TV manijak Koreni bez Kunte Kintea Od prvog kadra je postalo jasno da će Koreni biti mučno suočavanje sa dilemama epohe, naroda i pojedinaca na prelazu dva veka

piše: Dragan Ilić

Prvu epizodu serije Koreni dočekao sam, evo priznajem, sa blagim podozrenjem. Plašio sam se da će posle Nemanjića dramski igrani program nastaviti sa prezentovanjem televizijskih adaptacija nacionalne mitomanije. U tom smislu, ekranizacija kultnog romana „oca nacije", kako su nazivali Dobricu Ćosića, predstavljala je veliki izazov. Bez obzira na njegov burni politički život, Dobrica Ćosić je bez ikakve sumnje pisac koji je odlično razumeo kolektivnu psihologiju ili, možda preciznije, arhetipe našeg čoveka. Ma šta mislili o njemu kao o političaru, Koreni su mnogo više od školske lektire. Oni su univerzalni priručnik za razumevanje Srba. Istoimena američka serija Koreni prikazala je mučnu istoriju robovlasništva u Americi, odakle dolaze i aktuelni problemi njihove današnjice. Koreni su dakle uvek bavljenje najdubljim ćoškovima istorije pojedinca i društva.

Priznajem da sam prijatno bio iznenađen izborom scenariste, jer Đorđe Milosavljević je vrhunski profesionalac, tako da sam za početak bio siguran da neće doći u iskušenje da „popravlja Dobricu" da parafraziram film Turneja u kom ambiciozni lik „malo popravlja Njegoša". Producent Goran Šušljik (Eye to eye production) odlučio se za glumačku kombinaciju koja se pokazala kao pun pogodak. Priču o porodici Katić i večnoj kulturološkoj dihotomiji između modernog i tradicionalnog ispričao je sveden glumački ansambl na čelu sa Žarkom Lauševićem, Slobodom Mićalović i Igorom Đorđevićem. Oko njih su, kao okosnica ekipe, i Nenad Jezdić i Dara Džokić.

Serija ima odličnu sliku zahvaljujući reditelju Ivanu Živkoviću i direktoru fotografije Goranu Volareviću. Ovo je serija u kojoj preovlađuju tamni tonovi, svet je i dalje osvetljen svećom ili petrolejskom lampom, a duboke psihološke drame u akterima prikazane su uglavnom u polusvetlu, bilo da se radi o pritajenoj mržnji, erotici ili alkoholnom delirijumu. Od prvog kadra je postalo jasno da će Koreni biti mučno suočavanje sa dilemama epohe, naroda i pojedinaca na prelazu dva veka.

Sličan manir je upotrebljen i kod kostima koje je radio Boris Čakširan. On je verno prikazao taj prelaz od „narodnog odela" tradicionalne Srbije do „kaputaša" koji su već izgledom pokazivali svoju evropsku orijentaciju.

Takođe je bojom kostima dobro prikazana ta najstarija srpska podela. Dok kod radikala dominira sukneno domaće odelo, u tamnocrvenim tonovima, vlast je prikazana u plavim nijansama, naročito zbog činjenice da su u doba Obrenovića redovni vojnici imali svetloplave uniforme. Time je karakterizacija dobila i vizuelni oblik, pa nije samo slika epohe već i vrednosnog sistema.

Mislim da je potpuno izlišno pisati o kvalitetu Žarka Lauševića, jer je čovek svojim povratkom, prvo sa filmom Smrdljiva bajka, a zatim i likom patrijarha porodice Katić samo potvrdio koliko je nedostajao na našoj sceni svih prethodnih godina njegovog tragičnog egzila. Aćim Katić je podeljena ličnost. Sinovi su mu po prirodi potpuno različiti, različita politička uverenja su dovedena do krvavog sukoba, a njegova borba protiv liberala je borba za slobodu i autonomiju seljaka koja već tada ima arhaičan oblik. To je čovek koji zaustavlja vreme, a kao što znamo, to je jalov posao.

Igor Đorđević je dobio veoma težak zadatak da gotovo celu ulogu izvede u delirijumu rastrzanog sina, muža i seoskog gazde nesposobnog da ima decu, a željnog sina naslednika. Ta priča o vezi krvi, tla i gena, toliko bliska svakom nacionalisti, ovde je prikazana u najdramatičnijem obliku, bez mitomanije. To je želja da se kroz naslednika ne samo produži trajanje, već da se mržnja i osveta prenesu u sledeću generaciju.

Možda najveću glumačku bravuru u seriji Koreni ostvarila je Sloboda Mićalović u ulozi snaje Simke. Njena uloga je, po meni, rame uz rame sa Petrijom koju je na početku karijere odigrala Mira Karanović. Ona je kod gledalaca i izazvala najveće reakcije, jer je pokazala mučan život žene koja je tada, baš kao i danas, osnova „kuće i ognjišta", biće drugog reda, ali istovremeno i ona od koje prvenstveno zavise egzistencija i trajanje. U muškom svetu Korena tadašnje Srbije, upravo je žena ta koja donosi najvažnije odluke. Njen, u osnovi tragičan lik, nosi ceo teret radnje sa neverovatnom iskrenošću. Sloboda Mićalović je ovom ulogom mnogo rizikovala, jer iza sebe ima ogromnu popularnost koju su joj donele upravo televizijske serije Zdravka Šotre. Međutim, dobila je priliku da pokaže svoju glumačku zrelost i zato je za mene upravo ona adut ove porodične drame.

Veliku pomoć je tu imala od Dare Džokić, koja personifikuje žensku mudrost.

Ukratko, bez želje da preterujem, mislim da smo sa Korenima svi skupa na dvostrukom dobitku. Najširem krugu gledalaca je predstavljen domaći klasični roman, kao i objektivna slika mentaliteta, istorije i korena našeg nacionalnog identiteta. Naše današnje podele imaju duboke korene i ova serija nam to verno pokazuje.

Na dobitku je i Dobrica Ćosić, jer je njegovo najpoznatije delo dobilo moderno čitanje, kritički pogled iz 21. veka. RTS je, uz pomoć spoljne produkcije, dobio ozbiljan element igranog programa. Dakle, svi smo na dobitku, a da li ćemo ponavljati greške naših predaka – to je samo na nama.