Intervju – Srđan Gojković Gile, frontmen Električnog orgazma:
Rokenrol uprkos svemu

Pesma Igra rokenrol cela Jugoslavija govori o tome kako konačno možemo da sviramo rokenrol po celom prostoru te države, što ranije nikad nije bio slučaj. Nije bilo nikakvog patriotizma vezanog za tu pesmu, niti smo mi predosećali šta se sprema i da će doći do raspada države. Ta pesma je dakle bila komentar na taj naš novi status pravih "rok zvezda", što smo uvek priželjkivali. Doduše, nismo ni slutili da će nas ta nova situacija istovremeno dovesti u najveću krizu u postojanju benda

Ovo proleće izgleda veoma uzbudljivo za Električni orgazam, kao zaokruženje karijere – najpre Croatia Records početkom aprila objavljuje CD box sa prvih šest remasterizovanih albuma benda iz zaostavštine nekadašnjeg Jugotona, a zatim sledi i posebno intrigantna, alternativna verzija njihove najpopularnije ploče Letim, sanjam, dišem za izdavačku kuću Mascom, da bi se sredinom maja pojavio prvi dokumentarni film o bendu Električni orgazam za ljude budućnosti, autorke Marije Vukić.

Legenda kaže da je, posle trideset jedne godine, Srđan Gojković Gile negde u svojoj sobi pronašao snimak sa originalnim varijantama pesama koje su prethodile finalnom miksu izdanja Letim, sanjam, dišem iz 1988. Magiju tog specifičnog zabeleženog trenutka, po rečima izdavača, Električni orgazam podeliće sa slušaocima na Svetski dan prodavnica ploča, 13. aprila 2019. Setimo li se još da ovaj album otvara amblematska pesma Igra rokenrol cela Jugoslavija, eto razloga da frontmena Električnog orgazma Srđana Gojkovića Gileta upitamo o mnogo čemu u vezi sa ovom pesmom i obnovljenim, drugačijim varijetetom pomenute ploče.

"VREME": Hoćemo li prvo od ovog aktuelnog Mascomovog izdanja Letim, sanjam, dišem? Šta se krije iza pomenutog opisa alternativna verzija?

SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: Radi se o verziji albuma koja je snimljena nekoliko meseci pre oficijelne. U Studiju 6 Radio Beograda u jednom danu snimili smo ono što je trebalo da bude Letim, sanjam, dišem. Sve je praktično uživo odsvirano i samo su vokali nasnimljeni. Namena snimaka bila je da ih slušamo i vidimo šta još treba promeniti kad krenemo sa snimanjem glavne verzije albuma. Sačuvao sam kasetu sa tim demo snimcima i nedavno je preslušao posle toliko godina – iznenadilo me je koliko su dobri, koliko su siroviji u odnosu na zvaničnu verziju i koliko su realniji prikaz kako je bend tada zvučao. Oficijelna verzija je za mene uvek bila produkcijski suviše ispolirana, ali imali smo veliki pritisak od menadžmenta benda i od diskografske kuće da to mora biti komercijalan album, i mi smo podlegli tim pritiscima. Tako, kad sad slušam ovu alternativnu verziju, mnogo mi se više dopada. Takođe, dve veoma dobre pesme Zagreb i Princeza, na kraju su ispale sa zvanične verzije, što je bila pogrešna odluka, verovatno moja. Pesma Sve ste vi naše devojke nije snimljena na tom sešnu u Radio Beogradu – ovde sam stavio živu verziju sa jednog od koncerata iz 1988. – nažalost, na traci nije pisalo gde je on održan, to je misterija i za mene.

Kako se danas sećaš vremena snimanja ovog albuma te 1988? Tamni oblaci su već počeli da se navlače nad nekadašnju SFRJ. Da li je još tada u vazduhu bila u opticaju pomisao da bi rokeri eventualno mogli da spasu od sigurne propasti našu najbolju od svih država?

Ono čega se ja sećam jeste da smo mi bili u totalnoj euforiji, što bi rekli "na krilima slave". Bend je posle Distorzije uzleteo kao nikad dotad, u svakom smislu. Počeli smo da sviramo stotine koncerata godišnje – zapravo pesma Igra rokenrol cela Jugoslavija govori o tome kako konačno možemo da sviramo rokenrol po celom prostoru te države, što ranije nikad nije bio slučaj. Nije bilo nikakvog patriotizma vezanog za tu pesmu, niti smo mi predosećali šta se sprema i da će doći do raspada države.

