Roman – To je ovde nemoguće:
»Mali čovek« i veliko zlo

Preko osamdeset godina star roman gotovo zaboravljenog Sinklera Luisa iznova je u središtu pažnje, a tamo ga je, sasvim nehotično, lansirao neko ko verovatno nikada nije ni čuo za njega: Donald Tramp

Zašto se tolio plašiš reči "fašizam", Doremuse? To je reč – samo reč! I ne mora biti tako loša, sa svim lenjim propalicama koje prose pomoć u današnje vreme i žive od mog i vašeg poreza... nije toliko lošije imati Snažnog Čoveka, kao Hitler ili Musolini – kao Napoleon ili Bizmark u strim dobrim danima – pa da oni stvarno upravljaju zemljom i učine je opet efikasnom i prosperitetnom. Drugim rečima, naći doktora koji neće slušati bezvezne prigovore, već stvarno zapovedati pacijentu i učiniti da ozdravi, hteo on to ili ne!

Sinkler Luis (Sinclair Lewis), američki pisac koji je bio silno važan u prvoj polovini XX veka – dobio je Nobelovu nagradu za 1930. godinu – da bi posle bio pomalo zaboravljen, nedavno je u Americi, ali i drugde, "dočekao" pomalo neobičan talas novog interesovanja za svoje delo, a pre svega za roman It Could’t Happen Here, izvorno objavljen 1935. Naime, kada je Donald Tramp, na ogromno iznenađenje mnogih sveznajša, osvojio predsedničku nominaciju Republikanske stranke, a naročito kada je i postao predsednik SAD, davni je Luisov roman izvučen iz prašnjavih biblioteka na sunce i iznova prodat u silnim hiljadama primeraka, jer se pročulo da je, pojednostavljeno rečeno, Luis nekako "predvideo Trampa". E sad, kakve veze imaju odavno pokojni Luis i nepodnošljivo živahni njujorški bilioner, ovisnik o nešto lakšim ženama i nešto težim hamburgerima, i svakako apsolutni ravnodušnik prema bilo kakvoj tekstualnosti dužoj od tvitova, i to isključivo vlastitih? Jer, mora se priznati: ideja da je Donald Tramp na bilo koji način i ma koliko nehotično zaslužan za uskrsnuće jedne knjige zabavna je u svojoj bizarnosti: Donald Tramp i knjiga prosto ne mogu da stanu u istu rečenicu, istu misao, isti asocijativni niz... Ali eto, dogodilo se. I to nimalo slučajno niti "bez neke".

Razume se, nije dobrom, starom Luisu padalo ni na krajnji rub pameti da se bavi time šta će njegovi zemljaci raditi u dalekom i nezamislivom XXI veku: vruća, rizična, opasna sadašnjost je bila ono što ga je brinulo. A sredina tridesetih godina je davala više nego dovoljno razloga za brigu: Amerika je i dalje bila morena teškom ekonomskom krizom i njenim posledicama; u Nemačkoj su Hitler i nacisti osvojili vlast i poletno prionuli na ostvarivanje svog totalitarnog, rasističkog i zapravo prilično otvoreno zlikovačkog programa, a na silno oduševljenje "širokih narodnih masa" filistara i lumpena unapređenih u gorde "arijevce" (uzgred, Luisova supruga, novinarka Doroti Tompson, intervjuisala je Hitlera početkom tridesetih, ostavši osupnuta njegovom savršenom ispraznošću); u Italiji je Musolini radio isto, doduše bez patološke antisemitske komponente; dobar deo Evrope je bio pod diktaturama i poludiktaturama; Rusija je, pak, kroz boljševizam ponudila alternativu postojećem svetu koja je imala samo jednu manu: bila je neretko još krvavija, još brutalnija od njega.

