Nataša Kandić:
Prazni grobovi

U mnogo slučajeva ljudi su bili identifikovani i sahranjeni, ali su naknadno otkopani i odvezeni u nepoznatom pravcu

Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo, već godinama se bavi problemima vezanim za kršenja ljudskih prava na Kosovu. Fond je ove nedelje javno zatražio skupštinsku istragu o hladnjači iz Dunava, kao i o "jedinicama za spaljivanje i dopaljivanje" u VJ-u

"VREME": Postoji li problem "nedostajućih leševa" iz kosovskog rata?

KANDIĆ: Taj fenomen nesumnjivo postoji. Oko 2000 Albanaca nestalo je u vreme bombardovanja, i još uvek se ne zna gde su. Za njih između 800 i 1000 postoje dokazi, ili bar jake pretpostavke da su ubijeni, ali njihovih tela nema. Pored toga, ima ih oko hiljadu o kojima se ne zna uopšte ništa, osim da ih je u nekom trenutku odvela vojska ili policija. Nakon bombardovanja, i u manjem broju slučajeva ranije, imamo nestanke Srba, svakako više od hiljadu, koji su nestali nakon što ih je odveo UČK.

Kako je moguće da je toliki broj leševa do danas ostao nepronađen, makar u tragovima?

Postoji jedna matrica koja ukazuje da je tu bilo sistema. U mnogo slučajeva ljudi su bili identifikovani i sahranjeni, ali su naknadno otkopani i odvezeni u nepoznatom pravcu. Imamo nekoliko takvih slučajeva, da pomenem samo dva najupečatljivija. Imamo selo Izbicu, gde je 28. marta 1999. policija ušla i izdvojila grupu od oko 150 muškaraca, uglavnom dečaka i staraca, jer su sposobni za vojsku već bili pobegli. Svi su pobijeni, i sahranjeni su u tri reda grobova kod sela, ali su tokom druge polovine aprila otkopani i negde premešteni. Zatim, u Peći je 27. marta oko 45 ljudi ubijeno u naselju Brženik i najpre sahranjeno u plitke rovove, da bi potom bili otkopani i negde odvezeni. I ja sam čula glasine da su spaljivani u Nišu i Prokuplju, kao i na nekim drugim mestima, ali za sada o tome nema dokaza.

Da li je ta matrica o kojoj govorite mogla da se uspostavi bez znanja najvišeg vojnog i policijskog vrha?

Apsolutno ne. Naredba da se uništavaju dokazi morala je doći s najvišeg mesta. U pojedinačnim slučajevima moguće je da su neki radili na svoju ruku, ali kad je reč o većim slučajevima to jednostavno nije moguće. Generali Rođa i Obrad Stevanović, Sreten Lukić i Rade Marković morali su biti upućeni, kao i vojni vrh. Drugi problem je u tome što je Koštunica dozvolio da struktura DB-a tri meseca ostane potpuno netaknuta. Valjda je to doživeo kao čuvanje institucije.

Zašto onda na Kosovu UNMIK i KFOR ne uspevaju da uđu u trag nestalim Srbima?

Za to postoje dva glavna razloga. Prvi je što na Kosovu ima mnogo nepristupačnih područja pod šumom, a neka su minirana, koja još nisu pretražena. Drugi je taj što su ljudi iz UČK-a, koji su odvodili te ljude takođe primenili matricu srpskog MUP-a, jedino što su morali da vode računa da ljude odvode u manjim grupama. Inače, sve ostalo su radili isto, uključujući i surove metode mučenja zarobljenih i ubistva.

Verujete li da će istraga dati rezultate?

Hoće, bar donekle. Ispostavilo se da javnost ne želi da prihvati prikrivanje i da želi da čuje istinu. Zanimljivo je da je narod, za razliku od političkih lidera, reagovao ljudski, i da je reagovao odgovornije.

Dejan Anastasijević