Knjiga:
Proizvođenje jeze

Rolan Topor, Stanar, izdanje novosadskog Orfelina, u maestralnom prevodu s francuskog Olje Petronić

Rolan Topor, francuski pisac, scenarista, glumac, slikar, crtač stripova, bio je isuviše radoznao i višestruko talentovan da bi se mogao usredsrediti samo na jednu stvar, te je, kako to biva, svugde bio jako dobar ali i nedovoljno usredsređen da bi se, u oštroj konkurenciji, makar u jednoj oblasti obreo na samom vrhu. Bio je jedan od važnih likova pariske umetničke scene; bez njega bi taj veliki prostor bio drugačiji, siromašniji i lošiji, ali nikada na toj sceni nije bio u glavnoj ulozi, niti je bio prepoznatljiv lik izvan same Francuske. Teško je reći da li mu je uloga nekoga ko je uvek tu ali nikada u prvim redovima zapravo odgovarala ili mu je stvarala problem, tek, o Rolanu Toporu svet je saznao malo više posle čuvenog horora Romana Polanskog Stanar, urađenog upravo po motivima Toporovog romana.

Stanar je priča o izvesnom gospodinu Trelkovskom, relativno mladom muškarcu koji nema previše novca, te svu ušteđevinu ulaže, posle teških pregovora sa stanodavcem, u zakup skromnog stana. Malo je bizarno što je prethodna stanarka pokušala da izvrši samoubistvo skokom kroz prozor, ali je i ta okolnost, verovatno, uticala na cenu. Kako god, gospodin Trelkovski se useljava u novi stan, zadovoljan je, organizuje žurku povodom useljenja, ali se ispostavlja da je komšiluk prilično nervozan, pa će žurka da presedne svima, naročito Trelkovskom. Nedugo potom će, gonjen radoznalošću i nelagodom, otići u posetu prethodnoj stanarki. U bolničkom krevetu zatiče ženu "obloženu" gipsom i zavojima, a kada joj se nadnese nad lice, ona će pokušati nešto da mu kaže, ali umesto reči iz njenog se grla otima jeziv krik. Sutradan žena umire, a Trelkovski svakim danom ima sve veće probleme s komšijama. Topor upravo majstorski gradi sumračnu atmosferu punu naznaka, nedefinisanih pogleda, neprozirnih izraza lica, ali u toku pripovedanja nema ničeg dovoljno konkretnog, čak je sve u tolikoj meri neodređeno da se čitalac pita ne događa li se sve samo u glavi Trelkovskog: komšije su možda neprijatne, ali su razboriti ljudi, razgovori su u granicama korektnosti, a bubice svako ima, ima ih i Trelkovski. Stvari, međutim, uprkos mirnom pripovedanju i humoru postaju sve napetije jer komšije, upornošću zombija, sve češće remete mir našeg junaka. Uvlači se strah kod Trelkovskog, razboljeva se, više nije u stanju da razlikuje stvarnost od košmara, njegov život izmiče kontroli, a onda se, jednoga jutra, posle teške groznice budi našminkan i obučen kao žena: komšije su ga, dok je bio u bunilu, preobukle u ženu! Trelkovski diže ruke od borbe s njima i beži iz stana, a da li će bekstvo da uspe – ostavljamo čitaocima da sami vide. Topor majstorski gradi atmosferu vrlo često ne pružajući ništa osim blagih naznaka, a kada se s naznakama pređe na brutalne i teško objašnjive motive, roman je već proprimio sve obrise horora koji čitaocima gmiže po leđima u vidu jeze.

Topor piše stilom prozirnim, bez suvišnih objašnjenja i opisa. Zapravo, on spada u one pisce koji vladaju neizrečenim. Upravo zato je i tako suzdržan, upravo zato naizgled sporedne epizode poput odlaska u kafe, ispijanje vina ili šetnja imaju vrlo precizne funkcije u njegovom pripovedanju. Kratak roman poput Stanara ne trpi duga skretanja i zaobilaženja, a opet, izleti su nužni da bi čitalac udahnuo, da bi se na trenutak oslobodio stanara i zagušljive atmosfere. Fantastični momenti su na neki način realistični i nije lako reći da li se to što Trelkovski vidi događa stvarno ili se to samo njegova glava poigrava s njim, dok realnost kao da je provučena kroz braonkasti filter, kao da je posredovana atmosferom iz kojeg izbija sva strava. U krajnjem, oni koji su pogledali film Romana Polanskog (za razliku od potpisnika teksta koji je film prežmureo) kažu da je roman složeniji, bolji i strašniji.

Izdanje Orfelina – s tvrdim koricama, kvalitetnim papirom, velikom marginom – opremljeno je Toporovim crtežima, usložnjen pogovorima Tomasa Ligotija i Dejana Ognjanovića, te kratkom Toporovom biografijom.

Najzad, ali ne i na poslednjem mestu: prevod. Bez okolišanja valja reći da je prevod Olje Petronić maestralan. Ovoj bi se tvrdnji mogao uputiti naivni prigovor da je prevoditeljka mogla da napravi dobar prevod upravo zato što je Topor dobar pisac, zato što Toporov jezik dopušta dobar prevod, ali to nije ni jednoznačno ni tačno. Svedoci smo prevodilačkog potonuća upravo epskih razmera: vrhunski pisci u prevodima deluju kao duboko nesabrane osobe, a veliki filozofi kao smušene zamlate. Kada tekst prođe kroz ruke nedoraslog, nesavesnog ili, naprosto, rđavog prevodioca, od tog pisca jedva šta da ostane. Rolan Topor je imao sreće da ga prevodi Olja Petronić.

Ivan Milenković