Ta pesma je dakle bila komentar na taj naš novi status pravih "rok zvezda", što smo uvek priželjkivali. Doduše, nismo ni slutili da će nas ta nova situacija istovremeno dovesti u najveću krizu u postojanju benda, kad smo svi bili na maksimalnom ego tripu i kad je skoro svaki član benda u svojoj glavi mislio da je baš on zaslužan za tu promenu. Sve to, kao i uspeh koji je usledio posle albuma Letim, sanjam, dišem – a on je najprodavaniji u istoriji Orgazma – doveo nas je na kraju te turneje do ivice raspada. Međuljudski odnosi u grupi su postali nepodnošljivi, svi su bili prezasićeni svime. Ja sam tad doneo jedinu razumnu odluku da bend zamrzne svoje aktivnosti na neko vreme. Iskoristio sam i to što je Čavke izjavio da hoće da ide u Australiju na najmanje godinu dana (ostao je oko dve godine). Tako sam ja otpočeo saradnju sa Vladom Divljanom, a Banana i Švaba su imali grupu Trans.

Usput, nakon uspešnih godina u Jugotonu, ovaj album je prvi koji je Električni orgazam snimio za PGP RTS. Kako je do toga došlo?

Koliko se sećam, glavni razlog je bio što je u to vreme u PGP došao Peca Popović, koji nam je ponudio bolje uslove za rad i obećao maksimalnu podršku kad album izađe, a tako je i bilo. Jugoton nas je još uvek tretirao kao mali, andergraund band koji se obraća uskom krugu ljudi. A naši apetiti su posle Distorzije i Braćo i sestre naglo porasli.

I zašto se onda na zvaničnom albumu pojavila ta mekša, doteranija verzija kakvu do ovog časa znamo? Na ovim "novootkrivenim" snimcima svedočimo jednoj mnogo "garažnijoj" varijanti ploče, britkijoj u izrazu, srodnijoj u zvuku vašim sirovim muzičkim inspiracijama iz protopanka, glam roka, i svakako bliskoj Rolingstonsima. Ko je insistirao na metamorfozi prvobitne "alternativne" u standardnu produkcijsku viziju albuma Letim, sanjam, dišem?

Najviše je insistirao Peca Popović, kao i Nebojša Grgić, naš tadašnji menadžer. U stvari, iako smo kao producenti potpisani Piko Stančić i ja, produkciju je zapravo gotovo sam uradio Teodor Jani. Do toga je došlo na sledeći način: mi smo jako dugo radili miksovanje u Studiju 5 i kad smo završili, otišli smo da uradimo mastering za vinil. Tada smo shvatili da postoje određene greške, pre svega čulo se krčanje kanala iz petice (Studio 5). Pošto su regleri na mikseti bili prljavi, kad bi nešto pojačavali ili stišavali u miksu, to se čulo. Došlo je do totalne panike, jer je već postojao rok kad album treba da izađe. Peca Popović nas je hitno poslao u Studio Radio Novog Sada koji je imao bolju miksetu i monitore i tu smo za dva dana smiksali ceo album – to jest smiksao je Ted, jer nije bilo vremena da sva trojica radimo u isto vreme... Piko i ja bismo samo na kraju miksa ušli i rekli okej. Takođe, gotovo ceo jedan dan je Ted miksao samo Igra rokenrol cela Jugoslavija, jer je Peca provalio da će to biti megahit i rekao mu da je ta pesma najvažnija. Drugi dan smo smiksali ostatak albuma.

Da li je zbog te odluke došlo do bilo kakvog konflikta sa izdavačem?

Ne, nije bilo konflikta zbog toga. Mi smo u tom trenutku prihvatili sugestije tipa "ako hoćete da budete veliki bend, onda mora tako". I bili su u pravu, stvarno smo posle toga postali veliki i komercijalan bend. Ali to je naravno imalo i svoju cenu, koju smo kasnije platili.

Šta je sa omotom za ploču? I on konačno dobija onaj svoj originalno željeni izgled? U čemu je bila neprihvatljivost tog tvog crteža na naslovnoj strani? Bio je previše psihodeličan, "lud", zastrašujući?

Pa nije bio zastrašujući, možda samo previše psihodeličan. Takođe je bilo sugestija da bend treba da ima dobru fotku na albumu, da bi sve to bilo prihvatljivije. Bilo je komentara od Grge da omoti kao što ih je Radovan Hiršl radio za Distorziju i Braćo i sestre, takođe ograničavaju komercijalni potencijal benda. Takav je bio marketing, sve u cilju da se Električni orgazam popne na viši tržišni nivo, što se svakako i desilo. Jednostavno, mene je intrigiralo pitanje da li mi stvarno možemo da budemo bend koji privlači veliki broj ljudi... Kad smo to postigli, odjednom sam shvatio da mi se ne sviđa takva situacija. Privukli smo ljude za koje nismo smatrali da suštinski razumeju to što mi radimo, kao kad neko zaluta negde, kao neki slučajni prolaznici. Zato sam na sledećem, solo albumu Evo sada vidiš da može potpuno svesno napravio nagli zaokret ka nekomercijalnijem pristupu, ali bližem onome što me je kreativno ispunjavalo.

