Vreme
VREME 1463, 17. januar 2019. / VREME

Sećanje – Slavoljub Slava Đukić (1928–2019):
Svedok s druge strane scene

Umro je jedan od najznačajnih srpskih novinara, urednika, publicista i gostiju kafane Madera

Nazivali su ga Miloševićevim biografom, što ga je nerviralo. Pojednostavljena tumačenja koja su ga godinama pratila zbog objavljivanja četiri knjige o Slobodanu Miloševiću, publicista Slavoljub Đukić još jednom, možda upečatljivije nego ikad, opovrgao je najnovijim rukopisom – hronikom Političko groblje, delom koje obuhvata ključne događaje i aktere Titovog, Miloševićevog i postpetooktobarskog perioda.

Među devedeset ličnosti koje je Đukić u Političkom groblju portretisao na prepoznatljivo pitak način jesu najmoćnije i najuticajnije ličnosti druge polovine 20. i početka 21. veka, ali i neki zaboravljeni likovi, čiji neverovatan životni put najslikovitije govori o paradoksalnoj stvarnosti zemlje koje više nema (poput "druga Sejde Bajramovića" ili Petra Gračanina, "jedinog predsednika Republike Srbije, 1987–1989, za koga šira javnost gotovo da nije znala da je predsednik").

Obimno (630 stranica) delo intrigantnog naziva autoru je donelo Nagradu "Desimir Tošić" za najbolju knjigu iz oblasti publicistike. Čitaoci su, istovremeno, dobili dragocenu priliku da zavire s druge strane scene, tamo gde se vuku konci i donose presude, one koje ne utiču samo na sudbinu "optuženih" već i cele zemlje i svih njenih građana. I sve to kroz oči čoveka koga dugogodišnje praćenje političkih uzdizanja, padova, spletki, izdaja i ostalih manifestacija pohlepe, bolesnih ambicija i nepostojanja skrupula, nije odvelo u neproduktivnu mizantropiju i arogantni cinizam. Naprotiv:

"Najviše sam obuzet profesionalnim strahom da li sam verno prikazao sudbinu ljudi koji su se našli u središtu događaja. Ima stvari koje ne znamo, ili nismo upućeni u ono što se dešavalo oko nas. Vidimo ih u jednoj ili dve dimenzije, a izmakne nam treća, nepoznata dimenzija", kaže Đukić na kraju obimne hronike, napisane još 2000. godine, a potom devet godina prepravljane, "što je gore od pisanja".

Upravo u takvom, samoispitujućem odnosu prema poslu i ljudima, mogao bi se kriti deo tajne Đukićeve profesionalne dugovečnosti. Deo zasluga svakako pripada i njegovoj izrazitoj marljivosti i decenijama dugoj navici da svakodnevno "beleškari", čuvajući činjenice od zamki varljivog pamćenja.

A u proleće 1987. u pripremnim radovima za Osmu sednicu SKS-a saznao je da mu se u "Politici" sprema prevremeno penzionisanje.

Tek u 58. godini života, Đukić je teško primio odluku kojom je praktično proteran iz novinarstva – iako je ona bila samo radikalnija varijanta onoga što mu se već dešavalo u prethodnom periodu, kada su mu tekstovi najčešće odbijani.

Ipak, ubrzo se pokazalo da je odluka tadašnjeg glavnog urednika "Politike" Živorada Minovića, zapravo, predstavljala uslugu nepodobnom novinaru: oslobođen dnevnih obaveza, dobio je priliku da radi ono što sam želi. Tako je nastalo čak osam knjiga: dva biografska spisa o Dobrici Ćosiću (Čovek u svom vremenu 1989. i Lovljenje vetra 2001), hronika pada političke garniture koja se razlikovala od dotadašnjih komunista (Slom srpskih liberala iz 1990), čak četiri knjige o Miloševiću i njegovom režimu (Kako se dogodio vođa 1991, Između slave i anateme 1994, On, Ona i mi 1997. i Kraj srpske bajke iz 1999) i pominjano i citirano Političko groblje 2009.

Sve Đukićeve knjige napisane su na pisaćoj mašini.

 





Ovo je izvod iz opširnog teksta objavljenog u "Vremenu" broj 999 u 2010. godini. Kompletan tekst može se pronaći u arhivi sajta, odnosno na linku u dnu teksta, u "povezanim člancima".