Vojska i politika:
Bojeva municija i ćorci

Kako je moguće da oficir za četiri godine školovanja ispali municije u vrednosti 3000 dinara, dok mu troškovi šišanja za isti period iznose 60.000 dinara, odnosno dvadeset puta više nego za utrošenu municiju? Deo odgovora nalazi se i u činjenici da Vojna akademija danas obrazuje oficire-menadžere "po Bolonji"

Koliko košta jedan metak za automatsku pušku 7,62 milimetra proizveden u užičkom Prvom partizanu, a kupljen za Vojsku Srbije? Naravno, to je vojna tajna. Međutim, sudeći po rešenju o nadoknadi troškova koje je potporučnik N.M. dobio nakon što je raskinuo ugovor sa vojskom, ispada da je reč o bagateli. Ipak, u stvarnosti je upravo obrnuto.

Priču o potporučniku N.M. koji se odlučio da napusti vojsku pre isteka od osam godina, koliko je bio dužan ostati nakon završene četvorogodišnje Akademije, objavio je "Blic". Ove novine su imale i uvid u rešenje, a tamo u stavci "utrošena municija" stoji svega 3000 dinara. Od ukupno 1.188.003,74 dinara ili 10.000 evra koliko N.M. mora da nadoknadi državi za školovanje, najveća stavka je hrana, skoro 700.000 dinara za četiri godine. A koliko je vojska bila precizna u troškovniku, govori i podatak da su troškovi šišanja za četiri godine iznosili 60.000 dinara, odnosno 20 puta više nego za utrošenu municiju.

OFICIRI MENADŽERI

Zašto je tako, postoji više objašnjenja, a po priči onih koji su nekad predavali na Vojnoj akademiji, ili su bili zaposleni u njenim pratećim službama, u Srbiji je sve moguće pa čak i to da oficir za četiri godine školovanja ispali municije u vrednosti 3000 dinara. Zašto je tako?

Postoje dva objašnjenja: prvo je da se radi o grešci nadležnih pri obračunu, a drugo da je taj potporučnik završio neki od smerova gde je puška praktično nepotrebna, jer je reformom iz vremena dok je ministar odbrane bio Dragan Šutanovac Vojna akademija pretvorena u praktično civilni fakultet. Tamo se studira "po Bolonji" i školuju se menadžeri, a pojam "pitomac" zamenjen je "kadetom". Umesto nekadašnjih smerova, uvedeno je devet studijskih programa: Menadžment u odbrani, Protivvazduhoplovna odbrana, Vojnomašinsko inženjerstvo, Vojnoelektronsko inženjerstvo, Vojnohemijsko inženjerstvo, Vojnogeodetsko inženjerstvo, ABH odbrana, Javne finansije i Logistika odbrane. Inače, klasična vojska podvedena je pod studijski program Menadžment u odbrani koji ima sedam takozvanih modula: Pešadija, Oklopne jedinice, Artiljerija, Inžinjerija, Rečne jedinice, Artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva i Vazdušno osmatranje i javljanje.

Jeste komplikovana podela, ali tako je to kad se školuju oficiri-menadžeri. Za njih je to dobro, jer kad "odsluže" osam godina u vojsci, imaju civilna zanimanja, posebno oni sa strukama traženim na Zapadu, ali pitanje je kako prolazi sama Vojska. Odgovor se nalazi i u tome koliko je oficira napušta i pre isteka od osam godina, jer potporučnik N.M. nije usamljen slučaj: lakše je podići kredit i vratiti dug pa otići na Zapad nego preživljavati u Vojsci, iako oficiri, bar prema tvrdnjama ministra odbrane, imaju nikad veće plate – u proseku 681 evro. Na takva lupetanja većina oficira se nasmejala, neki su bili i ogorčeni tim tvrdnjama.

Što se nadoknade troškova tiče, upućeni tvrde da je potporučnik dobro prošao, jer su stvarni troškovi puno veći od tih 10.000 evra, i to samo materijalni, a da se ne računa uloženo u njihovo znanje. Kako kaže jedan penzionisani potpukovnik koji je radio na Akademiji, samo ako se uz trošak hrane od 700.000 dinara dodaju i plate koje kadeti (i kadetkinje) primaju, a one se kreću od 10.000 dinara na prvoj pa do 15.000-16.000 na poslednjoj godini, što je oko 4000 evra, dođe se do sume od 10.000 evra.

