Film:
Simpatična laž

Pakt sa vukovima; Režija: Kristof Gans; Uloge: Samjuel l’Bian, Mark Dakaskos, Emili Dken, Vensan Kasel, Monika Beluči

Da ovaj film ima samo malo smisleniju dramaturšku liniju, drugim rečima da je samo malo usmereniji, čvršći i samo malo manje dosadan, teško bi bilo odoleti iskušenju kovanja istog u zvezde, što bi u tom slučaju bila veoma ljudska, razumljiva i simpatična laž. Pošto, začudo i nažalost, autor nije našao za shodno da barem delić očigledno enormnog vremena svoje posvećenosti ovom projektu odvoji za rešavanje ovih doduše banalnih i nimalo uzvišenih pitanja, biće mnogo više onih koji će želeti da zavole ovaj film nego onih koji će to i uspeti.

Šta je u stvari uradio čovek pod imenom Kristof Gans?

Kao svakog eruditu i filmofila, i njega je davno prestalo da impresionira "suptilno psihologiziranje", "pregnantnost nedešavanja", "traganje za smislom" i ostali rekviziti neinspirisanih zagađivača filmske sredine iz koje dolazi (Francuska, Evropa), a s druge strane morala je da ga šokira glupost francuskog komercijalnog "odgovora" (Posetioci, Asterix i Obeliks...), pa se okrenuo predelima intuicije, lepote, uživanja i prepuštanja, gde je nijansa crvene boje na usnama junakinje od jednake važnosti kao i pokret kamere ili brzina udarca u tuči.

U spoju sa njegovim očiglednim kvalitetima, rezultat ovog izbora je verovatno najbolje dizajniran i koreografisan evropski film do sada, u kom je doza dekadencije i ekstremizma tolika da ga učini apsolutno vizuelno uzbudljivim, nikad grotesknim i uvek ozbiljnim. Vizuelni aspekt filma, dakle (podrazumevajući i kameru, montažu, postprodukciju, specijalne efekte, čak i kasting, a sa malim izuzetkom kompjuterskog tretmana same Zveri), zapanjujuće je kompaktan i upečatljiv uprkos količini sastojaka koje je moguće usput prepoznati: od lirike pokreta Džona Vua (još dominantnije u Gansovom prethodnom filmu Crying Freeman), preko filmova mača i magije svačijeg detinjstva, kung-fu majstora, italijanskih erotskih fantazija, japanskih mangi i špageti vesterna, pa do VR epopeja tehnokratskog doba. Kada je jednom uplovio u ovaj čudesni svet samozaborava, ništa lakše za ponosnog reditelja nego da intimno prezre sve mehanizme manipulacije kojima se obični smrtnici služe kako bi strahom ili nadom publiku preveslali do finalnih suza ili smeha, a kroz mnogo minuta realnog, ovozemaljskog vremena. Naravno, producentu nije smeo baš da kaže kako će njegov film lepotom držati rulju dva sata tihu u mraku, mada je to verovao, pa je ipak morao da se pravi da radi na zapletu i likovima.

Legenda o zveri iz Ževodana koja je sredinom XVIII veka ubila stotinak ljudi i nikada nije uhvaćena, dobro je poznata u Francuskoj. Osim što je Gansu omogućila misteriju, atmosferu i osnove ikonografije, trebalo je da dâ neočekivano i uzbudljivo objašnjenje. Tako je moglo i da bude, da se reditelj drugačije snašao po pitanju već pomenutih likova, naročito glavnih. Da bi vodili radnju i pomogli njenom napredovanju, trebalo je stalno držati svih pet-šest komada na oku, kako se ne bi svaki čas gubili i nestajali, pa nenadano vraćali kad su već bili zaboravljeni. Drama bi, da mu je to uspelo, izgubila mehanicistički dojam, što bi bila direktna posledica iskrenog interesa reditelja za svoje junake, kako mu se dokoni likovi unaokolo ne bi pretvarali u karikature.

Da je tako bilo, naravno, Gans bi morao da se odrekne svih scena koje nemaju nikakvog značaja za razvoj fabule i odnose, kako bi napravio mesta novim scenama koje to imaju. To bi prirodnim putem dovelo do čvršće i povezanije radnje, gde bi akcija najzad izvirala iz drame, a ne iz intelektualne konstrukcije o teoriji zavere.

Verovatno je, najzad, da je Gansovo očigledno uživanje u tkanju mreže konotacija ujedno najzaslužnije za nemarno vođenje teksta, rupe u scenariju (Gans je inače i koscenarista), i, najviše od svega, čestu dosadu usred svih lepota i lažnih obećanja zabave.

Naravno, ovaj splet tajni, mistifikacija, maski i zavera ima svoje die-hard fanove, koji će pred prizorom tajnog društva koje mrndža bilo šta pod maskama, odbiti da vide bilo kakvu manu. Uostalom, malo je savršenih filmova. Ovaj ima brojne vrline, čak mu je i mana nekako plemenita: da se film proda kao pokretno slikarstvo (a malo i kao priča o teoriji zavere).

Ali, zaboravite mane! Film je fantastičan! A ako i nije, ovo je barem jedna ljudska, razumljiva i simpatična laž.

Maja Uzelac