Diskusija:
Za prodaju je potrebno dvoje

MILIĆ MILOVANOVIĆ:

Mađarska je postigla zaista najbolje rezultate u tranziciji po svim pokazateljima, uključujući najnovije analize Evropske banke za obnovu i razvoj, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke. Dakle, taj model zaista ima prednosti i možemo teorijski i lako dokazati da je bolji od modela vaučerske privatizacije. Ali, ostaje praktično pitanje da li je to iskustvo ponovljivo. Mi zaista vidimo sada sve dobre strane tog modela analizirajući mađarsko iskustvo, ali pitanje je da li to iskustvo može da se ponovi u nekoj drugoj zemlji, u zemlji potpuno drugačije tradicije i, slobodan sam da kažem, i drugačije kulture.

Nebojša je spomenuo između ostalog nezavisno sudstvo. Zaista, nezavisno sudstvo je veoma važan element u ovoj vrsti privatizacije. Jer, ako nemate nezavisno sudstvo a dolazi do sporova između investitora, s jedne strane, i države koja je prodala sa druge, onda ste u velikim problemima. Ako jednom tu pogrešite, sledeći investitori neće doći. Meni se čini da mi nemamo još nezavisno sudstvo.

DIMITRIJE BOAROV:

Gospodine Čanak, ovde se stalno govori o prodaji kao boljem načinu. Ja ću sada pojednostaviti stvari. Može se stvar posmatrati i ovako – ko prodaje u vaučerskoj privatizaciji? Zašto se polazi od toga da su ti radnici koji su stekli sitne deonice na društveni kapital, loši prodavci? Zašto je država bolji prodavac?

BRANISLAV ČANAK:

Pa, pre svega, posao radnika nije da time trguju. Nažalost, imamo loše iskustvo, recimo od ruskih radikala koji su prodavali za flašu votke. Imamo iskustva i u Češkoj da banke nisu bile privatizovane, a deo tih vaučera završio je u njihovim trezorima, jer je ljudima bio potreban keš da bi pokrenuli neki biznis, pa je dobar deo prvog talasa privatizacije u Češkoj praktično završio nazad u bankama koje još nisu bile privatizovane. Sve se vratilo nazad. Ne sve, deo toga. Prema tome, svuda postoje nedorečenosti, i sigurno će ih biti i u našoj privatizaciji. Niko nije izveo savršenu privatizaciju. Mislim da je to i teorijski nemoguće. Ne postoje okolnosti. Više okolnosti je neophodno u vreme privatizacije, a niko do sada nije ih sve obezbedio. Prema tome, važan je konsenzus ekonomske prirode da se skupi što više tih povoljnih okolnosti za uspeh privatizacije, ali potrebne su i političke okolnosti. Konačno, privatizacija bez drugih pratećih reformi nema nikakve efekte, odnosno može lako imati negativne efekte.

Dakle, u ovom našem slučaju mi ne znamo koji će segmenti ekonomske reforme pratiti ovu privatizaciju. Pogotovu smo zainteresovani da vidimo kakva će biti socijalna dimenzija privatizacije i šta se priprema u zakonodavstvu da se umanji neminovni negativan socijalni efekat privatizacije.

DIMITRIJE BOAROV:

Dozvolite mi da iskoristim ovu zgodu i da ministru Vlahoviću postavim s tim u vezi dva pitanja. Za prodaju je potrebno dvoje. Jer, ako nemate onoga ko hoće da kupi, imate samo prodavca. To zna svaki prodavac semenki. Na osnovu čega vi gajite uverenje da će prednosti modela prodaje naići na odaziv među strateškim partnerima, potencijalnim strateškim partnerima? I kome će ti strateški partneri uplaćivati novac? Kako će taj novac biti upotrebljen, ili bolje rečeno redistribuiran?

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Mislim da je opravdana bojazan da neće biti toliko strateških partnera koliko je nama potrebno, to jest da neće biti toliko kupaca koliko ih je bilo u Mađarskoj.

