VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1990.:
Šta sam rekao: Strah od sebe

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1990.

Ne mogu da se otmem utisku da sam ovde greškom. Za razliku od većine učesnika nemam iza sebe ni intelektualni autoritet čoveka od nauke, ni moralni autoritet pisca, ni politički autoritet političara. Ako sam, dakle, pozvan ovde u svojstvu „Srbina", moje privatno zdravo- razumsko stanovište može biti samo jedno od osam miliona mogućih mišljenja.

Moje rezerve prema samom razgovoru mnogo su ozbiljnije. Nasuprot nekim mišljenjima da je za ovaj razgovor prekasno, ja mislim da je on preuranjen.

Zašto? Pa, jednostavno zato što unutar srpskog i unutar hrvatskog naroda još nije došlo do onog samoosvešćivanja koje bi od njih učinilo, kako prof. Pupovac reče: političke narode, a to je nužna pretpostavka za razgovore između naroda.

Da objasnim ovu tvrdnju. Stotine miliona ljudi širom Evrope, među koje spadaju svakako i Srbi i Hrvati, nakon traume Drugog svetskog rata doživeli su još jednu: njihov prirodni organski razvoj zaustavljen je silom u ime jednog krvavog eksperimenta socijalno-političkog inženjeringa nazvanog — komunizam.

Kao pojedinci i narodi — mi smo doživeli jedno produženo nasilje i poniženje. Uzgred, zato se sada toliko mnogo govori o časti i dostojanstvu. Doživeli smo fizičko satiranje, ropsku eksploataciju, lomljenje kičme i ispiranje mozga. U sovjetskim logorima uništeno je nekoliko desetina miliona ljudi, a toga je bilo i ovde: Kočevski rog, Blajburg, Goli otok, kolektivizacija i otkup, sumarna streljanja političkih protivnika nakon osvajanja vlasti, strahovlada UDBE i SDB-a. Reč je o zločinima, leševi još isplivavaju, gotovo svakodnevno.

Namesto kolektivnog ispisivanja iz komunizma, mi se moramo, unutar svojih naroda, suočiti jedni s drugima. Jer mada je gola represija u osnovi revolucionarnog komunističkog eksperimenta, mada je društveno biće, da se poslužim jednom brutalnom metaforom, silovano, u tome su neki našli i svoju korist i svoje zadovoljstvo. Ne zalažem se za antikomunistički revanšizam, ali dok se srpski i hrvatski narod ne suoče sami sa sobom, dok ne dožive svoju istorijsku katarzu, koja seže i pre 45. godine, oni se neće vratiti u istoriju, u vreme i međunarodnu zajednicu. Sistem, naime,

nije počivao samo na represiji, već, naročito u svojim kasnijim fazama, i na kolaboraciji, na korupciji, na intelektualnoj kapitulaciji, na gluposti, na konformizmu.

Ja sam dolazio na tzv. politička suđenja u Zagreb. Hrvati su tužili Hrvate, sudili su im Hrvati, montirala im je procese hrvatska SDB, lažni svedoci bili su Hrvati, Hrvati su denuncirali Hrvate, u političkim forumima koji su sve to inicirali i pravdali, sedeli su Hrvati. Naravno, isto važi i za Srbiju. U Srbiji su 70% prijava za krivično delo neprijateljske propagande podnosili građani, a ne Vatikan ili Kominterna.

Kolektivno ispisivanje iz komunizma stvara jednu iluziju da smo započeli nešto novo. Nismo. Naprotiv, zbijanje u naciju nas sprečava da razumemo sami sebe, da razdvojimo žrtve od dželata, karijeriste od zanesenjaka, lopove od glupaka, poštene od korumpiranih. I tu situaciju najviše izazivaju i koriste političke prostitutke koje su se zabile duboko u nacionalni kolektiv i odande zagovaraju nacionalnu slogu i sprečavaju svođenje računa i saosvešćivanje naroda, preteći mu baukom nacionalnih zavera, kao što su mu nekad pretili baukom kapitalističkog okruženja, provociraju neprijateljstva i time ostvaruju sopstvena mračna proročanstva, laskaju narcisoidnim sklonostima gomila i time „leče" povređeno samopoštovanje naroda, namiču brnjicu javnosti, jer "istinu može zloupotrebiti neprijatelj".

U takvoj situaciji nije čudno da se pojavljuje šovinizam, rasizam, antisemitizam. Zbijeni u nacije, okruženi navodnim neprijateljima koji postaju pravi neprijatelji kada ih jednom tako nazovete, ovi narodi ne mogu da razumeju sami sebe, ne mogu da napišu svoje autentične istorije, da razreše svoje istorijske krivice. Pošto je to nepodnošljivo, krivice se projektuju na okolne narode u jednoj ekstatičkoj, sumanutoj provali uzajamnog optuživanja, koja je zgranula racionalnu Evropu. To je ono što je Pupovac u našem razgovoru nazvao antisemitizmom, a o čemu je još Renan rekao nešto slično: „Biti nacionalist znači pogrešno čitati svoju istoriju".

Dok Srbi ne smognu snage da razumeju sebe, dok Hrvati ne budu shvatili sebe — ne mogu očekivati da će se uzajamno razumeti.

(Skraćeno izlaganje advokata Srđe Popovića na sastanku hrvatskih i srpskih intelektualaca, održanom prošlog četvrtka u Klubu sveučilišnih nastavnika u Zagrebu.)

Srđa Popović