Priča:
Jasmin i smrt

Evropska nagrada za književnost obeležila je desetu godišnjicu konkursom za kratku priču na koji je pozvala svoje dosadašnje dobitnike, 36 pisaca iz 26 zemalja. Među njima je i Jelena Lengold, nagrađena 2011. godine za zbirku priča Vašarski mađioničar u izdanju Arhipelaga. Po oceni žirija, čitalaca pomenutog konkursa, najbolja evropska kratka priča je Jasmin i smrt Jelene Lengold

Kao san koji odbija da me napusti čak i onda kad sam već odavno budna, takva je ta misao o njemu. Lagani doručak, kakav uvek spremam pred let avionom, zvuk koji ispušta toster dok poletno izbacuje krišku hleba uvis, miris čaja koji ispunjava malu kuhinju, u kojoj još vlada polumrak, jer svanulo je tek sa druge strane zgrade, pogled u frižider, hoću li bilo šta da stavim na tost, ne, ipak ništa, suviše nestrpljiva čak i da bih sažvakala zalogaj, samo progutati taj hleb, samo ga zaliti čajem, tek toliko da mi ne bude muka. Pa ipak, sve vreme dok to radim, i dalje sam u snu. Nisam se probudila i neću se probuditi.

Prošlo je skoro mesec dana otkad smo ležali u njegovom krevetu, tamo na četvrtom spratu, u sobi sa malim krovnim prozorima, zbog kojih izgleda kao da spoljni svet i ne postoji. Samo nebo, kiša, zvezde. Vetar koji ponekad noću prelazi preko stakla i daje nam opravdanje da se stisnemo još više jedno uz drugo. Negde dole, daleko ispod nas, u svetu koji ne vidimo, grad živi svoj život, koji i liči i ne liči na ostatak Osla. Uvek obećavam da ću jednom sići i kupiti velike plave patlidžane, strukove celera i peršuna, i napraviti neko neobično jelo koje Karsten nikad nije probao. Ali za to ne bude vremena. Vodimo ljubav, jedemo pahuljice u mleku, i onda opet vodimo ljubav. To je taj san iz kog se ne budim. Ruka koja ređa zrna suvog grožđa po meni, kao dugmad na Deda Mrazu. Zatim ih pojede, jedno po jedno, odozgo na dole. Dok se zvezde u prozoru rastapaju i objavljuju dan. Uvek suviše brzo. Ponekad, ipak, odlučimo da pogledamo kako izgleda svet, pa siđemo zavojitim stepenicama, izađemo na ulicu, utopimo se u masu, hodamo između turista, biciklista, šetača pasa, žena u burkama koje vode decu za ruke, obilazimo trotoare prepune tezgi sa voćem i povrćem. Ovaj grad mi uvek izgleda drugačije kad hodam pored tebe, kaže Karsten. Iako sam u njemu proveo čitav život. Smejem se. Šta je drugačije? Boje, kaže on, boje! Nekako, uopšte nisam svestan svih ovih boja kad idem sam. I zaista, iznad prenatrpane piljarnice okačena je zelena reklama za pivo, odmah kraj nje, na prvom spratu, dve žardinjere pune crvenog cveća, mnogo šarenih suncobrana ispred svake radnje, prugaste tende iznad robe, čistač ulice u jarko narandžastim pantalonama, hrpe banana i dinja u svim nijansama žute, starica divne srebrne kose koja bira jagode. Ovaj kvart ima svoje boje, mirise koji su drugačiji na svakom uglu, svoj zvuk koji je mešavina dečije cike, kombija koji uvek nešto čekaju upaljenog motora, pulsiranja semafora, zvonca bicikala, kolica koja se kotrljaju po pločniku natovarena svim i svačim, ljudi koji pričaju u slušalice okačene na ušima, obično na jezicima koji su mi nerazumljivi. Držim ruku u džepu Karstenove jakne, čas prepletemo prste, pa onda opet celu moju šaku obuhvati svojom. I tako do kafea. Tamo naručimo espreso i grickamo plastične kašičice. Onaj svet je i dalje na ulici i mi se pretvaramo da mu pripadamo. A nešto dalje, u zgradi, na četvrtom spratu, čeka nas jastuk koji čuva oblike naših lobanja, čak i kad mi nismo u sobi. I čaršavi koji mirišu na dve prethodne noći. To je taj san.

Srećan put, kaže vozač taksija iznoseći moj mali kofer na pločnik, i to je prvi i poslednji put da čujem njegov glas. Mahnem mu kao starom znancu i on se nasmeje kao da zna gde idem. Žene koje žure i koje su u rano jutro već tako razdragane. Taksisti uvek znaju. Vidim ga levim okom kako stoji kraj automobila i gleda za mnom. Ispravljam leđa i ulazim u aerodromsku zgradu. Moje potpetice odzvanjaju sve dok me kružna vrata ne ubace unutra, u sveopšti žamor.

