo i uticaj članstva na unutarpartijske odnose i politiku rukovodstva. Samim tim, u demokratskom centralizmu dobijaće na snazi prava reč. Uostalom, centralizam u demokratskom centralizmu i jeste tamo zato da bi bio u službi demokratije i demokratizma, a ne obrnuto. Tako će se i svaki rukovodilac učiniti odgovornim pred članstvom, pred javnošću a ne samo pred forumom, svojim ili drugim, ili pred istorijom. Time se na određeni način razbija monotono ćutanje rukovodstva pred članstvom kada je reč o ličnoj odgovornosti za rešavanje problema i za jedinstvo.
(Iz završnog izlaganja dr Dragiše Pavlovića na sednici GK) foto: draško gagović Saopštenje sa sednice predsedništva CK SK Srbije
Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na sednici održanoj 18. i 19. septembra, kojoj je predsedavao Slobodan Milošević, razmatralo je idejne i političke posledice istupanja Dragiše Pavlovića, člana Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i predsednika Predsedništva Gradskog komiteta organizacije Saveza komunista u Beogradu na sastanku s novinarima 11. ovog meseca.
U radu sednice učestvovali su: Nikola Ljubičić, član Predsedništva SFRJ, članovi Predsedništva Centralnog komiteta SKJ i iz SK Srbije, predsednici društvenopolitičkih organizacija i organa Republike, predsednici međuopštinskih konferencija SK Srbije i sekretar Predsedništva OSK Beograda.
Predsedništvo je donelo odluku da predloži Centralnom komitetu da se Dragiša Pavlović razreši dužnosti člana Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije zbog pružanja otpora sprovođenju utvrđene politike Saveza komunista. Razmatrajući uzroke i političke posledice istupanja Dragiše Pavlovića pred novinarima, Predsedništvo Centralnog komiteta SK Srbije je konstatovalo da je u ovom istupanju izraženo postojanje otpora, koji već duže traje, ostvarivanju pojedinih zadataka komunista u borbi za idejno jedinstvo.
Pavlovićevo istupanje nije bilo zasnovano na stavovima Gradskog komiteta i njegovog Predsedništva. Već duže vreme se usporava aktivnost i toleriše oportunističko ponašanje u sprovođenju zadataka idejnih plenuma u utvrđivanju odgovornosti onih koji su svojim istupima kaljali ugled i delo druga Tita, tekovine i vrednosti naše socijalističke revolucije, kao i onih koji su takve uzimali u zaštitu. Istupanje Dragiše Pavlovića je izraz nejedinstva koje ometa i blokira sprovođenje utvrđenih zadataka na rešavanju najkrupnijih problema društva, posebno kada je reč o energičnom sprovođenju utvrđene politike o Kosovu.
Ostvarivanje veće doslednosti i potpunog jedinstva u akciji zahteva idejno-političku diferencijaciju ne samo u članstvu nego i u rukovodstvima Saveza komunista, kako je i utvrđeno na 13. kongresu SKJ. Dragiša Pavlović nije bio samokritičan u odnosu na svoje aktivnosti koje su bile predmet rasprave na ovoj sednici. O tome će Centralni komitet odlučiti na svojoj redovnoj sednici koja je zakazana za 23. septembar 1987. godine*. Na sednici je ukazano na to da povodom razmatranih pitanja postoji odgovornost i drugih članova SK na odgovornim funkcijama. S tim u vezi, Predsedništvo Centralnog komiteta SK Srbije uputilo je predlog Predsedništvu Republičke konferencije SSRN Srbije da u skladu sa svojim osnivačkim pravima i obavezama smeni Ivana Stojanovića sa dužnosti direktora Novinske organizacije Politika zbog neodgovornosti u vršenju ove svoje dužnosti. Predsedništvo je zaključilo da Gradski komitet organizacije SK Beograda isključi iz Saveza komunista Radmila Kljajića, izvršnog sekretara Predsedništva Gradskog komiteta organizacije SK, zbog suprotstavljanja sprovođenju akcije u idejnoj borbi i ponašanja koje kalja moralni lik člana Saveza komunista.
|
