Svemir – Pad Sojuza MS10:
Balistički razvod

Nakon prošlonedeljnog incidenta sa svemirskom letelicom Sojuz dovedena je u pitanje ne samo jedina aktivna transportna veza Zemlje sa Međunarodnom svemirskom stanicom, nego i jedina još uvek živa saradnja SAD i Ruske Federacije

Kada veštinom astronauta ili izdržljivošću tehnike svemirski incidenti prođu bez ljudskih žrtava, onda izostane dramatično izveštavanje svetskih medija. Utoliko jasnije se u nizu tihih ekonomskih i političkih posledica, do kojih jedna takva nezgoda može da dovede, vidi veličina izazova koju svemirska putovanja predstavljaju i za najbogatije zemlje.

Prošle nedelje su američki astronaut Nik Hejg i ruski kosmonaut Aleksej Ovčinin prinudno iskočili iz ruske rakete Sojuz u orbitu i uspešno se prizemljili, ali je time možda prizemljen i čitav Sojuz program. A sa potencijalnim gašenjem ovog programa dovedena je u pitanje ne samo jedina aktivna transportna veza sa Međunarodnom svemirskom stanicom, nego i jedina još uvek živa saradnja SAD i Ruske Federacije.

Prema informacijama koje su saopštili iz Nacionalne administracije za svemir i astronautiku (mnogo poznatije po akronimu NASA), ali i iz ruske novinske agencije Tas, misija Sojuz MS10 nije bila uspešna, ali su putnici živi i otputovali u Moskvu, dok astronauti koji se trenutno i dalje nalaze na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) nisu ugroženi. Na stanici još uvek ima dovoljno zaliha hrane i drugih potrepština.

Sojuz se, naime, redovno koristi za snabdevanje stanice, ali i za zamenu astronauta koji unutar misija borave u proseku oko pola godine. Sa gašenjem programa spejs-šatlova SAD od 2011. godine nemaju sopstveni aktivan program za transport astronauta u orbitu i danas se praktično oslanjaju samo na relativno jednostavne, ali pouzdane ruske rakete.

Prošlonedeljni incident otvorio je brojna pitanja. Zamenik premijera Ruske Federacije Jurij Borisov istog dana je medijima obznanio da je program Sojuz suspendovan dok se ne ustanove uzroci nezgode. Na pitanja novinara da li će to dodatno ohladiti odnose SAD i Rusije, Borisov je izjavio da ne veruje, ali i da se nada da neće. U planu su bila još tri lansiranja u okviru takozvanog Sojuz programa u generaciji MS, koji je započeo 2016. godine: jedno lansiranje u decembru ove godine i dva naredne, u martu i septembru. Sva lansiranja su planirana sa kosmodroma u Bajkonuru u Kazahstanu, odakle rakete Sojuz poleću.

PUT KA NEBU: Incident se dogodio 11. oktobra, u 114. sekundi leta od Bajkonura do Međunarodne svemirske stanice. Misija je počela u 8 sati i 40 minuta po lokalnom vremenu, ali živi prenos poletanja prošlog četvrtka nije dugo trajao i već u 90. sekundi bilo je jasno da nešto nije u redu. Kasnije će ruska svemirska agencija Roskosmos objaviti da je ustanovljeno kako je došlo do problema u separaciji izbačenih rezervoara rakete i do dezintegracije donje strane drugog dela rakete. Snimci iz kabine Sojuza jasno pokazuju da su i astronauti osetili udar.

Nakon toga se uključio sistem za automatsko katapultiranje. Ovakav sistem se na ruske rakete ugrađuje gotovo od samog početka sovjetskog kosmičkog programa 1962. godine. Ustaljeno se smatra da katapult sa padobranom ne može da bude ni od kakve koristi pri incidentu tokom prvih 20 sekundi od poletanja, ali da potom, u nižim fazama poletanja, može da spase život putnika u Sojuzu. Pokazalo se da je zaista tako.

Izbačeni u atmosferu u kapsuli, astronauti su doživeli više nego neprijatan "balistički" pad. Padali su pod izuzetno oštrim uglom i izdržali veliku silu pri padu. No, ubrzo su sleteli na udaljenosti od oko 400 kilometara istočno od Bajkonura. Roskosmos, a potom i NASA ubrzo su saopštili da su spasilački timovi pronašli Hejga i Ovčinina, da su živi i u dobrom stanju. Nakon incidenta astronaut i kosmonaut su upućeni u Moskvu na ispitivanje.

