Nuspojave Melanholija slobodnog građanina Saša Janković se od "liblinga" građanske javnosti postepeno pretvorio u političkog čudaka, survavajući se u folder "nevažno", jedini u kojem političar ne sme da se nađe

piše: Teofil Pančić

Ušao je u političku arenu praćen bukom, tačnije dvama izvorima buke: jedan su bili njegovi podržavaoci, drugi njegovi protivnici, uključujući vrh režima i njegove dežurne pomijare. Iz političke arene izlazi tiho, iskrada se na prstima, i to je u većini današnjih dnevnih novina samo sitna agencijska vest; čini ti se, manja bi bila samo da je, šta znam, Saša Radulović obznanio da napušta politiku (što se neće desiti, jer smo mnogo grešni).

Saša Janković je, izgleda, rešio da ostvari pretnje Aleksandra Vučića: da nas liši svog dragocenog učešća u javnim poslovima. Time je Vučić više puta pretio još kao opozicionar u postpetooktobarsko vreme, pa posle kao vlastodržac. Razume se da nikada nije mislio ozbiljno: on nikada ne misli ozbiljno i nikada ozbiljno ne misli. Da li je Saša Janković u tom smislu pouzdaniji, saznaćemo u dogledno vreme. Ne znam da li bi se trebalo radovati ako se pokaže da jeste ili da nije? Ili je, uostalom, svejedno, pošto je ionako proš’o voz u kojem je njegova pojava bila, ili mogla da postane, politički relevantna?

Svi znamo "genezu slučaja". Janković je bio dobar ombudsman, naročito kada je tada još nova i poletna Vučićeva vlast počela da pokazuje – na sveopštu zapanjenost i konsterniranost "belih listića", do tada kanda ubeđenih da je Vučić neka vrsta Tadića s novobeogradskim šmekom – znakove otvorenog podrivanja temeljnih standarda i institucija demokratskog uređenja i deobe vlasti. Janković je tada izložio sebe otvorenom besu, pizmi i osveti čitave kohorte ljudi kojoj ni pamet ni skrupule ni moral ne smetaju u životu i radu. A nije, da se razumemo, morao to da učini: mogao je mirno da krcka pozamašnu platu, sačeka kraj mandata i ponada se da će se svojom "kooperativnošću" preporučiti za neku lukrativnu apanažu u budućnosti. ili da će bar, ako ništa drugo, biti ostavljen na miru. Nisu li mnoge nekadašnje vedete i vegete antirežimskih borbi iz starih vremena učinile baš to, pa i gore od toga? I onda iz svečane lože, s prezrivo-nadmoćnim izrazom na licu, gledale borbe u gladijatorskoj areni ovdašnjeg političarenja...

Ne znam, zaista, koliko je ideja o neposrednom ulasku u politiku bila Jankovićeva, i koliko je u tom smislu bila duboka i stara, a koliko je to ipak bio "nagovor sredine", u čemu udeo može da ima i određena vrsta popuštanja sopstvenoj taštini: ako svi oko vas i mnogi koje cenite najednom počnu da vam govore da ste baš vi neko ko treba da spase Srbiju od zlog Vučićevog svevlašća, koliko dugo biste odolevali da ne pomislite da su svi ti dragi i mudri ljudi u pravu? Znam, međutim, da sam i sam bio među onima koji su držali da je to logičan korak, i da bi mogao i morao da izađe na dobro. Ne, nisam bio potpisnik "Apela 100", kamoli član ili bilo šta drugo u njegovoj partiji ili ne znam već čemu: nije moje da se tako, iznutra, pajtam s partijama i s političarima. Ali, jesam ponegde rekao i ponegde napisao, u ono vreme, da je Janković čovek za koga ću glasati na predsedničkim izborima, i da je on moguće političko osveženje i najpristojnija pojava u tadašnjoj ponudi. I ne kajem se: u istim okolnostima, isto bih postupio.

Janković je na izborima osvojio solidan rezultat, naročito za novajliju u praktičnoj politici, ali to ni na koji način nije bilo dovoljno da poljulja režim, što je izgleda bio prvi udar na njegove planove i (samo)projekcije. Potom je usledila serija novih udara, sa svakim sledećim nosio se sve slabije. Počeo je da povlači nerazumljive, čak i iracionalne poteze, onda su počeli da ga napuštaju ugledni saradnici i podržavaoci: neki sigurno iz dobrih razloga, ali neki, bogme, i zato što je to prosto deo njihovog psihološkog sklopa i društvene teatralnosti: ima tako ljudi koji vole da se ciklično prezagreju za neku političku ličnost, pojavu, ideju ili organizaciju, a da je potom vehementno odbace, puni pompezne "razočaranosti". Verujem da je Janković upoznao takav soj naših veličina (sa i bez navodnika) bolje nego što bi želeo. Za mene, znak da je s Jankovićem nešto krenulo debelo ukrivo bilo je neutemeljeno raskidanje saveza s Demokratskom strankom (što je otvorilo put ponovnoj pojavi Dragana Đilasa u našim životima, ali to je priča za sebe). Za neke druge, naprotiv, to je bio znak političkog zdravlja, da bi ga kasnije napuštali najneverovatnijim mogućim povodima. Tako se od liblinga građanske javnosti i svega što misli kontra ovom režimu a da nije "desno" od njega, pretvorio u svojevrsnog političkog čudaka, postepeno se survavajući u folder nevažno, jedini u koji neko na njegovom mestu ne bi smeo da uđe.

Ima nečega melanholičnog u ovoj javnoj i političkoj sudbini, to jest u ishodu Jankovićevog napora da stvori nove osnove za emancipaciju Srbije, za njeno prerastanje u društvo, kako ono beše, "slobodnih građana". Koliko je tu bilo nesnalaženja, koliko nečega goreg od toga, zaista ne znam: gledao sam – po vlastitom izboru – taj njegov neobičan put sa odviše velike distance da bih besprizivno sudio. A nisam sklon baš na časnu reč da poverujem onima koji su mu bili preblizu, da bi se onda udaljili do "kosmičke" distance. Ne volim i ne cenim te burne raskide... Kako god, ostala je samo melanholična žal za propuštenim prilikama.

A znate šta je najveća ironija? Janković odlazi s političke scene, poražen i usamljen, baš onda kada je u svojim ocenama i procenama više u pravu nego ikada otkad je u politici. Ali, biti sam i biti u pravu, to je sasvim dovoljno za kolumnistu, ali za političara ne. Zato Janković u ovoj konstelaciji nije političar. Ali nije ni problem; problem su oni koji to jesu.