Zaplašen onim što je video, zabrinut za neposrednu budućnost i civilizovani opstanak Amerike i zapadnog sveta, a bez sumnje iziritiran olakošću s kojom su mnogi izgovarali i pisali kako je Amerika nekako volšebno imuna na fašistička i druga totalitarna iskušenja, Luis frenetično, za svega nekoliko meseci, ispisuje obiman roman sa antiutopijskom potkom, koji u jesen 1935. izlazi iz štampe i postaje ogroman hit. Biće da je Luisovo upozorenje ipak primljeno ozbiljnije nego što se pisac usuđivao da se nada, jer kao što se sida (kako kaže stari slogan) uvek dešava nekom drugom, tako se i diktatura uvek dešava negde drugde. Ne kod nas, jer "mi" smo, oh, isuviše iskusni, prefinjeni, razumni, emancipovani, da bismo dozvolili jednu tako gadnu stvar... Hm, pod uslovom da je prepoznamo na vreme, dok je još mala. U tako nešto se neretko veruje čak i u zemljama bez pažnje vrednih demokratskih tradicija, kamoli u starim, čvrstim, stabilnim demokratijama.

Najveći deo romana smešten je daleko od salona visoke političke (i ekonomske) moći, u provincijski Vermont. Luis nas polako, upravo odviše polako, pa ćemo kroz prvih 60-70 strana nekoliko puta (nestrpljivost je greh...) biti u iskušenju da batalimo celu stvar, uvodi u mikrosocijalnu sredinu palanačke Amerike, one u koju "velike vesti" stižu sa zakašnjenjem i uz specifično prelamanje. Pojavljuje se niz koloritnih likova koji zapravo sačinjavaju pronicljivu, pre svega kulturološku fresku epohe, kroz koju se dobro zrcali ono što je tridesetih godina prošlog veka bilo "liberalno", nasuprot pak "tradicionalnom": od rasnog, rodnog, klasnog, generacijskog, medijskog pa do tehnološkog pitanja. Društvo je dinamično, ali i frustrirajuće, i mnogi su, opravdano ili ne, nezadovoljni ulogom koja im je pripala u njemu. A šta ako se karte malo promešaju? Ovo omogućava piscu da "poopšti" priču, da je izmesti na mesta stvarne moći (i terora) i da prikaže način funkcionisanja totalitarnog aparata u nastajanju, i način na koji milioni inače "dobrih i normalnih" ljudi pristaju na njega, ili ga čak oduševljeno prisvajaju, nadajući se nekoj separatnoj ličnoj vajdici koja će nekako neutralisati sliku sveopšte skrnavosti režima. Elem, Doremus Džesap, vlasnik lokalnih novina, liberal starog kova s opreznim levičarskim nagnućima, prati izbornu kampanju u kojoj će se naizgled niotkuda pojaviti izvesni Baz Vindrip, baraba i ignorant opšte prakse, demagog kojem ni znanje ni savest nisu balast da obeća svakom nezadovoljnom Amerikancu hitnu isporuku baš onoga što mu najviše treba – bilo da je to keš, društveni status (bez rada, znanja i ostalih meritokratskih kerefeka...), "red i disciplina", ili naprosto utešno osećanje superiornosti pred bilo kim ko je po nečemu drugačiji. On i njegov konsiljere – a u neku ruku i politički stvoritelj – Sarason uspevaju da osvoje demokratsku (!) nominaciju i zatim osvoje predsedničku vlast, veselo parazitirajući na socijalnom očaju i na klasnim i rasnim frustracijama pre svega bele, radničke Amerike iz duboke unutrašnjosti (zvuči poznato?). Vrlo brzo nakon toga, uspostavljaju poredak terora: praktično ukidaju Kongres i Senat, a pobunjene kongresmene zatvaraju, regularne snage reda marginalizuju u korist vlastite paramilicije, likvidiraju slobodne izbore i opoziciju kao jevrejsko-buržoasku izmišljotinu koja samo nepotrebno sluđuje tzv. običnog Amerikanca, štampu stavljaju pod striktnu kontrolu i iz nje isteruju svaku kritiku vođe, režima i novog sistema uopšte, državu okreću naglavačke, reorganizuju je teritorijalno, politički i ekonomski, uglavnom drastično uvećavajući količinu haosa, nepravde, nasilja a naročito nekompetencije, kad se nađu u škripcu pokreću sumanuti rat s Meksikom (!) ne bi li pojačali patriotsku mobilizaciju i postrojavanje iza Vođe, Jevreje dakako koriste kao mitske dežurne krivce (gde se "klasno" i "rasno" opet zgodno isprepliću), ionako deklasirane crnce vraćaju u de facto ropski položaj, žene pakuju nazad "u kuhinju" (Sluškinjina priča Margaret Etvud doima se gotovo kao literarno superiorniji derivat Luisovog romana, ali skoncentrisan na rodnu problematiku; inače, njen Gilead i Luisova korpo-Amerika su države-blizanci), naposletku otvaraju konc-logore za neposlušne, i tako dalje, sve do kraja, koji vam dakako nećemo otkriti – reći ćemo samo da je Džesap kroz vrlo ozbiljna iskušenja prerastao u odlučnog borca za "make America free again". Ali, kako je sve to moguće kad "to ovde nije moguće"? Lepo: nikada ne treba potceniti, pod jedan, sposobnost "malog čoveka" da entuzijastično participira u velikoj destrukciji, pod dva, beskrupuloznost i odlučnost grupe ljudi kojoj ste podarili povlašteni status u zamenu za bespogovornu lojalnost i nepostavljanje bilo kakvih "moralističkih" pitanja.