Ove vesti još nisu bile ni objavljene, a već se u zapadnim medijima raspravljalo o trenutnom stanju ruske industrije i njenoj sposobnosti da održi standarde iz prošlosti, uz, naravno, još uvek neprikosnoveni stav da je Sojuz najbolja raspoloživa raketa za slanje ljudi u orbitu. Opšta je ocena analitičara da će incident uticati na dalju saradnju SAD i Rusije u kosmičkom programu.

STAR, ALI POUZDAN: Tokom poslednjih godina Amerika ubrzano razvija sopstvene, nove, američke bustere i tu se oslanja na privatne kompanije SpejsX i Boing. No, ovaj program je pre svega motivisan letovima na Mars a ne samo zamenom posada i opreme na ISS-u, budući da se to sasvim ekonomično može izvoditi Sojuzom.

Sojuz je korišćen u više misija nego ijedan drugi svemirski brod. Mada izrazito neudoban, na šta se danas žale brojni astronauti, Sojuz je neverovatno pouzdan. Čak je i dizajn kineske letelice Šenzou inspirisan Sojuzom. Prethodno je sa Sojuzom zabeleženo samo nekoliko incidenata, 1967. godine kad je poginuo ruski kosmonaut pri previše oštrom sletanju i potom 1971. kad su se dva kosmonauta ugušila zbog nepravilnog povezivanja sa modulom u orbiti.

Letelicu Sojuz, što znači savez, konstruisao je Sergej Koroljov još sredinom šezdesetih godina 20. veka, a prvi Sojuz poleteo je 28. decembra 1966. godine. Letelica se lansirala istoimenom raketom kojom je prethodno u orbitu bio lansiran Sputnjik. Prvobitno je Sojuz bio namenjen za let do Meseca, ali kad su Sovjeti odustali od tog programa, počeo je da se koristi za druge misije, isprva kao transport do stanice Mir, a danas kao jedina veza sa ISS.

ZAJEDNIČKA ORBITA: Međunarodna svemirska stanica je ljudska naseobina u svemiru koju su izgradili i neprekidno je održavaju astronauti iz šest svemirskih agencija: SAD, Ruske Federacije, Evrope, Brazila, Kanade i Japana. Stanica, sačinjena od brojnih modula, predstavlja dom na nebu dimenzija 110 × 90 × 30 metara koji oko Zemlje obiđe za 90 minuta. Nalazi se u niskoj orbiti oko Zemlje, na visini od 360 kilometara, pri čemu se ova visina menja i do nekoliko kilometara, ali se i stalno koriguje – mada izuzetno retka atmosfera na ovoj visini usporava ISS i snižava njenu orbitu. Dok se stanica gradila, do 2011. godine, astronauti su transportovani američkim spejs-šatlom, sve dok on nije otišao u penziju.

Mada se sa Zemlje danas obavi na desetine i stotine poletanja raketa, one mahom nose sonde, opremu i satelite, dok je za transport ljudi, a to znači put u dva smera, nužno imati posebne letelice. Kada je u ranu zoru, 21. jula 2011. godine, pilot Daglas Harli aktivirao crveno-beli "padobran" za kočenje, poslednji spejs-šatl u upotrebi Atlantis spustio je nos i dodirnuo dugu pistu kosmičkog centra "Kenedi" na Floridi. "Misija je završena, Hjustone," javio se preko radija komandant Kristofer Ferguson, čime je bilo završeno dvanaesto putovanje Atlantisa do ISS-a, ali i čitava epoha svemirskog taksija koja je trajala punih 30 godina.

LIFT U KOSMOS: Ruska raketa Sojuz

PROJEKAT APOLO-SOJUZ: Šatlovi su, kao simbol novog iskoraka u osvajanju svemirske tehnologije, za to vreme obavili čak 135 misija. Prvi šatl "Kolumbija" je poleteo 12. aprila 1981; velike nade su polagane u letelicu koja bi kao avion mogla da se koristi u više misija i da se nakon leta u kosmos vrati kući. Uz brojne uspone i padove u razvoju programa, kao i dve velike katastrofe, NASA je početkom ove decenije trajno ukinula taj orbitalni program, a uzroci su, pre svega, vezani za dve velike tragedije. Drugi u floti šatlova, "Čelindžer", doživeo je veliku katastrofu 1986. kada je pri poletanju eksplodirao, dok je "Kolumbija" pala pri sletanju 2003. godine.

