Srpsko-ruski poslovi:
Braća po atomu

Da li nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina, uz druge eksplozivne teme, Srbija počinje da potajno razmišlja i o zabranjenom voću – upotrebi nuklearne energije

Možda niste primetili, uz toliko drugih velikih tema i mozaika u Hramu, kako je tokom posete predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina, Republika Srbija u četvrtak, 17. januara, potpisala i jedan nuklearni sporazum – dokument koji je nazvan Sporazum dve vlade o saradnji u oblasti upotrebe nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Dokument je potpisan sa ruskom državnom kompanijom Rosatom, koja je, uzgred, i najveća korporacija u nuklearnoj industriji na svetu.

Tim povodom, u Beogradu je – ako ne u tišini, onda svakako mimo ogromne medijske pažnje koja je pratila druge događaje vezane za posetu ruske delegacije – jednu noć i dan boravio i jedan od najmoćnijih ljudi na planeti, Aleksej Lihačov, generalni direktor ruskog nuklearnog diva koji obuhvata više od 400 kompanija, laboratorija, vojno-industrijskih postrojenja i, uz to, poseduje jedinu flotu nuklearnih ledolomaca na svetu. Prema podacima same kompanije, Rosatom sprovodi ugovore čija je vrednost prošle godine iznosila više od 300 milijardi dolara – trenutno u Rusiji i 12 drugih zemalja izvodi izgradnju čak 42 nuklearna reaktora, od ukupno 58 koliko ih se sada u svetu gradi.

Napisano je onoliko analitičkih tekstova sa odgovorima na pitanje šta baš sada predsednik Rusije radi u Srbiji, a tumačenja su bila raznolika koliko i interesi. No, čak i da su primetili kako je svraćao u Beograd, malo koji bi analitičar sada znao zašto čovek poput Lihačova provodi ceo jedan dugi dan u zemlji koja je odavno pogasila sve svoje nuklearne ambicije iz jugoslovenske prošlosti. I gde je gradnja nuklearnih reaktora već punih trideset godina strogo zabranjena zakonom, što podrazumeva da je, verovali ili ne, zabranjeno donositi i investicione odluke ili pripremati investicione programe i tehničku dokumentaciju (član 1, Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana).

Moguće da sada i sami imate neke hipoteze o misteriji nuklearnog gosta, ali budite oprezni – motivi možda nisu tako mračni kako biste mogli da pomislite. Na primer, Srbiji nije potreban nuklearni ledolomac, to sigurno ne kupujemo.

MIRNODOPSKE SVRHE: "Počinje nova era u oblasti nuklearne energije u Srbiji", rekao je sam Aleksej Lihačov na izuzetno slabo posećenoj konferenciji za novinare u Vladi Srbije, veče uoči sletanja Putinovog aviona na Surčin. Generalni direktor Rosatoma bio je iste večeri i narednog dana, očekivano, gost Nenada Popovića, ministra u Vladi Srbije zaduženog za inovacije i tehnološki razvoj, koji je potom i potpisao sporazum sa naše strane.

Ministra, naime, bije glas da je u dobrim vezama sa ruskom privredom, kao i da već mesecima pokušava da privuče visokotehnološke investicije iz Rusije u Srbiju. Nije nepoznato kako je do ove saradnje došlo (o tome piše ne samo u saopštenju ministrovog kabineta, nego i Rosatom na svom portalu). Popović je sa svojim timom u maju prošle godine boravio na tehnološkom sajmu Atomexpo-2018 u Sočiju gde je potpisao međuvladinu izjavu o uzajamnoj saradnji na primeni nuklearne energije u mirnodopske svrhe.

Narednih meseci ideja je očigledno evoluirala i praćena izvesnim promenama u domaćoj pravnoj regulativi, razvila se ideja o izgradnji novog Centra za nuklearnu energiju, tehnologije i inovacije u Beogradu, o čemu je uporedo sa sporazumom potpisana i zajednička izjava.

Nuklearni sporazum će sutradan pred novinarima u jednoj rečenici pomenuti i Vladimir Putin na zajedničkoj konferenciji sa predsednikom Srbije, ali tokom čitanja duge liste novih poslova između dve zemlje prevodilac se sapleo, pa je prosečnom gledaocu bilo teško da čuje kakav je to ugovor o saradnji u "mirnodopske svrhe".

Ako vas iritira ova neprekidno ponavljana fraza, morate se naoružati strpljenjem koliko i Ruska Federacija – sa Srbijom nije moguće sarađivati (niti sklapati sporazume) o nuklearnim pitanjima po bilo kom drugom osnovu osim u mirnodopske svrhe; u sad već lepoj tradiciji protivljenja nuklearnom oružju, Srbija je potpisala na desetine, čak stotine obavezujućih međunarodnih sporazuma koji se protive bilo kakvoj vojnoj primeni nuklearne energije.

