VREME BR: 323. 28. DECEMBAR 1996.:
Politički autizam

Noju je lako da glavu zagnjuri u pesak, jer to radi u priči koja, uostalom, nije tačna. Umereno dozirane i prema potrebi podgrejavane glasine o "samo što nije" povratku ove zemlje u međunarodne političke organizacije i njene finansijske centre moći kod puno ljudi u nas stvara čuđenje, pa i ljutnju što je taj povratak mlitav i mnogo sporiji od onog priželjkivanog, pa i obećanog. Zato se redaju pitanja: zašto Sjedinjene Američke Države još nisu imenovale svog ambasdora u Beogradu (a mnoge zemlje već jesu), niti preterano pokazuju volju da to uskoro urade. Neke čak ljuti ovo ponašanje, ako se već zna, kažu oni, da smo u oba velika rata bili na istoj strani, to jest saveznici, a da su ljudi našeg porekla tamo dosta učinili na razvoju ove sada najbogatije, a bogami i najmoćnije zemlje na svetu, pri čemu su dva imena nezaobilazna: Nikola Tesla i Mihailo Pupin.

Bilo bi, naravno, dobro da se odnosi između ove dve zemlje najzad srede, jer bi to bilo od obostrane, što ne znači i od jednake koristi, budući da ona može bez nas ali mi ne možemo protiv nje, ili možemo — ali samo na ražnju na kome smo se (su na?) pekli u godinama koje su potrošene na priče bez pokrića: da nama niko ništa ne može, a mi drugima možemo puno, naškoditi, naravno. Zbog toga su priče o našem "vekovnom zaštitniku" (Rusiji) ili "tradicionalnom prijatelju" (Francuskoj) samo lament nad nečim što je bilo a sada ga nema, jer veliki poznaju samo interese, svoje, a ljubav jedino kada mogu od nje da se okoriste. O tome nešto kazuje opekotina Mateje Nenadovića koga Vožd Đorđe godine 1804. uputi ruskom caru, a našem osvedočenom prijatelju, da iskamči neku pomoć za srpske ustanike. Posle silnog lomatanja na putu i grdnog obijanja pragova po prestonici, proti na dvoru suvo saopštiše da je "Rosija s Portoju očin prijatelji", što je značilo da se prota vratio kako je pošao: praznih ruku. Slično će se provesti zlosrećni Rade Vučinić, koga Karađorđe po istom poslu posla u Pariz da od Napoleona dobije podršku i pomoć: za četiri godine, koliko je tamo čamio, niko ga nije primio na običan razgovor, iako su mu, valja im priznati, platili troškove puta i boravka. Naravoučenije: mali narodi dugo pamte, ali sporo uče.

Moraće mnogo toga da se uradi do tog povratka: ne zna se šta je teže. Moraće da se vrate dugovi straćeni na bog te pita kakve budalaštine, sa glavnicom i kamatama od kojih se vrti u glavi, pri čemu je nikakva uteha što su tu glupost počinili drugi a ne mi, to jest ovi sada, jer onaj koji daje može da bude čekalica ali ne mora da bude usedelica, zbog čega uvek dođe po svoje: Moskva ovih dana otplaćuje zajam koji je carska Rusija uzela pre 80 i kusur godina.

Moraće da se izvrši privatizacija, jer niko razuman u svetu neće da posluje sa društvenim vlasništvom, to jest Alajbegovom slamom, mada je mnogim u zemlji ona dobrodošla jer sa tog plasta može da uzima koliko hoće i kada mu zatreba.

Moraće da se vrati stara devizna štednja, ali bez dosada mešetarenja, zbog čegafovi ojađeni ljudi treba da budu srećni što se ova država nije odrekla obaveze da im te pare vrati do poslednjeg centa — kako reče gospodin Tomica Raičević, ministar za te poslove, ali ne kaza kako i kada. To znači da će mnoge štediše svoje pare dobiti samo ako ih Bog podrži u životu, ili se ova država naglo prodobri: prvo može ali neće, drugo neće jer ne može.

Moraće, last but not least, da se pokrene i reši pitanje prava nacionalnih manjina: prvo na Kosovu, a odmah potom Muslimana u Sandžaku i Mađara u Vojvodini, a može biti još ponekih, pri čemu će malo značiti uvek ista priča gospođe Margit Savović da su ta prava u nas urađena po svetskim standardima, a neka čak i preko njih, zbog čega se ona čudi stalnom zapitkivanju sa strane o tim manjinama i pravima, kao što se ljute mnogi zvaničnici zašto se traži više slobode ako je već ima na pretek.

To je učinak politike koja se jogunila sa svetom i tvrdoglavila sa činjenicama na koje nije računala u svojim tvrdim godinama.

To je politički autizam, koji gleda a ne vidi, zbog koga se očiti neuspeh racionalizuje pričom o doslednosti koja je uvek bila neokrnjena, to jest principijelna — kako se to ovim sada jezikom kaže. Čak i kada je priterana uza zid, ona nastavlja po starom, pa priznavanje država nastalih na ruševinama Jugoslavije svojata kao svoj podvig, iako je taj postupak bio iznuđen, kao što će, koliko sutra, biti i sa pitanjima koja se sada otaljavaju ili odlažu za neke bolje dane koji, najverovatnije, neće stići. ■

(Autor je psiholog iz Prištine)

MILENKO KARAN