Nuspojave Još Severnija Makedonija Deprimirajuće je poređenje načina na koji razmišlja, govori i deluje makedonski premijer Zoran Zaev i onoga što u Srbiji nude vladajuće, ali dobrim delom i opozicione figure

piše: Teofil Pančić

Ima jedan dugovečan demagoški retorički trik na koji hvataju nas koji smo antiprotivni: "Lako je samo kritikovati, predložite vi konkretna rešenja kad ste tako pametni!". Sećam se te prazne, a ipak neuništive rečenice još iz mitskih vremena kad su Isus i drug Tito hodali zemljom. Pa, kad je već tako, evo mene s konkretnim predlogom za spas iz naših sadašnjih nevolja. Elem, predlažem da Makedonija anektira Srbiju i da Zoran Zaev postane i naš premijer (a predsednika, ovog našeg, može da pošalje da pravi društvo Gruevskom). Doduše, pošto će se Makedonija ubuduće zvati Severna Makedonija, možda bi Srbija ubuduće mogla da se zove Još Severnija Makedonija?

Dobro, ako smo se malo našalili, ha ha, sad možemo o takoreći istom, ali ozbiljno. Makedonski premijer dao je dugačak intervju za N1: prvo sam nekako slučajno negde zakačio i pogledao jedan njegov deo, posle sam potražio i, ne bez fasciniranosti i zavisti, odgledao ceo intervju. E, odatle ove moje naprasne velikomakedonske pretenzije na teritoriju Srbije (ipak sam ja rođen u Skoplju): jedan ovakav kao što je Zaev na čelu ove histeriji naginjuće zemlje imao bi blagotvoran terapijski učinak širokog spektra.

Šta me je tako oduševilo kod Zaeva? Koju je to misao velikih ljudi izrekao? Koju mi je to toplu vodu otkrio? Ništa od toga: ni tople vode, ni monumentalnih misli. Samo normalna ljudska pamet i bazično intelektualno i političko poštenje, ljudska i građanska čast, izvanredno precizno snalaženje u vremenu, prostoru i kontekstu, osećaj za srazmer i ličnih i mogućnosti njegove zemlje, sjajan pregled situacije, lišenost bezveznih i štetnih iluzija, nepostojanje ili nevidljivost sujete, pristojnost u ophođenju ne kao malograđanski mikofo, nego kao delatno uvažavanje inteligencije sagovornika i gledalaca – mogao bih ovako da nabrajam još dugo.

Zaev je došao na vlast pobedivši u borbi takoreći doslovno prsa o prsa s korumpiranim, populističkim i nacionalističkim VMRO režimom, koji je Makedoniju držao kao taoca iznutra, baš kao što su je manje-više svi susedi, naročito oni južni, držali kao taoca spolja. Ono što je ponudio, a reklo bi se i da isporučuje, jeste rešavanje problema (koje su napravili drugi): kako unutrašnjih, tako i onih sa susedima, što je u makedonskom slučaju vrlo tesno povezano (mada ni sa Srbijom nije bitno drukčije). Znamo šta je usledilo, od rešavanja beskrajnog, pogubnog, po naravi depresivno idiotskog spora s Grčkom, relaksacije odnosa s Albancima itd. Kada govori o ovome i o koječemu drugom, a (sarajevski) novinar N1 ga nije poštedeo ama baš ničega što mu je uopšte moglo pasti na pamet da ga pita, Zaev govori normalno, pribrano, mirno, razložno, ne muljajući i ne masteći, ne bežeći ni od jedne teme, ne praznosloveći, jasno naznačujući gde ne može (zarad razumnih diplomatskih obzira) da sasvim otkrije svoj stav, a u svemu drugom bivajući uvek vrlo direktan, mada nikada prost. Ako bi ovom televizijskom intervjuu bio potreban nekakav moto, ja bih s punim uverenjem kandidovao ovaj: no bullshit. Jer, to je sve što je Zaev demonstrirao u ovom razgovoru, i to je delovalo kao umivanje bistrom i svežom izvorskom vodom nakon što vas je prethodno neko satima uranjao u pomije. I zato, kad vas sledeći put neki pametnjaković njonjavo ili ljutito čak priupita da šta vi to zapravo hoćete protestujući i buneći se protiv vlasti, ali i prigovarajući ovo ili ono opoziciji, slobodno mu recite: oh, ma ne tražim ja ništa naročito, samo nekoga poput Zorana Zaeva...

Kao i Makedonija do juče, i Srbija je bolesnik na Balkanu, sada svakako najveći – ne po gabaritima, nego po tome da je najozbiljnije bolesna. Ta njena bolest, potencijalno kobna, ništavnost je njenih (pre svega, ali ne isključivo) političkih elita: njihov kukavičluk, sebičluk, intelektualna manjkavost, skučenost uvida, nepovratno duboka kompromitovanost, amoralnost i spremnost na žrtvovanje svega i svih zarad malo ličnog probitka, vlasti i masti. Zajahali su nas najgori među nama, još izrazitije najgori od onih iz devedesetih, kada su ipak dominirali mediokritetski aparatčici, dok sad vladaju epska nebuloznost, nekompetentnost, palanačka nadutost i multidisciplinarni bitangizam. Uzmite samo Vučića, pogledajte tog čoveka kako se ponaša, kako (i gde i kad i o čemu i...) govori, koju sliku o sebi i zemlji koju je osedlao emituje; šta tek reći za njegove gaulajtere, redom inferiorne njegovom deprimirajućem beskorisju? A onda pogledajte ove što nam se nameću za asove i predvodnike opozicionog otpora – od nesrećnog Jeremića Vuka do Obradović Boška! Preko Đilasa, Stefanovića i Male Krsne! Može li se od čoveka koji je Srbiji zaustavio krvotok čuti išta upotrebljivo, kamoli pristojno i u ozbiljnom smislu reči tačno? Čak i kad mu se omakne da – bez žara i stvarnog razumevanja – izgovara "ispravan" tekst, A. V. to čini sejući svugde oko sebe tako morbidne, promašene i duboko pogrešne konotacije da poželiš da opet krene da priča ono što je nekad laparao dok je bio Šešeljev potrčko – bar bi zvučalo primereno signalima koje neprestano odašilje sobom samim. A tek ovi što misle da treba da ga najure tako što obećavaju da bi za početak poništili svaki njegov eventualni (doduše, malo verovatan) "zaevljevski" proboj iz loše beskonačnosti međubalkanskih zvizdarija?

I onda u sve to uleti Zoran Zaev, kaže i pokaže da ne mora tako: može i istinito i pametno, trezveno a opet srčano, nimalo naivno ali dosledno dobronamerno i bez fige u džepu, pa kako bude. I evo ga, ništa mu ne fali, nije mu nebo palo na glavu, i još je predsednik vlade. Stvarno, da mi ipak još jednom razmislimo o toj aneksiji?