Ovakva opšteprihvaćena platforma, čini se, ima jedinstveno uporište i u po mnogo čemu tradicionalno podeljenom srpskom društvu i još podeljenijoj politici, a ogleda se i u aktuelnom Zakonu o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, koji nakon uvodnih članova doslovno počinje zabranom: "Zabranjena je upotreba nuklearne energije i jonizujućeg zračenja u Republici Srbiji koje nije isključivo u mirnodopske svrhe" (član 4, stav 1).

Pomenuti Zakon, inače, predviđa postojanje Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije, čija su 24 zaposlena smeštena na vrhu Beograđanke, no, za razliku od sličnih agencija širom sveta, rade odgovoran, ali sasvim miran, gotovo bezbrižan posao jer – Srbija već godinama nema nikakvih ozbiljnijih nuklearnih poslova, ni otvorenih pitanja.

Situacija bi se sada, međutim, mogla promeniti. Mada je celokupni sadržaj sporazuma koji je Srbija potpisala ostao nepoznat, dolazak Rosatoma u Srbiju mogao bi promeniti trenutno izuzetno pasivnu ulogu naše zemlje u nuklearnom svetu.

"Resetujemo oblast nuklearne energije u Srbiji", rekao je Lihačov novinarima u Beogradu, dodajući da "počinje renesansa nuklearnih potencijala koji su nekada postojali".

VITALNA ZONA: Institut "Vinča"

TITOVO NASLEĐE: Bivša Jugoslavija je intenzivno učestvovala u istraživanjima i razvoju nuklearnih potencijala koji su tokom 20. veka bili dostigli zavidan nivo – središte nacionalnog nuklearnog programa nalazilo se na novoosnovanom Institutu u Vinči, na obali Dunava. Njegov glavni protagonista bio je fiziko-hemičar Pavle Savić (1909–1994), najznačajniji srpski naučnik iz jugoslovenske epohe koji je pre rata radio u laboratoriji Irene Žolio Kiri u Parizu, da bi tokom rata postao lični prijatelj i saborac Josipa Broza.

S obzirom na prvobitne bliske veze jugoslovenskih komunista sa Staljinovim SSSR-om, odmah po oslobođenju Beograda Tito šalje Savića u Moskvu da se bolje upozna sa daljim razvojem nuklearne tehnologije i on se uključuje u istraživanja sovjetskog nobelovca Petra Kapice. Međutim, već 1946. godine, tokom zvanične posete SSSR-u, Josip Broz Tito obilazi svog ratnog druga na Tehničkom institutu u Moskvi i poziva ga da se vrati u zemlju.

Po povratku Savića u Beograd, jugoslovenska vlada u januaru 1948. godine osniva Institut u Vinči jednom uredbom sa Titovim potpisom. U prvim godinama rada Institut, uprkos brojnim političkim i materijalnim iskušenjima, uspeva da uvede tadašnju FNRJ u nuklearnu eru. Kruna njegovog razvoja bilo je postavljanje istraživačkog reaktora RA koji počinje sa radom u decembru 1959. godine sa niskoobogaćenim uranijumskim gorivom, koje je 1980. zamenjeno visokoobogaćenim. Njegovom paljenju, naravno, prisustvuje i Josip Broz.

Reaktor je radio do avgusta 1984. godine, kada je zaustavljen zbog rekonstrukcije i zamene goriva. Međutim, nikad potom nije pokrenut zbog, kako "vinčanci" kažu, "brojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga". Nakon raznolikih sumnji tokom devedesetih, tadašnjeg lakomislenog odbijanja saradnje sa Međunarodnom atomskom agencijom (IAEA) tokom sankcija, kao i članaka iz 1999. godine u "Njujork tajmsu" o potencijalu SRJ za izgradnju nuklearnog oružja, naša nuklearna odiseja se završava posle Petog oktobra.

U julu 2002. godine srpska vlada, pod rukovodstvom Zorana Đinđića, donosi konačnu odluku o trajnom prestanku rada reaktora u Vinči i pristupanju dekomisiji, kako se stručno naziva rasklapanje ovakve nuklearne mašine. Uz finansijsku pomoć SAD organizuje se transport neistrošenog uranijuma u zemlju porekla, Rusiju. Zaposleni u Vinči će potom još osam godina uklanjati radioaktivni otpad, koji se u decembru 2010. godine železničkim transportom odnosi u Rusiju.

ČERNOBILJSKI OBLAK: Kako je sada saopšteno, povodom pokretanja saradnje sa Rosatomom, "sporazumi sadrže inovacionu i digitalnu komponentu, kao i nuklearnu energetiku", a planira se upotreba nuklearne energije u medicini, ali i doprinosi "efikasnosti ekonomije, razvoju poljoprivrede, obrazovanja, kao i podizanju kvaliteta života i životnog standarda".

