U redu, neću reći da je to baš normalno (uostalom, šta je normalno?), ali volim jesen. Uzbudim se kad je, u septembru, osetim u nozdrvama. U oktobru se, kada zasjaju hladni dani, ispunim neuporedivim samopouzdanjem. Novembarsko tmurno, hladno i kišovito vreme gura me u spokoj. (Pretpostavljam da i bubašvabe osećaju sreću u vlažnim i hladnim sredinama.) Pogled mi slobodno prolazi kroz gole grane. Najzad se, onako natmuren, uklapam u sveopšte (ne)raspoloženje, ali u sebi nisam taman. Naprotiv.

Naravno da sam se pitao šta je razlog tome. Kao mladog čoveka proleće me je guralo u očaj. Kako bi devojke, postepeno, odbacivale slojeve odeće sa sebe i sve više ogoljavale ruke, noge i grudi, tako sam ja tonuo u tamu jer nisam mogao da podnesem svoje mršave ruke i pikljave noge, mrzeo sam svoja uska ramena do tada fino upakovana u zimsku jaknu. Kako su se devojke, omamljene čulnošću, sve glasnije smejale, ja sam postajao sve tiši i povučeniji. Leto bi donosilo izvesno opuštanje pa bih, malo ohrabren sveopštom golotinjom, sebe bodrio time da ne izgledam kao skelet nego sam, eto, vižljast, a ruke i noge nisu anatomski rekviziti prevučeni kožom, nego su, na primer (ubeđivao sam sebe), srazmerne. Srazmerne čemu? Toliko daleko nisam smeo da idem u istraživanju sopstvene telesnosti, naročito zato što me, uprkos vižljastosti i srazmernosti, devojke i dalje nisu primećivale, ali sam makar nosio majice, a ne, kao do sredine jula i kao pravi iskompleksirani kreten, košulje s dugim rukavima. (Do kratkih pantalona, ipak, nisam dospeo nikada.) Svojski sam (i bezuspešno) pokušavao da odvratim pogled od ženskih grudi što su, oslobođene težine odeće, podrhtavale ispod tankih majica, dok su zategnuti kvadricepsi butina, do kojih kratke haljine nisu dopirale, bili čista tortura za mene. Mrzeo sam proleće. Mrzeo sam leto. Zato mi je jesen donosila olakšanje, a devojke, zasićene letnjim sokovima, primirile bi se, te bi po koja i obratila pažnju na mene. Posle se, kad sam postao Džordž Kluni, to unekoliko promenilo, ali proleće, svejedno, nisam uspeo da zavolim.

U međuvremenu, na jesen su se događale i neke teške stvari, ali, iz nekog razloga, pamtim samo one dobre. Prvi boravak u Parizu dogodio se u jesen. Potom i drugi. Upravo u vozu za Pariz, te 1987. godine, pročitao sam prvu rečenicu Ranih jada, da je nikada više ne zaboravim (navodim po sećanju): "S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Tada se začuje tup zvuk, kao da je ptica udarila kljunom o zemlju". Iako mi je ideološki bio gadan, od svih praznika najviše sam voleo 29. novembar i majčine sarme koje su išle s njim. (Danas praznike ni ne pamtim. Umem da dođem na posao i ne zateknem nikog, obaveste me ljudi na ulazu u zgradu da je državni praznik. Koje države, pitam?) Sećam se i jesenjeg lova na zečeve, u kojem sam bio zadužen da dižem galamu, plašim ih i teram u ogromne razapete mreže. Ne sećam se da li sam nekog uspeo da preplašim, ali jedan poveliki koji je, poput nindže, iskočio iz grma, na mrtvo je ime isprepadao mene. Posle svega bio sam mokar, blatnjav i umoran, ali gulaš sa zečetinom bio je genijalan. Na jesen je A. najzad pristala da spava sa mnom. Svoj prvi veliki prevod završio sam u septembru. Sajam knjiga je uvek u oktobru. Važan mi je 16. novembar. Na jesen je fudbal u punom jeku, kako evropski tako i američki. Ali ponad svih spoljašnjih povoda, adolescentskih kompleksa, psiholoških uslovljenosti ("jesenja depresija") i plašenja zečeva, postoji u jeseni jedna vrsta postojane radosti koju sam, mislim, uspeo da usvojim: prilepim se za sebe na takav način da me, na sopstveno iznenađenje, ta slepljenost ne žulja. U dugim jesenjim šetnjama, čak i kada sipi, čak i kada je hladno, retko mi šta skrene pažnju sa udubljenosti u sebe, te me, neretko, obuzmu "navala misli i pomama pisanja" (Slobodan Jovanović). Tada sam, kao šetač kojeg puna bešika tera na odvažnu akciju, prinuđen da svratim u kafe i tamo, uz produženi espreso s mlekom, grozničavo zapisujem ono što mi se, do tog trenutka, vrzmalo po glavi. Zapisivanje, ponekad, traje i duže od šetnje. Jesenja su čitanja čvršća, dublja, koncentrisanija nego, recimo, prolećna. A svako jesenje čitanje istovremeno je i pisanje. Telo pamti i neke teške jeseni, seća se hladnoće i blata, ali upravo se zbog toga, valjda, oseća tako dobro u toplom, pokriveno ćebetom ispod kojeg vire samo prsti koji drže knjigu.

Ivan Milenković