Intervju – Nemanja Bogunović, klasični gitarista i kompozitor:
Kultura ovde ne stanuje

"Onog momenta kad neko, čak i iz društva visokoobrazovanih ljudi, u restoranu muzičarima naruči pesmu, vama je već po toj pesmi sasvim jasno o kome se radi. Na tom primeru često vidimo da obrazovanje i kultura baš i ne idu ruku podruku"

Klasični gitarista, aranžer i sve ambiciozniji kompozitor, Nemanja Bogunović (1981) promovisao je ove srede autorski kompakt-disk Bogunovic plays Bogunovic koncertom na "Kolarcu", u društvu probrane reprezentacije umetnika iz kvinteta Strings Attached. Na disku je 12 novih kompozicija zasnovanih na sintezi različitih žanrova, osmišljenih tako da komuniciraju sa publikom različitog obrazovanja i generacija. Budući da je Bogunović deo svog odrastanja i muzičkog stasavanja proveo u Sjedinjenim Državama, kao i da svoju karijeru i dalje razvija tamo, diljem Evrope, ali i u domovini kao umetničkoj bazi, bilo je zanimljivo čuti poređenja između različitih životnih stilova i sistema vrednosti od čoveka koji ih je iskusio na delu.

"VREME": Imate neverovatnu ličnu i profesionalnu biografiju, pravu holivudsku – otišli ste kao tinejdžer u Sjedinjene Države da se bavite tenisom, ali ste se odande vratili kao muzičar. Šta vam je sve pružio taj boravak u Americi, osim punog otkrivanja vaše umetničke strane?

NEMANJA BOGUNOVIĆ: Odlazak tamo bio je mogućnost da se izmestim iz turbulentne svakodnevice 90-ih. Ljubav prema gitari usadila mi je moja profesorka Nada Kondić, ali je tek putovanje u Ameriku pomoglo da se čvrsto opredelim za muziku i osmotrim svoje mogućnosti na jedan nov način. Profesori vas nauče 98 odsto nečega, a samo oni vrhunski vam osvetle ona preostala 2 odsto. Vi doduše možete i sami da taj preostatak otkrijete ako se aktivno bavite koncertiranjem, ali je za to potrebno ogromno vreme. E, to vreme može da vam uštedi neko formata kao što je Pepe Romero, sa kojim sam radio u San Dijegu, i veoma sam zahvalan zbog toga. Sa 16 godina sam se odvažio da pokucam na vrata porodice Romero, vođen radoznalošću i divljenjem za Romerovu interpretaciju Rodrigovog Concierto de Aranjuez. Zauzvrat, on mi je pokazao šta znače male tajne velikih majstora. U Americi su više fokusirani na sitniju oblast i izuče je do tančina, dok mi sve idemo naširoko, trudimo se da opšte obrazovanje bude obimno, a u njemu mnoge sitne stvari umeju da prođu kroz prste. Tamo takođe brzo naučite neke njihove izreke koje su stvarno od koristi. Recimo ono: ako nije pokvareno, ne popravljaj ga. Ili: slažemo se da se ne slažemo. Moguće razlike u mišljenjima se jednostavno konstatuju i komunikacija ide dalje, ka cilju, bez suvišnih zadržavanja i gnevnih emocija.

Tu dolazimo do ključnog pitanja: kako živi, po vašem iskustvu, jedan umetnik klasične muzike ovde, a kako u svetu? Može li da obezbedi zadovoljavajuću egzistenciju svojim muzičkim radom?

Često se srećem sa tim pitanjem: aha, ti si gitarista, možeš li da živiš od toga? U svetu se podstiču spoznaja stvarnosti i izgradnja individualnosti, čega ovde retko ima. Ne postoji predmet koji bi vas tome naučio, već prosto morate da shvatite tu surovost života i razumete da ako ne uspete da nešto sprovedete u delo, to što ćete reći da vam je neko drugi kriv, ljude prosto baš briga. Ima, međutim, ovde i nečega što donekle opravdava našu malodušnost i neistrajnost. U uređenim zemljama postoji stabilan sistem u kome vam je skoro pa zagarantovano da ćete uspeti, ako se zaista trudite. A ovde to nije slučaj i onda preovladavaju neki paralelni sistemi vrednosti, gde čovek kaže: a zašto bih se ja toliko mučio kada vidim da je legitimno i da bez nekih posledica prolazi to da idem prečicom. Recimo, u Americi je to jasnije: zašto biste trošili vreme i energiju žaleći se na bilo koga, kad to isto vreme i energiju možete da upotrebite da budete još mnogo bolji u onome što radite. To je verovatno delotvorno i daje rezultat samo u tako postavljenom sistemu. U sistemu kao što je naš, gde se takođe trudite i dajete sve od sebe da biste na kraju shvatili da jedino što možete da uradite jeste da odete iz zemlje – to prosto pada u vodu. Time mogu da opravdam pesimizam našeg naroda, ali opet, na kraju dana svako treba da shvati da uporan rad nema alternativu. Ako želite uspeh, morate da istrajete po svaku cenu.