Najavljeni Centar za nuklearnu energiju, tehnologiju i inovacije gradiće se krajem ove ili početkom naredne godine, a sasvim je jasna motivacija obeju strana da u njega ulažu. Uz razne druge nedaće, Institut u Vinči se odavno mahom bavi drugim, ništa manje značajnim, multidisciplinarnim istraživanjima. Mada Srbija danas ima izuzetno razvijene druge oblasti fizike, ako se želi razvoj nuklearnih potencijala bilo koje vrste, nužno je obnoviti stručne kadrove kojih Srbija, nakon trideset godina nuklearne apstinencije, praktično više nema.

Zanimljivo je da se Srbija spremila za ovaj sporazum sa Rosatomom – gorepomenuti krovni zakon o nuklearnoj bezbednosti promenjen je na sednici Narodne skupštine pre samo mesec dana – 8. decembra 2018, godine. Dug čitavih 250 članova, Zakon je promenio ime Agencije u Direktorat i uneo izmene u razne procedure. Takođe, nedavno je za predsednicu Upravnog odbora Direktorata imenovao ni manje ni više nego predsednicu parlamenta.

Ako mislite da se ljubav prema nuklearnoj energiji sada u Srbiji obnavlja pomalo prebrzo, možda zapravo brinete da vlasti svim ovim pripremaju teren za izgradnju nuklearne elektrane. Ma kako bila neutaživa želja Rosatoma da počne gradnju još jednog reaktora, takva briga je ipak u domenu teorije zavere. Još od 1989. godine, u našoj zemlji je na snazi pomenuti Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat i kao Moratorijum. Mada ovaj zakon ima samo četiri člana, nije ga nimalo jednostavno promeniti – zamislite političku opciju, bila na vlasti ili ne, koja bi pokušala da brani ukidanje Moratorijuma i bila spremna da zbog nuklearke snosi političku štetu pred gnevom stanovništva.

Moratorijum je donet u mračno doba, u godinama nakon nesreće u nuklearnoj elektrani Černobilj, dok se nad istokom Evrope nadvijao zastrašujući radioaktivni oblak, a milioni stanovnika Ukrajine i Belorusije bili su prinudno raseljeni. Ovim moratorijumom je svojevremeno zaustavljen izuzetno ambiciozan jugoslovenski program izgradnje nuklearki. Prva nuklearna elektrana u SFRJ u Krškom, u Sloveniji, sa snagom na pragu 696 MW, ostvarila je samoodržavajuću lančanu reakciju u septembru 1981. godine, a prve kilovat-sate dala je na mrežu mesec dana kasnije.

Malo je poznato da su postojali planovi za izgradnju čitave serije nuklearnih elektrana u SFRJ nakon Krškog. Prema tom planu, polovinom osamdesetih planirala se izgradnja kapaciteta od 2000 MW, a zatim još četiri elektrane sa 4000 MW. Da je taj plan realizovan, i Srbija bi imala svoje nuklearne kapacitete. Bio je raspisan međunarodni konkurs, ali se upravo tada, u aprilu 1986. godine, dogodio – Černobilj.

LANČANA REAKCIJA: Dok nema incidenata, nuklearna energija omogućuje brojne blagodeti, pre svega zbog zapanjujuće količine energije koja se oslobađa u reaktoru. Tako se, na primer, u PWR reaktoru sa vodom pod pritiskom, kakav je u NE Krško u Sloveniji, kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8x9 milimetara. Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tone ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa.

Zagovornici nuklearne energije su tokom prethodnih decenija kritikovali ne samo Moratorijum, nego i u Srbiji široko rasprostranjeni stav da sa nuklearkama ne treba rizikovati, zbog čega nijedna inicijativa te vrste nikada nije zaživela. Pobornici nuklearki neprekidno ističu sve ono što sadrže izjave povodom sporazuma sa Rosatomom – kako je nuklearna energija jeftina, ojačava ekonomiju i povrh svega, čista jer za razliku od termoelektrana (na kojima je bazirana energetika u Srbiji) ne dovodi do emisije CO₂. Zato se početkom 21. veka značajan broj zemalja vratio nuklearnoj energiji, što je nazivano nuklearnom renesansom. Slične ideje su se i u Srbiji javljale 2007. i 2010. godine.

Međutim, sve se promenilo 11. marta 2011. u ranu zoru, kada je čudovišni cunami pogodio japansku nuklearnu elektranu Fukušima 1. Serija nesrećnih događaja, uprkos svim merama bezbednosti, pa čak i požrtvovanju japanskih operatera koji su sebe svesno žrtvovali i izložili ubitačnoj radijaciji, dovela je da zastrašujućeg incidenta. Nakon ove nesreće širom sveta zatvoreno je na stotine reaktora.

Bezbednosni aspekti obično znače da se o ovom poduhvatu odlučuje na referendumu, a sudbina nuklearki lako postaje prvorazredno političko pitanje – NE Belene u Bugarskoj srušila je seriju tamošnjih vlada i onda pre osam godina napuštena kao projekat, prethodno je obećanje o gašenju starih bugarskih VVER reaktora u Kozloduju ubrzalo ulazak ove zemlje u EU, dok se često kaže i da je Černobilj razorio Sovjetski Savez iznutra.

Slobodan Bubnjević