Već nakon "Kolumbije", SAD su počele pregovore sa Rusijom o saradnji i korišćenju Sojuza, koji se isprva činio kao dobra, a kasnije kao jedina moguća alternativa šatlu. Uobičajeno se smatra da je svemirska trka počela lansiranjem Sputnjika 1957. godine, a okončala se dve decenije kasnije 15. jula 1975. Tada je lansiran takozvani Apolo-Sojuz test projekat (ASTP), prva združena američka i sovjetska misija. Njen cilj je bio pre svega simboličan i predstavljao je temelj saradnje koja je počela pre konačnog završetka Hladnog rata i koja će se razvijati narednih četrdeset godina. Zahvaljujući tome američki i ruski astronauti su sarađivali u brojnim misijama, da bi najveći zajednički uspeh bez sumnje bio ISS.

PUT DOLE: Stvari su se i u svemiru pogoršale od 2014. godine, nakon što se situacija u Ukrajini zakomplikovala, a za koju Sjedinjene Američke Države i dalje drže odgovornom Rusiju i njenog predsednika Vladimira Putina. Uz druge diplomatske inicijative, tokom odvajanja Krima, a potom i sukoba na istoku Ukrajine, američka administracija počela je da istražuje načine na koje bi mogla da uvede što efikasnije sankcije Ruskoj Federaciji.

NASA je tokom oštrih diplomatskih sukoba koji su tinjali i buktali prethodnih pet godina, uglavnom saopštavala da se njena saradnja odvija po planu i da je sa "Rusijom sve normalno". Obe strane danas tako mnogo zavise od uzajamne pomoći i podrške kako mnogi svemirski programi ne bi bili sasvim obustavljeni, tako da ljudima unutar svemirskih agencija nimalo ne pogoduje što je saradnja dve države prestala praktično u svim drugim oblastima. Prekid saradnje SAD sa Rusijom bi trenutnu posadu na ISS-u izložio bukvalno smrtnoj opasnosti, a višedecenijski projekat bi propao.

U narednim godinama se pokazalo da američke sankcije ipak obuhvataju i saradnju sa ruskom agencijom Roskomos. Naime, iz NASA je tokom 2014. procureo interni memorandum koji je upućen zaposlenima i koji osvetljava vrlo jasan stav da se "saradnja sa Rusijom prekida". Tada je američka vlada odlučila da se suspenduju svi kontakti NASA sa predstavnicima Vlade Rusije, osim kad je aktivnost posebno izuzeta. Tako se saradnja svela samo na one oblasti u kojoj SAD od Ruske Federacije direktno zavise, a to je neprevaziđeni Sojuz program.

RAZVOD NIJE OPCIJA: Pokazalo se da procene tvrdolinijaša među američkim analitičarima kako će Putin sa svoje strane sasvim prekinuti slanje američkih astronauta Sojuzom, uz kovertiranu ocenu da je to "egomanijački", neosnovane. Američki veterani u svemirskom programu su odmah govorili da "razvod nije opcija" i pokazalo se da su u pravu. Sa druge strane, Roskosmos, mada mu je komunikacija sa NASA ograničena, zavisi od finansijskog udela Amerike u zajedničkom programu koji iznosi 71 milion dolara koliko NASA plaća za svakog transportovanog astronauta.

Kao i Amerika, Rusija je i sama investirala mnogo u ISS i malo kome se mogla učiniti održiva strategija da se napusti ceo program jer stvari na zemlji nisu dobre. Do sada je na Međunarodnoj stanici boravilo četrdesetak posada i ona predstavlja najživlji svemirski program koji čovečanstvo trenutno ima, ali i osnov za gotovo sve naredne svemirske poduhvate koji uključuju ljude.

Tako je uspostavljena sadašnja ravnoteža saradnje, koja je uspela da preživi dugu brakorazvodnu parnicu. Pokazaće se da ni posle promene administracije u Vašingtonu stvari dole nisu postale mnogo bolje, pa će, polako, Sojuz i ISS ostati poslednja konkretna stvar oko koje Amerikanci i Rusi kontinuirano sarađuju – poput dece o kojoj razvedeni roditelji ne prekidaju brigu. Jedno dete, međutim, sada je palo na Zemlju.

Slobodan Bubnjević