Jedan tamnoputi čovek je stajao u redu, tačno iza mene. Visok, u običnoj beloj košulji. Opkoljeni konopcima išli smo ka čekiranju i napredovali sporo, korak po korak. Svi osim njega nešto su proveravali po svojim torbicama, dovikivali se međusobno, nestrpljivo gledali na sat, samo je on stajao mirno, kao da nigde nije žurio. Kad god bi se red pomerio, on bi mirno napravio još jedan korak. I tako sve do žute linije, koju sam prešla pre njega i predala svoj kofer. Zatim sam ga zaboravila, onako kako zaboravimo lice prodavca novina u nepoznatom gradu. Probijala sam se kroz masu ljudi, nisam ni morala da pratim slova i strelice, znala sam ovaj put napamet. Već šesti put idem kod Karstena. Uvek istim letom, uvek sa istog gejta.

Kraj mene je prošlo nekoliko kosookih stjuardesa koje su za sobom kotrljale svoje ručne prtljage. Bile su nestvarno lepe i istovetne. Njihove crvene marame bile su vezane na isti način. Čvrsto stegnute punđe ispod malih sivih kapa stajale su isto. Bezbroj očiju na aerodromu za trenutak je pogledalo za njima, a zatim je ta ledeno elegantna lepota nestala niz hodnike.

Bilo je još vremena do polaska. Ušla sam u radnju s parfemima i njuškala bočice. Prinela sam jednu od njih svom vratu i nameravala da prsnem. I tada sam ga ponovo ugledala kraj sebe, onog tamnoputog muškarca sa čekiranja. Mora biti da je imao veoma nečujan hod, jer nisam shvatila da je došao do mene, dok nije progovorio. Obratio mi se kao da se već odavno znamo. Ne taj parfem, rekao je. Ako ćeš već sedeti do mene, voleo bih da mirišeš na jasmin. Kako je mogao znati da ću sedeti do njega? Nisam to ni stigla da ga pitam, jer mi je dotakao lakat, odveo me do sledeće gondole i pokazao jednu bočicu. Zaista bih voleo da tako mirišeš. Ja sam Ahmed, kazao je, i pružio mi ruku. Sada ćemo ti i ja proći kroz baštu jasmina, rekao je.

Malena prodavačica, sa drugog kraja prostorije, pomalo zabrinuto je gledala u nas dvoje. U mene, koja ćutke radim ono što Ahmed želi, i u njega koji uzima bočicu, rasprsne polukrug po vazduhu i kaže, evo, sad ćemo proći kroz ovo i miris će ostati na nama. Ukoračili smo u jasmin. Udahni duboko, rekao je Ahmed. To je miris koji sam, kao dete, osećao pod prozorom svako jutro kad bih se probudio, a danas bih želeo da taj miris stalno bude oko mene.

Komadić straha skliznuo je iz mog mozga negde u grudi i tu je zastao, zbunjen. Želela sam da se okrenem i pobegnem, da se vratim putem kojim sam i došla, nazad do carinika, pa u taksi, pa u bezbednost svog stana. I istovremeno, želela sam da pogledam ravno u najtamnije oči koje sam ikada videla i da upitam Ahmeda ono što mi se tog časa činilo sasvim izvesnim: znači li to da ćemo danas umreti? Zašto baš sa mnom? Zašto na ovom letu? Zar ne shvata da Karsten verovatno baš sad zateže čiste čaršave na krevetu i nestrpljivo provlači prste kroz kosu?

Čulo se kako iz zvučnika pozivaju putnike za naš let. Hodali smo jedno kraj drugog, Ahmed i ja, i službenici koji su pregledali naš ručni prtljag i propustili nas kroz metalnu kapiju najverovatnije su mislili da smo par, neobičan, ali par. Čekala sam dok je Ahmed vraćao svoj kaiš na pantalone i vezivao pertle. Carinik je gledao u mene, pomno i prazno, istovremeno. Uzvratila sam mu pogled, ravno u oči, a zatim nekoliko puta brzo pogledala u pravcu Ahmeda. Ništa. Carinik nije ni trepnuo. Uzalud očekujem neku pomoć od njega. Zbogom dakle, ni tebe više nikad neću videti, baš kao ni taksistu, baš kao ni prodavačicu parfema, zbogom svima vama koji ne umete da razumete moj pogled. Na ovom svetu je previše ljudi koji olako prelaze preko tuđih pogleda, pomislila sam. Pa kad je već tako, onda zbogom. Ništa nisam rekla, ušla sam za Ahmedom u avion. Bledi oblak jasmina išao je za nama, kao nečujni korak neizbežnog. Motori Boinga su zaurlali, točkovi su dobili ubrzanje, zemljina teža nas je na tren prikovala za sedišta i to je bilo to. Leteli smo. Niko oko mene nije ni slutio koliko visoko smo poleteli.

