Filmska kritika:
Crvene godine Klanja

Kralj Petar I, iznenađujuće vešto realizovan spektakl koji pruža (pa makar i samo u domaćim/regionalnim okvirima) vanserijsko bioskopsko iskustvo

Znatno pre nego što je i pala prva klapa, projekat za film Čarape kralja Petra izazvao je kontroverzu. Razlozi za to bili su višestruki i uglavnom nefilmske prirode. Pozornost je pre svega izazvalo svrstavanje glumca/producenta Lazara Ristovskog uz vladajuću političku opciju i njegova otvorena podrška istoj koja se, da čaršiji i esnafu stvar bude zanimljivija, manje-više podudarila sa dobijanjem državnih sredstava. Projekat je u međuvremenu zadesilo nekoliko suštinskih izmena: scenario je prerađen (Milovanu Vitezoviću su se kao scenaristi pridružili Vladimir Ćosić i Petar Ristovski) i naslov promenjen u Kralj Petar I, dok se umesto prvobitno najavljenog Lazara Ristovskog režije latio njegov sin Petar... Sve to je ukazivalo da je u pitanju problematičan projekat od koga ne treba previše očekivati. Srećom po srpski film i porodicu Ristovski, te pesimistične prognoze nisu se ostvarile. Iako ne bez mana, Kralj Petar I je kvalitetan dugometražni debi mladog reditelja, iznenađujuće vešto realizovan spektakl koji pruža (pa makar i samo u domaćim/regionalnim okvirima) vanserijsko bioskopsko iskustvo.

Kralj Petar I je ostvarenje koje se bavi stradanjem i junaštvom srpskog naroda za vreme Prvog svetskog rata, te prelaskom vojske i civila preko Albanije koji i danas, nakon više od sto godina, izaziva mešavinu jeze i divljenja. Ove prelomne istorijske okolnosti date su iz vizure pet nosećih likova. Pre svih tu je Petar Karađorđević (suzdržani i efektni Lazar Ristovski), stari kralj bogatog životnog iskustva koji je, iako vidno narušenog zdravlja, spreman da se stavi u službu svog naroda. Zatim, Momčilo Gavrić (nadahnuto ga glumi dečak Ivan Vujić), osmogodišnjak kome su austrougarski vojnici iz hrvatske Vražje divizije poubijali čitavu porodicu i koji se pridružuje srpskoj vojsci postavši najmlađi podoficir u Prvom svetskom ratu. Gavrić se sprijateljuje sa artiljercima Marinkom Spasojevićem (debitant Milan Kolak) i Životom (Radovan Vujović, u svojoj do sada ubedljivo najupečatljivijoj filmskoj ulozi), pa tako priča paralelno prati sudbine kralja i trojice vojnika. Lik koji povezuje ova dva narativna kraka je Makrena Spasojević (Danica Ristovski), Marinkova majka, koja zavetuje kralja da pronađe njenog sina i uruči mu čarape koje je lično isplela, a koje je zaboravio da ponese kada je krenuo u vojsku.

Mešajući istoriju i fikciju, Kralj Petar I nudi dramaturški veoma jednostavnu priču, sa scenarističkim rešenjima koja često prvoloptaški, a zarad dramaturškog efekta, prekrajaju pojedine istorijske fakte (pravi Gavrić i Spasojević se, recimo, nisu poznavali, dok su u filmu nerazdvojni), i/ili ostavljaju utisak nezaokruženosti – na primer, uvođenje likova koji kasnije neobjašnjivo nestaju iz priče, verovatno je posledica toga što je kad i film nastajala i televizijska serija. Ako se tome doda da praćenje radnje zahteva određena predznanja koja većina gledalaca ne poseduje (pre svega se valja upoznati sa biografijom naslovnog junaka, uključujući i njegov prevodilački rad koji ovde predstavlja važno dramaturško čvorište), neumitno dolazimo do konstatacije da je scenario najslabiji aspekt filmske inkarnacije ovog projekta, a da li će neke od tih manjkavosti biti korigovane u seriji – ostaje da se vidi.

Srećom, režija Petra Ristovskog je izuzetno nadahnuta: njegov rad sa glumcima je vidno pažljiv, baš kao i osećanje za filmski tempo i ritam. Kralj Petar I poseduje epski zamah i produkcijsku kompetentnost koji se danas ne sreću u srpskom filmu, a koji u sećanje prizivaju čuvena ostvarenja Žike Mitrovića i Veljka Bulajića. Taj zamah i produkcijska ambicioznost, ta iznenađujuća vizuelna raskoš, ključno doprinose da konačni utisak bude pozitivan. Scene bitaka su uzbudljive i otrežnjujuće krvave, dinamično režirane i vešto koreografisane, višestruko efektnije u odnosu na ono ponuđeno u Zaspanki za vojnike, prvoprikazanom ovogodišnjem srpskom filmu na temu Prvog svetskog rata. Doprinos direktora fotografije Dušana Joksimovića je u tom kontekstu neprocenjiv. Joksimovićevi kadrovi su poput oživljenih slika Paje Jovanovića: puni detalja i sugestivni, pažljivo osvetljeni i nadograđeni brižljivo realizovanim kompjuterskim efektima. Gledaocima je obećan spektakl, i spektakl ih je i dočekao na velikom platnu: ta pažljivo građena vizuelna sugestivnost (kojoj svakako doprinose scenografija Aljoše Spajića i kostimi Borisa Čakširana) predstavlja pravi podvig, i teško je pojmljivo da je postignuta u okvirima srpske kinematografije.

Sam kraj će nesumnjivo podeliti gledaoce zato što se ne uklapa u pobednički srpski narativ o Velikom ratu, ali ga je moguće doživeti i kao veoma hrabru i ispravnu odluku da se u tim poslednjim kadrovima izbegne romantizovanje čemera i sublimira sav užas i stradanje. Katarze nema i ne treba da bude. "Crvene godine Klanja", da se podsetimo te moćne sintagme Dušana Vasiljeva, u poslednjim minutima Kralja Petra I dobijaju sasvim odgovarajući epitaf i svoj filmski ekvivalent.

Đorđe Bajić