Zoom Ne gazi me stalno: Od Gazimestana do Kine, o babi, peračima prozora, prodaji PKB-a i parastosu u Klubu privrednika Od Vebera smo stigli do Konstantinovića i mogu da zamislim kako on postaje "guru" naprednjačke Srbije i kako aktivisti kroz stranačke prostorije šetaju s knjigom pod miškom

piše: Dragoljub Žarković

Loša nedelja – Predsednik umoran, a mi – smoreni

Kad sam ja bio mali, to se zvalo "zvonko spasić." Taman došao red na vas da odgovarate, a zvoni za kraj časa. Tako je i Aleksandru Vučiću legla ova poseta Kini da bi se fokus javne pažnje prebacio na operaciju "svi ćemo jesti štapićima."

Loša nedelja za Vučića počela je na Kosovu gde u obećanom istorijskom govoru nije rekao ništa, niti je pominjao "razgraničenje" – ma šta to značilo – niti Briselski sporazum, već je ta govorancija nekako ličila, barem meni, na osrednji srednjoškolski pismeni sastav u kome je odustao od ambicije da u ovom mandatu reši pitanje Kosova prolongirajući ga za budućnost – "deset do dvadeset godina" – mada nije isključeno da on tu istorijsku ulogu neće nikom drugom da prepusti. Njemu se, verovatno, a i meni bogami, čini da će mu biti toliki rok trajanja pre nego što ga istorija vrati na "fabričko podešavanje."

Glavna greška je bila u pominjanju Gazimestana i govora Slobodana Miloševića od pre trideset godina – kuda nam odoše životi – mada ga, Vučića, niko nije bio po ušima, osim možda griže savesti, da se bavi arheološkim iskopinama političke prošlosti za koju se dokazalo da je bila reč o "olako obećanoj brzini."

Taj deo govora o velikom lideru koji je vodio pogrešnu politiku bio je dušu dao za istrzanje iz konteksta i povod za loše razumevanje Vučićevih reči, u Srbiji, regionu a i šire, a njegova ograda od te politike bila je kao plot ispleten od vrljika, dakle nikakva. To je bila prilika da se sve drugo baci u zapećak i malo ko je propustio priliku da ne poentira na tih par neubedljivih rečenica.

Onda se mašinerija apologeta zahuktala da nam objasni šta je Vučić hteo da kaže i šta je bio glavni akcenat njegovog obraćanja s mitrovačkog trga naciji i ostatku zainteresovanog sveta. Budućnost, brate!

Vrhunac, po mom mišljenju, je tekst gl. urednika " Informera" D.J. Vučićevića koji je napisao – "Ima pravo predsednik SANU, verovatno najveći srpski živi intelektualac, doktor Vladan Kostić. Budućnost je najskuplja srpska reč. Budućnost, a ne Kosovo". Tako je "Informer" uz Kiju i onu drugu, dobio još jednu zvezdu. Doktor Kostić se nada da je to bilo za jednokratnu upotrebu i da ga više neće pominjati.

Od Vebera do Konstantinovića – Palanačka posla

Ali, sve to nije bilo dovoljno, pa se i Aleksandar Vučić potrudio da nam u "Blicu" približi suštinu svog govora. Napisao je – "Za Srbe sa Kosova vrlo jasno tražim prava, a ne teritorije, dogovor i kompromis, a ne rat."

Autorski tekst objavljen je nedelju dana posle – najavljivanog kao istorijskog – govora predsednika Republike za Srbe na KiM i kritika na račun njegovog pominjanja Slobodana Miloševića. Vučić se osvrće upravo na ovu posetu i obraćanje, pominjući mitove, "palanku", "plotove", pamflete i "unapred postavljenu istinu". Ali je zato, s druge strane, njegova politika "politika protiv mitova i večnih istina", a najlekovitije za Srbiju bilo bi da Srbi i Albanci postignu dogovor i reše svoje probleme zauvek.

Na njegovu posetu Kosovu Srbija i Balkan su na isti način reagovali – "gledanjem preko plota", tvrdi Vučić i to objašnjava "Filosofijom palanke" Radomira Konstantinovića, navodeći i da na "palanačkom Balkanu i dalje važi zlatno pravilo" – da komšiji crkne krava.

Od Vebera smo stigli do Konstantinovića i mogu da zamislim kako on postaje "guru" naprednjačke Srbije i aktivisti kroz stranačke prostorije šetaju s knjigom pod miškom. Posebno je zanimljiv jedan tviteraš i komentator koji je brdo slovnih znakova načukao u osporavanju "Filosofije palanke", kao petparačkog štiva "Druge Srbije", a sad se ućutao i ćutaće dok Vučić ne opozove najnoviju direktivu.

Šmekersko izvinjenje – Coka i ostale babe

Posle kosovske avanture počeli su da se ređaju njegovi gafovi. Prvo se umešao u slučaj "baba Coka" – to je o onoj ženi koja je hladnokrvno i gotovo profesionalno ubila investitora – sve pripisujući okolnosti da gospođa ima dosije i zanemarujući, barem u javnom govoru, opšte stanje nacije da nema pravde ako je ne uzmete u svoje ruke i što je bitan razlog popularnosti "baba Coke." A onda je priznao da je umoran i da je odvalio glupost o broju poginulih perača prozora u Americi. Uputio je izvinjenje koje su njegovi krstili kao "šmekersko", a za mene je najbolji RTS koji je saopštio da se Vučić izvinio mada nam nisu saopštili povodom čega.

Onda je, povodom PKB-a, postavio hipotetičko pitanje zašto ga, ako je to već jeftino prodato, nisu kupili Mišković, Đilas, Miodrag Kostić... Mislim da mu je najbolji odgovor dala profesorka Danica Popović koja je na televiziji N 1 izjavila da "u strašno velikoj meri stoji taj zaključak da je prethodna vlast učinila neoprostive bahate poteze. "Tih malverzacija, tog bacanja para, to je stvarno bilo legendarno. Ta burazerska ekonomija – oni su zaista doveli tu burazersku ekonomiju, ova sada vlast je sa njom nastavila i to još gorim tempom", kazala je profesorka Popović.

Ona je rekla i da, šta god mislili, sadašnja vlast jeste sredila fiskalnu konsolidaciju, ali da, što se tiče sistema poslovanja mimo zakona, tu su, kaže, usavršili priču.

Dakle, niko nije lud da investira ako nije dobar s vlastima, ako "nije njihov", a posebno ako je na tapetu naprednjačke vlasti. Evo, Miškoviću drže tri projekta (ne računajući krajnje benevolentnu ponudu za Sava centar) u fiokama raznih službi i sprečavaju investicije koje višestruko nadmašaju ono što je plaćeno za PKB.

Tradicionalni letnji prijem u Klubu privrednika, održan prošlog četvrtka, pre je ličio na parastos srpskom preduzetniku nego na svečanost. Vesti su se pojavile samo na nekim gotovo opskurnim sajtovima, a tek je poneko, osim protokolarne vesti da je tu bila i Ana Brnabić, preneo vapaj Zorana Drakulića, aktuelnog predsednika Kluba da bi domaći privrednici trebalo da imaju status kao i strani. Sećam se prijema iz 2012. godine kada su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić tek osvojili vlast, i izgledalo je, tako su se držali, kao da su osvojili i Klub privrednika. Nisu pogrešili u proceni.

I onda je došla, kao naručena, Kina. Sve će biti zaboravljeno, a čim se predsednik odmori, biće nastavljena politika iz dela naslova ovog teksta – gazi me stalno.