Uzgred, mala digresija, a kad smo već spomenuli Kanađanku Etvud: baš kao u Sluškinjinoj priči, i u Luisovom romanu Kanada je mesto željeno bekstva i spasenja od američkog ludila, zemlja nepomerive progresivno-liberalne čestitosti i slobodarstva; takva je Kanada vremenom postala gotovo pa opšte mesto u američkoj literarnoj (filmskoj, televizijskoj...) produkciji "progresivne" orijentacije. Ako možda postoji delo prozne ili dramske fikcije u kojem Kanada postaje totalitarna i tiranska država iz koje se beži u SAD, moram da priznam da ja za tako nešto nisam čuo...

Sinkler Luis nije veliki literarni stilista, a to se pogdegde dobro vidi i u ovom romanu, pisanom u velikoj hitnji. S druge strane, on je izvanredan društveni opservator, i njegovi neretko briljantni uvidi ne samo da su sa savršenom preciznošću upozoravali njegove savremenike na iskušenja tridesetih, u vreme uspona nacizma, fašizma i staljinizma, nego u svakom bitnom aspektu vrede i danas: otuda i ta renesansa interesovanja za ovu knjigu u sumračni osvit ere Donalda Trampa, ali bogme i Putina, Bregzita, populističkih i ksenofobnih režima širom Evrope.

Luisov roman To je ovde nemoguće napokon je dostupan i u srpskom prevodu (preveo Milan Đurić; Službeni glasnik, Beograd 2018). Zanimljivo je da, mada je Luis dosta prevođen, ovaj roman nikada nije ugledao svetlo dana u socijalističkoj Jugoslaviji, osim u slovenačkom prevodu. To vam može biti neobično dok ne iščitate sve Džesapove (to jest, u dobroj meri Luisove) jeremijade protiv mesijanstva komunizma, u kojem je čestito liberalno piskaralo dosledno odbijalo da vidi kredibilnu alternativu fašizmu. Zašto? Mnogo kasnije, autori poput Danila Kiša znaće sve o tome, i ostaviće nam o tome jednako validna, a literarno mnogo snažnija upozorenja. Što se, pak, Sinklerovog romana tiče, on nije literarno remek-delo – jasno je to bilo i njegovim savremenicima – ali je vrlo pronicljivo i, na žalost, s trajnom aktuelnošću napisana studija o lakoći posrnuća društva i njegovih "malih ljudi", ali i tzv. elita, pred demagozima, tiranima, hohštaplerima i konjokradicama svih vrsta. Uostalom, nije da u Srbiji nemamo takvih iskustava, i nije da su ona samo stvar prošlosti.

Teofil Pančić