Kako ti se danas čini Letim, sanjam, dišem u bilo kojoj od dve verzije? U čemu je njihova suštinska razlika?

Ja jako volim taj album, to vidim kao neku svoju Mark Bolan / T Rex fazu, jer sam u to vreme bio opsednut Bolanom, a on je snimao visoko komercijalne albume, bar u zlatnim godinama. Mislim da su pesme na tom albumu veoma dobre, ali takođe mislim da produkcija zvanične verzije nije bila adekvatna, naročito sad mi to izgleda kao potpuno prevaziđena produkcija osamdesetih, sa onim naglašenim dobošem i previše prostora – jeke, na svemu. Ova alternativna verzija mi je, gledajući danas, mnogo bolja prezentacija onoga kako je to stvarno zvučalo. Jer to i jeste uživo u studiju, bez previše pretenzija i tripovanja. Ali, jebiga, hteli smo da budemo veliki i popularan bend, i to smo i postali (smeh). Sve ima svoje, tako i svaka od ove dve verzije ima neku draž. Dobro je da sam sačuvao tu kasetu, pa sad ljudi imaju mogućnost izbora.

A kako ti izgleda prvih šest albuma Električnog orgazma, sa kojima će se u novom milenijumu suočiti današnji slušaoci? Skoro 40 godina je prošlo od onog prvog, strepiš li od nečega što se na njima nalazi, a možda se više ne može razumeti?

Ne, ni najmanje, Croatia Records je uradila jako dobar remastering za sve ove albume i ja sam ih posle mnogo godina ponovo preslušao. Zaključak je da smo mi bili jebeno dobar bend, svaki od ovih albuma je malo remek-delo. Naročito me je iznenadio album Kako bubanj kaže, jer sam strepeo da nije baš ispao kako sam želeo. Nisam bio zadovoljan produkcijom, taj studio Akvarijus je imao neku čudnu boju, sve je bilo suviše ‘denfovano’ u prostoru gde se snimalo, a ja to baš ne volim. Ali kad sam čuo remaster, pao sam na dupe, kakav moćan album. O prvom albumu, Distorziji ili Lišće prekriva Lisabon ne treba ni da govorim, kao ni o Braćo i sestre. Ti albumi su apsolutni vrh jugoslovenskog rokenrola osamdesetih, toliko su bili ispred svog vremena da su i danas i te kako aktuelni.

E sad, postoji teza da je svojevremeno novom talasu nekako bilo dozvoljeno da se razmaše i da uz podršku izdavača uspostavi novi, nadnacionalni jugoslovenski kulturni model. Da li ti se iz današnje perspektive čini da je stvarno postojala bilo kakva podrška od strane institucija tadašnjeg sistema?

Ma kakvi, to je totalna nebuloza. Mi jesmo bili tolerisani, ali to da se neko iz tadašnjeg vrha države aktivno bavio nama, nema veze sa mozgom. Imali su oni puno ozbiljnijih problema nego što su bili rok bendovi našeg tipa. To se ispostavilo kao tako početkom devedesetih, kad je krenuo raspad države, koji je očigledno godinama pripreman. A to da smo mi bili za nadnacionalni model, to je svakako bilo istina i onda, a i sad. Meni je to nacionalno kurčenje uvek bilo totalno dno, najveći mogući primitivizam.

Koje je onda mesto Električnog orgazma na beogradskoj, srpskoj i nekadašnjoj jugoslovenskoj rok sceni, po tvom mišljenju? Čini li se ono jasnijim danas ili su mnoge stvari u međuvremenu učinile taj uvid komplikovanijim?

Iskreno, teško mi je da to realno procenim, a i ne vidim smisao da se baš ja time bavim. Stalno su to neke faze, gore-dole, levo-desno. Ali, sama činjenica da jedan ovakav bend postoji već 39 godina na ovim prostorima govori da on ipak ima nekakav značaj i da ga neki ljudi smatraju vrednim i vole. Mi svih tih 39 godina živimo isključivo od muzike, uglavnom od koncerata. Niko nema neki svoj biznis sa strane, niko nije zaposlen, niko nigde ne prima platu. Rokenrol uprkos svemu i po svaku cenu.

Konačno, da li rokeri mogu išta da urade u jednom ovako – i doslovno – porušenom i preplašenom društvu? Koja je danas njihova svrha?

Po meni, glavna uloga umetnika je da ljudima olakša život svojim delima, nekim duhovnim sadržajem. Nečim što izlazi iz same dubine umetnika, njegove intime. A koja onda postaje nešto što i drugi prepoznaju, sa čim mogu da se identifikuju. Da se na neki način osete manje usamljeni i otuđeni u ovom naopakom svetu u kome živimo.

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić