VREME BR 279. 24. FEBRUAR 1995.:
Polemike: Crna pedagogija

Ovi salonski ultraši i naci-manekeni dali su svoj "patriotski" prilog mobilizaciji naciona i medijskoj ratnoj halabuci

"Bez pastira ne smeju živeti ni ovce ni ostala stoka, pa tako ni deca ne smeju biti bez nekih pratilaca, niti pak robovi bez svojih gospodara Platon "Zakoni"

Nije mi jasno zašto su se na "dijalog" Aleša Debeljaka i njegovih beogradskih oponenata nadovezali gđa Bjelica i g. Pajkić? Znam da im je drag "camp", a znam i da su metodi njihovog "novodesničarskog" "Politarta": stalna provokacija, teatralizacija ideologija i samoreklamerstvo, u čemu se, na žalost, iscrpljuje ovaj "umetnički pokret" koji je u ovim nenaivnim vremenima odista naivna imitacija projekta "Neue Slowenische Kunst". Ali, čemu ta pedagoška eskapada u jednom, kako kažu, kosmopolitskom, da ne kažem "mondijalističkom" časopisu kakvo je "Vreme"? Teorijski ljubitelji Kodreanua, viteškog kodeksa i aristokratske etike, morali bi da biraju drugačije časopise za iskazivanje svojih autentičnih "srbskih" stavova, a ne "plutokratski, levičarski, kapitalističko-komunistički, liberalni, jugonostalgičarski, pluralistički, masonski, unitarni" (nepotrebno precrtati) časopis "Vreme".

ŠETNJA PO FRONTOVIMA: No, šalu na stranu, u svom pretežno humorističkom prilogu "Paralelni monolozi", gđa Bjelica i g. Pajkić pokušavaju da glume stroge polit, pedagoge koji dele packe nezreloj deci Velikiću, Prodanoviću & CO. Pa tako, ovo dvoje poštovalaca komandanta Španske legije stranaca generala Miljana Astraja i njegovih teatralnih i nekrofilnih uzvika ("Abajo la inteligencia! Viva la muerte!") pominju humanistu Unamuna, barataju poluistinama o kongresu u selu Ba, nešto rogobore o projugoslovenskoj nezreloj ideologičnosti "beogradskog kruga", o "korijenu titoističkog srbo-komunizma", o prestoničkoj razmaženoj omladini, tj. o Titovim omladincima odraslim na beogradskom asfaltu itd. U tom humorističkom galimatijasu teorijskih antidemokrata, kvazisledbenika ideja Dimitrija Ljotića (pre neku godinu njegove knjige pomno je čitala izvesna osoba iz beogradske Tolstojeve ulice), besumnje najjasnija je polurečenica "međutim, neprijatelje treba likvidirati..." A "neprijatelji" su, dakako, svi koji ne misle poput njih. Zaista ovo bi grozno zvučalo da sve opet nije zaogrnuto jednodimenzionalnom logikom stripa i burleske. Rekli bismo, dobro, nestašna deca se igraju. Ali naši crnohumoristi i samozvani pedagozi nisu nikakva nestašna deca, no svejedno su veoma neodgovorni.

I kao takvi bili su deo ratnohuškačke mašinerije zvane "godine raspleta". Kad je trebalo "vojevati" za "srpstvo i čekićstvo" (izraz pesnika Predraga Čudića), dakle u vremenu kad je naš duče sa svojim skvadrama kretao na svoj marš ka Rimu, odnosno u sve potonje kampanje, avanture, poraze i "pobede", ovi salonski ultraši i naci-manekeni dali su svoj "patriotski" prilog mobilizaciji naciona i medijskoj ratnoj halabuci. I oni su šetali po frontovima i cinično gurali druge da ginu i postaju bogalji, a sve u ime instant ideje ("Svi Srbi u jednoj državi") pomoću koje je čuvan određen društveni poredak i učvršćivana vlast komunističke nomenklature.

OPAKA PRIČA: Priča ovih "pedagoga" o "razmaženoj prestoničkoj omladini" takođe je dobro poznata. Ta kaža nije nova i poznata je još od novembra 1944. godine kad su "neprijatelje likvidirali", a tadašnju "razmaženu prestoničku omladinu" na front slali "šumski ljudi" kojima je više bilo stalo do apstraktnih ideja, do apstraktnog čovečanstva, a manje do konkretnih ljudi. Ova kaža se ponavlja i poslednjih godina u obliku bajke paljanskih pastira o "anacionalnom i antisrpskom Beogradu". To je zaista opaka i mrzilačka priča koja se, kao i one daleke 1944. godine, završava upadanjem u kuće i stanove " neprijatelja" i manihejskom podelom na dobre i loše, a potom i "konačnim rešenjem" problema. Recimo, zbog takve priče je prećutano, a i dalje se prećutkuje delo jednog od estetski najistančanijih srpskih intelektualaca profesora Branka Popovića, a pesničko delo Svetislava Stefanovića zbog nje se smatra drugorazrednim. Ta priča je gorki deo istorije mnogih beogradskih građanskih porodica. Zato je nikada nećemo zaboraviti.

CRNI "POLITART": Međutim, vratimo se pedagogiji i pedagozima. Znano je da su pedagozi još u vreme stare Grčke bili robovi koji su pratili decu na putu do škole i nosili im knjige i ostalo. Naši crni "Polij tart" pedagozi hteli bi da dele lekcije iz istorije i istorije umetnosti, a zaboravljaju da ni Velikić ni Prodanović & Co nisu deca i da im stoga nije potrebna ničija pratnja, pa ni pratnja onih koji su robovi ideje o nacionalno čistim državama. I zato, kao dobronameran čovek, ovim pedagozima preporučujem da uzmu knjige u šake i nastave da uče istoriju, jer istorijski događaji nisu događanja u crtanim filmovima, stripovima Alana Forda, pa čak ne liče ni na događanja u filmovima genijalnog Džona Forda.

Kao odrasli ljudi koji bi želeli i da budu stvaraoci, morali bi suptilnije i životnije, a ne jednodimenzionalno i ideološki usko, da gledaju na istoriju i aktere umetnosti mogućeg. Isto tako, bilo bi bolje da razlikuju stvarnost od filmova B-produkcije.

Ali, ako im je želja da budu samo propagandisti jedne i jedine Ispravne ideje, (korporativistička država, staleška monarhija), onda im zaista nema pomoći. Njihove arhiretrogradne ideje zaista su "deja vu" jer u današnjoj nesavršenoj Evropi koja nije Evropa Edmunda Berka i Žosefa de Mestra, dakle u Evropi otvorenih društava, postoje danska, holandska, norveška, španska ili švedska monarhija, istinski uzorne demokratske države u kojima se etnocentrične ideje smatraju samo mračnim, nepoželjnim nasleđem i istinski otrovnim plodovima jedne od dve najrazornije ideologije dvadesetog veka. O toj ideologiji je u svom delu "Nemačka histerija’' Ištvan Bibo napisao: "Fašizam mobiliše demokratska osećanja masa, a istovremeno vodi mase u ćorsokak. On priziva revolunaciociju, a ipak ne poseduje rešenja koja bi mogao ponuditi. Razume se da nije mogućno otkriti središnju ideju fašizma, jer su sve ideje fašizma negativne. Fašizam nije nikakav autentični poredak vrednosti, on nije čak ni antiteza, nego je proizvod krize koju je izazvala evropska demokratska revolucija." ■

MILAN ĐORĐEVIĆ

VREME BR 279. 24. FEBRUAR 1995.