Šta se desilo sa žbunovima jasmina iz tvog detinjstva, pitala sam Ahmeda, kad je avion konačno dostigao željenu visinu. Tamo nema više ničega, odvratio je, ne gledajući u mene. Samo smrt. Tamo se sada oseća samo miris trulih ljudskih tela i bolesnih životinja. A kuće, šta je s njima? Nema ni kuća. Ni dvorišta. Tamo gde su bile cvetne leje, sada leže limeni krovovi, doleteli sa srušenih kuća. Tenkovi su prešli preko ograda i povrtnjaka. Samo suva zemlja i kosti. Rupe u zidovima, kao rane koje ne zarastaju. I mršavi psi koji lutaju, to je sve.

Leteli smo gotovo bešumno iznad belih, savršenih oblaka po kojima je sunce crtalo najlepše prizore, kao iz dečijih snova. Pogledaj, rekoh, vidiš li labuda! I dva polarna medveda! Eno ih, eno ih, upravo smo prošli kraj njih! Ahmed je za trenutak držao ruku u vazduhu, kao da se dvoumi, a onda me je pomilovao po obrazu. Osetila sam kako mi naviru suze, mada nisam znala odakle tačno. Bilo je besmisleno da ga zamolim da odustane, znala sam to. Ahmed je imao najcrnje oči koje je iko ikada video.

Ćutao je nekoliko minuta, sa ramenom sasvim pribijenim uz moje. Učinilo mi se da negde iz dubine njegovog tela osećam neko tiho, ugušeno drhtanje. Ili je to dolazilo iz mog tela, ko bi ga znao. Onda je naglo ustao i rekao da će otići do toaleta. Dakle, to je to, pomislih. Sad će se desiti. I sve ovo će nestati, ovi oblaci, ovaj miris, lampica koja svetluca iznad naših glava, i ona će nestati. Nisam se plašila, čudnovato. Bila sam pomirena i tužna, zbog njega, podjednako kao i zbog sebe. Negde dole, duboko ispod nas, život je možda mogao nešto da nam pruži, samo da su ljudi umeli da razumeju tuđe poglede. Provukao se kraj mene i pošao, ali sam ga povukla za rukav. Čekaj, rekoh, moram nešto da ti kažem. Ahmed je stao. Jedan čovek me čeka u Oslu. Zbog mene je naučio da pravi kolač od šljiva i napunio je stan cvećem. Mislim da je došlo vreme da ga zaboraviš, kazao je Ahmed tiho i nasmešio se, više očima nego usnama. Čekaj, rekoh opet, priđi, moram još nešto da ti kažem. Ahmed je spustio uho do mojih usana. Večeras želim da vodim ljubav, čuješ li? Gledao me je kao da razume. Gledao me je kao što me niko nikada nije gledao. Kakva šteta, kakva nepovratna šteta, pomislih. A onda je otišao niz redove sedišta i zauvek nestao iza zavese. Oblak jasmina raspolutio se na dva dela.

Sedela sam i čekala. Začuđujuće mirna. Setila sam se jedne svoje tetke koja je nedeljama umirala u bolnici. Setila sam se njenog tela koje je kopnilo i lica koje je iz dana u dan bivalo sve više žuto, dok napokon nije dobilo boju zemlje. Sve je bolje od toga, pomislih. Nije valjda ovo poslednje na šta ću misliti? Ne, moram misliti na nešto lepše, brzo, brzo, ona jutra sa udaljenom bukom sa ulice i suncem koje se probija ispod roletni, Karsten se budi i kosa mu je na očima, koža mu je vruća ispod pokrivača, moram misliti na to, ili možda ipak na zvuk petlova koji nisam čula toliko godina, zaista bih volela da mogu da ih čujem barem još jednom, neću valjda misliti na petlove u poslednjem trenutku svog života, ipak zašto da ne, gle, jedan oblak izgleda upravo kao veliki beli petao...

Odjednom shvatih da se Ahmed vratio i da stoji kraj mene, čekajući da ga pustim da prođe. Videlo se da je mokrom rukom prošao kroz kosu. Živi smo, rekoh, kad je ponovo sedeo kraj mene. Jesmo, klimnu on glavom. Ponekad i meni izgleda nestvarno, ali eto, još uvek sam živ.

Iz zvučnika su javljali da se vežemo, za trenutak se sve zatreslo, avion je izbacio točkove i onda se pod nama ukazao šareni grad. Mirisalo je na jasmin. Nisam znala kuda idemo dalje, kad jednom dotaknemo zemlju, Ahmed i ja.

Jelena Lengold