Zbog nekih od odgovora na ova pitanja pojedini umetnici dižu glas i vidljivo učestvuju u aktuelnim građanskim protestima. Da li klasični muzičari, poput recimo glumaca, imaju javnu prepoznatljivost i mogućnost da kvalitetno utiču na svest sunarodnika?

Znate ono kada je čuveni violinista Džošua Bel napravio eksperiment i otišao da svira u stanici metroa. Svirao je Baha fantastično, kao što to uvek čini, ali ga niko nije prepoznao i nije mnogo ni zaradio tom prilikom (smeh). Tu se videlo, kao u nekoj sociološkoj studiji, u kakvom vremenu živimo i šta je ljudima bitno. Da je na tom istom mestu stajao recimo Džoni Dep i recitovao, ljudi bi ga smesta prepoznali i pomahnitali za njim. Inače, svaki umetnik je uvek Prometej, onaj smeli nosilac bunta i nove misli, i zato njegova reč drugima predstavlja ideju vodilju. To možemo videti kroz sva istorijska razdoblja, setimo se generala Franka koji se u svojoj političkoj karijeri možda i ponajviše plašio reči jednog pesnika. Umetnik je sam po sebi neko ko bi trebalo da u društvu ima tu svrhu da utiče na svoje okruženje, na širenje svesti zajednice.

Šta je sa klasičnom muzikom ovde i u svetu – da li je ona još uvek bauk za najširu publiku, da li je razumeju ili je još uvek prati hermetični usud?

To je kompleksno pitanje. Život bez kulturnih sadržaja je siromašan život, a posebno je opasno to što ljudi toga izgleda uopšte nisu svesni. Mi muzičari možemo samo da nastavimo da radimo ono što radimo, uprkos tome što je klasika uvek zaista bila pomalo hermetična, a neko će reći i elitistična. U našem vremenu nema tog izgovora jer danas je sve dostupno. E sad, da li će vaš koncert biti interesantan, slušljiv, prijemčiv, da li će možda u ljudima koji su se tu eto i slučajno zadesili probuditi želju da dođu opet, e taj deo odgovornosti leži na vama i autoru muzike koju izvodite. Ono što muzičari ponekad ne shvataju do kraja jeste zlatno pravilo koje glasi: ako je publika zadovoljna, dobar si; ako nije, ma šta ti mislio o sebi i ma kakve reference imao iz prošlosti – nisi dobar. Takođe je problem što je nestala jasna crta između umetnosti i estrade. Nisam elitista s tim u vezi, ali sam za to da se stvari nazovu pravim imenom. Zna se šta je umetnost, a šta zabava. Zna se šta je kultura, a šta sve ono drugo. Ili bi bar trebalo da se zna. Naš zadatak je da visoku kulturu učinimo dostupnom. A onda, kada postane dostupna, da se trudimo da ono što radimo uvek bude kvalitetno.

U čemu je glavni problem naše kulturne scene?

Naš problem je nekultura. Onog momenta kad neko, čak i iz društva visokoobrazovanih ljudi, u restoranu muzičarima naruči pesmu, već po toj pesmi sasvim vam jasno o kome se radi. Na tom primeru često vidimo da obrazovanje i kultura baš i ne idu ruku podruku. Moramo se suočiti sa realnom slikom koja nas dovodi do zaključka da kultura nije sastavni deo naših života, što se vidi kroz naše ponašanje, ophođenje prema drugim ljudima, nedostatak osećaja odgovornosti, empatije ili bilo čega tome nalik. Jednostavno, treba da shvatimo da nivo naše kulture nije ni na tek zadovoljavajućem nivou, a kamoli na zavidnom. Kao nacija smo u obavezi da radimo na tome za dobrobit nekih budućih generacija, jer to nije nešto što može da se promeni kampanjom ili posterom koji kaže da je lepo biti kulturan. Zato dolazimo u situaciju da su i ljudi sa diplomama vrlo često nekulturni, da kultura nije prisutna u njihovom životu, a očigledno je da su posledice toga veoma vidljive i duboko poražavajuće. Ilustrovao bih to još jednim primerom. Nedavno sam uvezao automobil iz inostranstva i otišao u SUP da proverim imam li svu potrebnu dokumentaciju. Stao sam u red, ali kako je radio samo jedan šalter, to čekanje se odužilo. Nakon jednog sata neki ljudi su već postali nervozni. Upitao sam čoveka ispred sebe, tačnije više konstatovao, da me čudi što u SUP-u nisu u stanju da unesu mašinu koja izbacuje brojeve kao u banci, pa da lepo uzmemo broj i negde na miru sačekamo svoj red. A on mi je odgovorio: "Dragi gospodine, ovde je zaista bila jedna takva mašina, ali su je uklonili. Znate, dolazili su ljudi koji žive u susednim zgradama rano ujutru i uzimali po 10 brojeva, a zatim ih prodavali ispred ulaza za 500 dinara." Ovde se očigledno prevara i mahinacija tumače kao visprenost i snalažljivost, i bojim se da je taj izvitoperen sistem vrednosti kod nas veoma duboko ukorenjen u genetskom kodu.

Zorica Kojić