Vreme uživanja:
Kembridž

Tupak je živ i živi u Kembridžu. Od svih vrsta omalovažavanja, najviše volim moralno da osuđujem, a uzor su mi primorski starci sa klupica koji pljuckaju po svemu što prođe mistom.

U najbogatunskiju destinaciju otputovala sam sa temišvarskog aerodroma, na kom puštaju klasičnu muziku. Po sletanju, hodali smo u debeloj koloni, posle tridesetak metara smo spontano uskladili tempo, a zatim smo, samoinicijativno, ubrzali. Kada se na horizontu pojavilo račvanje za pasošku kontrolu, samostalno smo podigli ausvajse, izabranom desnom rukom. Raznoliko policijsko osoblje nas je nedvosmisleno podržalo u tome da slobodnom voljom uđemo u red za šalter koji nam pripada.

Noćni autobus je stigao u Kembridž pre roka, taksijem sam se odvezla do smeštaja koji je bio u koledžu od crvene cigle, što tamo nije mnogo cenjeno jer je novotarija iz pretprošlog veka, i koji je otprilike na polovini lestvice bogatstva na Univerzitetu. Realno, to je jedina realna lestvica. Dočekala me je ljubazna portirka, izrazila je razumevanje za moj umor, dala mi je kovertu sa uputstvima. Posle desetak minuta je kucala na vrata mojih odaja, donevši mi adapter za struju, nebo ju je poslalo, jer su mi se, mora biti, ispraznili i mobilni i komp, pa da mogu da se javim da sam stigla. An-đe-o.

Kraljevstvo je sjedinjeno od raznobojnih osvojenih i od bezbrojnih osvajača, a u Kembridžu su, iz moje komuno-istočnoevropejske perspektive, još uvek na vlasti mrtvi beli muškarci i njihov nestečeni kapital. Univerzitet je organizam koji, kao i sve ostalo u UK, počiva na neočiglednim nepokolebljivim tradicijama. Na apscisi su departmani (npr. za hemiju, za filozofiju...), na ordinati su koledži (31), osnivani od XIII veka. Koledži opskrbljuju studente i univerzitetske delatnike ama baš svime što može da im zatreba da bi radili najbolju nauku, uključujući tetu koja im namešta krevet i ujutro proverava da li dišu. Studenti, ako prođu strog i skoro potpuno transparentan proces selekcije, ne smeju da rade, treba da uče, i to kroz mentorski sistem. A razvaljuju i kako uče, i kakva je nauka, i koliko rade. Impresivno.

Najkomercijalnija manifestacija klasnog sistema su te menze u koledžima, ogromni prelepi holovi u kojima zaslužni, u odorama, sede na uzvišenijem delu. Gong najavi da će oni obrokovati, a plemenitim metalima im se servira upadljivo bolja hrana nego ubožnicima, koji sede na par metara od takvih čuvenih "high table". Teme su opšta mesta, radnička prava, ja l’ si žena ja l’ si zaslužna, sindikati... Čudan sistem, mnogo lakih mesta za podsmevanje. A to je jeftina pozicija, nećemo da budemo zavidni, je l’ tako. Naša postojeća pravila niko ne sluša, njihova nepostojeća strahopoštuju, kao i naoko nestrukturisani ustav, i kao onaj red na aerodromu. Podrazumeva se da student ne sme da gazi travu, da profesor ne sme da bude venčan ako misli da živi na koledžu, da se set ima igrati u 6 dobijenih gemova. Kad usvojiš podrazumevano, onda će doći i pomoć, pre toga nećemo da se objašnjavamo.

U slučaju Univerziteta u Kembridžu, ovaj sistem je, nastavimo u komercijalnom tonu, dao više Nobelovih nagrada nego bilo kojoj drugoj instituciji iz sveta. Jeste, kolonijalizam i sve to, ali DNK je DNK, a penicilin je penicilin. Poštovanje za ogromno znanje je sveprisutno i rado ga osećate. "Moja" radna soba je bila u zgradici u kojoj su Votson i Krik radili, a u kojoj sada visi prognana reprodukcija Volpedove slike The Fourth Estate.

U jednoj od zajedničkih prostorija radili smo duže nego obično, bilo je tu par kutija od pica, čaše, pokoja limenka, malo nereda. Ona teta anđeo je obilazila prostorije i pitala kad završavamo, da bi pospremila. "Ubrzo ćemo, samo nam kažite gde da bacimo". "Neka", kaže ona, "ja ću". Iskusna u igri čiji-je-račun, nastavljam da insistiram. Odmerila nas je dva puta uzduž i zgađenim prezirom vrlo polako zavladala scenom – "Ako ste u stanju to da uradite, kante su tamo". Algoritam je jednostavan – dobri su kad treba da budu dobri, loši kad treba da budu loši.

Podela je, kao i uvek, klasna, svi su manje ili više pametni. Postoji i uzrasna, mlađa generacija (npr. svi mlađi od 55-60) jesu očigledno više u kontaktnu sa realnošću od seniora koji su, jadni, proveli živote u itonskom internatu, a verovatno i pre toga u nekoj ustanovi za nesocijalizaciju, i odmah posle srednje zakucali se na koledžu. Normalno, kontakt sa realnošću je uteha siromaha. Tako ti mlađi i menjaju stvari; već sedamdesetih godina dvadesetog veka koledži počinju da se mešaju polno. Jedan uvaženi savršeno objašnjava srž sistema – "Upamtite, malo promene je uvek dobro, ali nimalo promene je bolje".

A u sred Kembridža, diskoteka, gengsta rep, svi beli pegavi Tupak, ispred ulaza, tik pored urednog reda, možete pijano da se derete, povraćate, pišate i seksate se – sve na jednom mestu. Eto realnosti.

Kaja Damnjanović