Kada govorimo o strateškom partneru, mi nijednog časa ne isključujemo grupe radnika, menadžment iz malih i srednjih preduzeća. Oni su za nas takođe ravnopravan strateški partner, normalno ukoliko se pojave sa ponudom koja će biti konkurentna. Isto tako, ovim zakonom ćemo predvideti da takve ponude koje dolaze iz preduzeća, ali ovog puta ne besplatne nego ponude koje će imati neku svoju novčanu težinu, budu otplaćivane u malo dužem vremenskom periodu. To je stvar ugovora. Ne mora da bude plaćeno odjednom.

Znači, kada pričamo o malim i srednjim preduzećima, a njih je najviše – ne zaboravite da u ovoj zemlji ima negde oko 300 velikih preduzeća, a sva ostala su u kategoriji malih i srednjih – tu je za nas strateški partner i grupa radnika i menadžment koji zajedno sa grupom radnika može da participira.

Mi zadržavamo i dalje pravo participacije radnika u svojini i to besplatne participacije. Ključna promena je što mi sa većinske prelazimo na manjinsku podelu kapitala, i mislim da je to sasvim opravdano.

Ako govorimo o ovim strateškim partnerima, a to su inostrani investitori koji ovde dolaze i kupuju preduzeće, a Poljska je imala nekih 350 takvih dilova (Poljska je odprilike četiri puta veća nego Jugoslavija) mi očekujemo da ćemo u narednom periodu kada je u pitanju društveni sektor imati 150 takvih velikih tendera. Ne više, ali 150 dobrih strateških partnera koji će pre svega investirati u preduzeće.

Hajde da se vratimo sad korak unazad – šta je cilj privatizacije koja se nudi po ovom konceptu, koji je, uzgred, i najlakše kritikovati zato što se zasniva na principu efikasnosti, a princip pravednosti možda stavlja u stranu (mada je pitanje da li je taj princip pravednosti statička kategorija ili se dinamički posmatra). Cilj je što je moguće više inostranih investicija, ali se slažem sa gospodinom Čankom da će mnoga naša preduzeća da se prodaju za jedan dolar. I neka se prodaju za jedan dolar ako dobijemo dobrog vlasnika koji će investirati novac i pokrenuti ili podići tehničko-tehnološki nivo tih preduzeća.

Da li je moguće od jednog velikog neuspešnog preduzeća napraviti stotinak manjih uspešnih preduzeća? Da li je moguće ući u rasprodaju imovine i stvoriti materijalnu bazu za mala i srednja preduzeća? Apsolutno je moguće. Samo je za nas nezamislivo da se tako nešto može desiti i da firma koja ima ime 40 godina staro ne može da uđe u proces likvidacije i rasparčavanja imovine da bi se na taj način napravila materijalna baza za nastanak novih preduzeća. To se, između ostalog, desilo i u Mađarskoj. Ja sam rekao na početku: strateški cilj je promena strukture privrede. I zato ulazimo sa jednim ofanzivnijim konceptom privatizacije.

DIMITRIJE BOAROV:

Recimo, prodaje se Cementara u Popovcu.

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Zašto u Popovcu? Proda se cementara u Beočinu i deset odsto po automatizmu ide u penzijski fond. Za razliku od prethodnog zakona, koji je deset odsto akcija ubacivao u penzijski fond i onda on nikakve koristi od tih akcija nije imao (nijedan državni penzijski fond nije investicioni fond nego radi po principu protočnog bojlera), ovog puta ćemo ubaciti novac da bismo mogli, ne da rekapitualizujemo, nego da podignemo finansijsku snagu tog fonda.

Zatim, pet procenata će otići u fond za restituciju, i vratiću se na to pitanje restitucije. Smatram da je vrlo važno, a isto tako smatram da princip pravednosti treba posmatrati dinamički. Ostatak novca se koristi za razvoj malih i srednjih preduzeća, za socijalnu podršku.

Ko vodi ekonomsku politiku u ovoj zemlji? Vlada Srbije, koliko je meni poznato. Za socijalnu podršku. Znači, mi ćemo morati da imamo podršku i socijalne programe. I zašto ne reći – loša strana ovakvog koncepta privatizacije jeste i povećanja broja nezaposlenih. I zato moramo da imamo jak socijalni, rekao bih tranzicijski fond. Pošto ne može da se uspostavi apsolutna sinhronizacija između loših efekata privatizacije i razvoja novih preduzeća koja treba da doprinesu toj izmenjenoj strukturi privrede, socijalni, tranzicijski fond biće nam neophodan, jer u Srbiji niko ne bi smeo i neće ostati niti gladan niti bos bez socijalne podrške iz tog fonda.

Deo sredstava koristimo za isplatu stare devizne štednje. Između ostalog i isplatom stare devizne štednje pojačaćemo materijalnu bazu i za ovaj deo koji se odnosi na socijalna davanja. Deo sredstava ići će za otplatu inostranih dugova. Jer, kao što sam rekao, postoji veliki broj preduzeća koja imaju svoju stratešku poziciju na tržištu, imaju šta da ponude, ali nisu interesantna jer su prezadužena. Država mora da uđe tu u proces finansijske konsolidacije, ali statičke, da rastereti bilanse preduzeća od tih velikih dugova i to će uraditi na relaciji Agencije za sanaciju banaka i Agencije za privatizaciju.

I ostatak će se koristiti za druge namene. Tranzicija je jedan vrlo, vrlo turbulentan proces. Dok ne dođemo do stabilne ekonomije mi ćemo morati da aktiviramo sredstva koja ćemo na ovaj način prikupiti.

I još jednom napominjem – nije nam cilj maksimizacija prihoda nego nam je cilj maksimizacija investicija u preduzeću strateškog vlasnika. I to možete uraditi tenderima i kontrolisanem više kriterijuma.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Ja sam svojom prvom diskusijom upravo htio da kažem da nema jednostavnih rješenja, nema tvrdih rješenja. Dakle, ne može se konstatovati čak ni sa stručno ozbiljnom vjerovatnoćom da je bilo šta od ovoga što mi pričamo tačno. Svi ovde od nas koliko nas ima – kad posmatrate proces kao ekonomski tehnokrata uvjek ćete reći: pa da, najvažnije je efikasno, pa ko preživi. Najefikasnije je zatvoriti sve gubitaše u Srbiji. Ali ne možete zatvoriti Elektrodistribuciju, Elektroprivredu, koja je inače najveći gubitaš u Srbiji. Ovdje je princip socijalna pravednost, nije to pravda ona Robespjerova. Ovdje se govori o neophodnoj komponenti za uspjeh tranzicije. Zašto? Zato što, ne zaboravimo, imamo građane koji su deset godina sistematski pljačkani, varani, ubijani i maltretirani. Dominantno raspoloženje građana Srbije danas jeste nepodnošljivi osjećaj nepravde.

To je nešto ključno što niste imali u Poljskoj. Imali ste u Mađarskoj kao rezultat komunizma. Kad je pao Berlinski zid zavladala je euforija. Ljudi su bili spremni da opraštaju novoj vladi. Ja sam bio tada i u Mađarskoj i u Češkoj. Oni su bili toliko oduševljeni što je Berlinski zid pao da su bili spremni da trpe neki niz godina i greške i eksperimente takozvanih privatizacionih eksperata. Ali pazite, ovde imate jednu dijametralno suprotnu poziciju – danas su dugovi srpske ekonomije, akumulirani poslednjih pet-šest godina deset milijardi maraka. Nedostajući dugoročni kapital za finansiranje obrtnih sredstava iznosi negde oko sedam milijardi maraka. Ovo govorim iz bilansa. Stanje u realnom životu još je gore.

Dakle, imate inostrani dug koji se kreće od 14 milijardi dolara, pa ne znam, gospodin Dragaš pominje preko 30 milijardi dolara. Imate u bilansima vrijednost srpske ekonomije koja je sada 12 milijardi maraka sve zajedno. Dakle, imate jednu katastrofu, i ne možete se ponašati kao – deset godina nije se ništa dešavalo i sad idemo iz one pozicije 1989. godine. Desila se upravo ova dinamička komponenta – sve je pojedeno.

Situacija u Srbiji danas je otprilike ovakva – imate loša preduzeća bez para i loše momke sa parama. U toj varijanti, ako organizujete samo komercijalnu privatizaciju pojavljuje se takozvani stock slow problem, da imate mnogo veću ponudu nego što je tražnja. U Poljskoj i Češkoj to je bilo i do deset puta, a u Srbiji mislim da je i dvadeset puta, to je moja spekulacija. Dakle, ako vi organizujete tako masovnu komercijalnu privatizaciju i ponudite preduzeća na prodaju, pitanje je ko može da kupi ta preduzeća. Sasvim izvjesno može da kupi samo onaj mali broj ljudi koji je nakrao pare i stekao kapital prljavo u ovih deset godina. I šta se tu dešava? Vraćamo se na tačku socijalne prihvatljivosti programa. Znate, vrlo teško u toj situaciji možete razgovarati o opravdanosti i efikasnosti modela. Razgovarate o narodu koji je spreman opet da upali bager i za mnogo manju sitnicu nego ranije.

Zašto je socijalni konsenzus neophodan i ključan? Pazite, nije to sindikalni i socijalni konsenzus o minimalnoj zaradi. Ovde imate grupu ljudi, tehničara, ekonomskih menadžera koji žele da naprave neki projekat koji su sami konstruisali i ovde se do privatne ekonomije dolazi ne spontano, evolutivnim procesom, nego odlukom gospodina Đinđića, Vlahovića...

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

To nije tačno.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Pa dobro, imate političku odluku. Čekajte, vi imate političku odluku. Kažete: hoćemo 20 odsto vaučera, hoćemo sto preduzeća. Vi ste sad rekli: hoćemo 150 preduzeća na tender. To je politička odluka. To nije spontano palo s neba.

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

To je konstatovanje činjeničnog stanja da imamo taj broj velikih preduzeća koja zaslužuju da idu na tender. To nije nikakva odluka.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Slažem se, ali vi ste to konstatovali, i to je odluka. Nije to moja odluka ili vaša. To je odluka Vlade. Uvjek je to odluka Vlade.

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Ne, to je činjenično stanje, odnos malih, velikih i srednjih preduzeća u Srbiji.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Ne, ne, ja vam kažem da se privatizacija kompletno odvija nekim odlukama. Vi sjednete, dogovorite se i kažete: sad ćemo ovo preduzeće ovako, ovo ovako, ono onako, dakle imate grupu ljudi koja donosi odluke od strateškog značaja za budućnost. Kod građana se pojavljuju dva straha. Prvo, da li je ovo što gospodin Vlahović govori zaista tako. Biće ovako, biće onako... Da li je to zaista tako? I drugi strah, da li će ova grupa na vlasti iskoristiti nedostatak kontrolnih mehanizama da iskoristi tranziciju za lično bogaćenje?

Da biste eliminisali destruktivni potencijal tih strahova i pridobili javnost za privatizaciju morate da uradite dvije stvari: da obezbjedite neposrednu participaciju, građana u procesu što je više moguće, i da otvorite vaše knjige. Dakle, da građane, nevladine organizacije, medije, strane stručnjake pozovete kao partnere da prate svaki vaš korak. To su dva ključna trenutka da biste dobili povjerenje građana, jer ćete ga u suprotnom izgubiti povjerenje građana i izgubićete na izborima sljedeći put.

DIMITRIJA BOAROV:

Dobro, dozvolite samo da ja podsetim da gospodin Vlahović govori u ime jedne koalicije koja je dobila ogromnu većinu na izborima. Znači, dobila je pravo da bude u pravu, da je to tako.

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Ja molim gospodina predsedavajućeg da sledeći put u sledećem krugu ja budem poslednji koji govori da bih dobio priliku da odgovorim gospodinu Medojeviću. Prvo, ne radi se o malom broju ljudi koji su doneli ovakvu odluku. Naprotiv, radi se o velikom krugu ljudi koji su učestvovali u pripremi ovog koncepta. A iza toga u vrlo intenzivnoj kampanji koju smo sproveli da bismo uopšte upoznali narod, odnosno pre svega one koji će u tome participirati. Mi smo razgovarali sa gospodinom koji je upravo vodio privatizaciju u Mađarskoj, razgovarali smo sa gospodinom Simonetijem o prednostima i nedostacima insajderskog modela i na licu mesta od njega dobili odgovor kad je u pitanju model slovenačke privatizacije, razgovarali smo sa gospodinom iz Poljske koji je bio direktor Agencije za privatizaciju, gospodinom iz Estonije, gospodinom iz Češke koji nam je rekao: sve, samo ne vaučerska privatizacija.

Znači, nije ovde bila priča da su se skupila tri ili četiri čoveka ili petoro ljudi koji su seli i rekli: evo, sad mi nešto novo da napravimo, nego je bila ideja: da pitamo ljude koji su na tome radili koji je najbolji koncept. A onda smo razgovarali i sa domaćim ekspertima. Jedni se slažu, drugi se ne slažu, što je sasvim normalno.

Druga stvar, loši momci koji imaju pare i veliki broj preduzeća koja nemaju para, pa ja sad vas pitam da li će loši momci sa parama koje su stekli tako kako su stekli, i još ih nisu legalizovali, izaći da kupe firmu na tenderu ili aukciji gde moraju da se pokažu imenom i prezimenom ili će loši momci da aktiviraju svoj novac u sekundarnom prometu kupujući akcije od radnika? Siguran sam da će ovo drugo da se desi. I zbog toga insajderska privatizacija nije dobra jer nama ne trebaju loši momci sa parama sutra da vode preduzeća jer neće ni znati da ih vode, nego nam trebaju strateški partneri koji dolaze iz iste industrije sa istom tradicijom.

Treća stvar je transparentnost cele priče. Potpuno se slažem. Ovo ima šanse da uspe ako je potpuno transparentno. Mi smo u zakon ugradili dve stvari koje niti jedan zakon nije imao – parlamentarna komisija sastavljena ne samo od DOS-a nego i od drugih stranaka u svakom trenutku može da traži kompletnu dokumentaciju o privatizaciji. Sledeća stvar – internet sajtovi, specijalna televizija, štampa, informacije da bi onaj u Subotici znao da firma iz Vranja kreće u privatizaciju, a ne kao do sada oglašava se u "Službenom glasniku", pa uveče neko čita pred spavanje "Službeni glasnik" da bi video da je u Vranju neka firma započela privatizaciju.

Informacije će dobijati sve zainteresovane grupe, sindikati, komore, svi koji u tome učestvuju. Mi ćemo maksimizirati transparentnost, a kad imamo maksimalnu javnost, imam tehnike koje jednostavno sprečavaju korupciju – aukcija i tender. Nama trebaju samo faktički kontrolni mehanizmi da te aukcije ne budu unapred dogovorene. I to imamo.

BRANISLAV ČANAK:

Apsolutno ne prihvatam da penzijski fond treba da bude protočni bojler, jer smo to do sada imali. On je upravo investicioni fond i on spada, recimo na Njujorškoj, berzi u tri investiciona fonda sa osam hiljada milijardi dolara kapitala koji se kreće. Prema tome, mostarsku petlju su napravili protočni bojleri. Zato penzioneri danas nemaju penzije.