Jedino što se precizno može utvrditi je utrošak municije, jer je to najosetljivija stvar, na gađanju se broji svaki metak, a iako možda zvuči čudno, i o šišanju se vodi precizna evidencija. Šta je, međutim, sa uniformama, jednom svečanom i nekoliko radnih koje budući oficir dobije tokom školovanja, troškovima smeštaja, pranja posteljine, grejanja, upotrebe sportskih centara? To su jednostavno troškovi koje je nemoguće izračunati, pa je Vojsci jednostavnije odrediti jednokratno sumu i rešiti slučaj nego ići na sud i tamo dokazivati. A to je jednostavnije i oficiru. Jer, ukoliko slučaj dođe do suda, onda bi to potrajalo i iziskivalo dodatne troškove, moralo bi se dokazivati, preko raznih knjiga evidencije, trebovanja za hranu, dozvola za izlaske, knjiga gađanja i sličnih stvari.

Sve to se najbolje ilustruje primerom troškova ishrane, jer su i oni relativan pojam. Komandiri vodova na Vojnoj akademiji dva puta nedeljno prijavljuju otprilike broj ljudi koji će biti "na hrani". Onda nadležni u kuhinji taj broj smanje za 10 odsto, praksa ih uči, i opet ostane hrane jer se ne pojave svi. I kako onda ustanoviti, na sudu ili bilo gde, da li je neko pojeo svaki obrok?

Pukovnik u penziji u razgovoru za "Vreme" ukazuje i na ono što bi se moglo nazvati kolektivnim troškovima obuke, kad su u pitanju na primer smerovi artiljerije ili oklopnih jedinica, a posebno piloti. Košta svaka granata, raketa, bomba, košta gorivo za tehniku, njena amortizacija, a to niko ne računa. Koštaju i nastavnici i instruktori, mehaničari na održavanju, kaže on.

PALI, ALI ŽALI

Što se utrošene municije tiče, a to je stavka procenjena na 3000 dinara, svi oni koji upišu Vojnu akademiju na početku odlaze mesec dana u centre za obuku, gde savladavaju osnovne vojničke veštine, uključujući i bojevo gađanje, a to znači troše municiju. Posle toga, neki pucaju više, neki manje, pa tako smer pešadija, što je logično, na prvoj godini ima najmanje pet-šest bojevih gađanja. Oni na programu Javne finansije ili Logistika odbrane to svakako nemaju, niti im je potrebno, bar prema sadašnjem planu i programu.

Ali, u svakom slučaju, čak i da je korišćena municija koja je za otpis, pred istekom roka trajanja, i ona ima svoju cenu, makar knjigovodstvenu, i praktično je nemoguće da za četiri godine školovanja budući oficir ispuca municije za 3000 dinara. Pukovnik podseća da su sad druga vremena u odnosu na ono kad je njegova generacija završila Vojnu akademiju i gde su svi, uključujući i mornare i pilote, morali do detalja da sve znaju o pešadijskom naoružanju i imali redovnu obuku o tome, kao i gađanja. A danas se desi, nažalost, kao 2012. godine na Pasuljanskim livadama, da kadeti završne godine ginu šutirajući zaostalu neeksplodiranu granatu od 30 milimetara, ne znajući da je to ubojno sredstvo i nesvesni da su na bojevom poligonu gde uvek može biti opasno. E, do toga je doveo sistem školovanja "menadžera", a ne oficira, rezignirano kaže on.

Cena metka s početka teksta posebna je zavrzlama, jer je to vrlo relativan podatak, ali i svojevrsna tabu tema. Upućeni kažu da Ministarstvo odbrane plaća ne samo municiju za pešadijsko naoružanje nego i sve ostale proizvode fabrika namenske industrije po "naduvanim" cenama, koje budu nekad i dvostruko veće nego one po kojima se to sredstvo prodaje u inostranstvu. Preko toga se, praktično, doniraju fabrike i kupuje socijalni mir, a svaki pokušaj da se to da razmrsi i dovede u normalne tokove unapred je osuđen na neuspeh zbog otpora u samom Ministarstvu i u tim fabrikama. I onda se desi situacija da vojska Perua kupuje automatske puške "Zastave" po ceni duplo nižoj od one po kojoj se prodaju Vojsci Srbije.

Uglavnom, kada je reč o izvozu municije kalibra 7,62 mm, ona košta od 27 do 30 američkih dolara na hiljadu metaka. Na veću količinu cene su, naravno, povoljnije. Ali, uzmimo hipotetički da je Ministarstvo odbrane platilo srednju vrednost od 28,5 dolara na hiljadu metaka za potrebe Akademije. Ako je na dan pisanja ovog teksta srednji kurs dolara iznosio 104,078 dinara, to ukupno iznosi 2966,223 dinara. Drugim rečima, za vreme svog školovanja, potporučnik N.M. je ispalio oko hiljadu metaka, odnosno jedan čitav i dve trećine borbenog kompleta godišnje.

Davor Lukač