Šabac – Pozorišno proleće, četvrti put:
U inat vremenu opadanja

Uzgredni reportažni zapis i "šerovanje" jedne dobre vibracije i prijatnog utiska o Pozorišnom proleću

Tokom nedelju dana, koliko sam proveo u Šapcu, teško da sam manje od sedamdeset puta čuo kako je Šabac "slobodan grad"; ovo deluje prilično hiperinflatorno, pa ipak, zanimljivo, ta mi se definicija nije ogadila svojim prekomernim prisustvom i intenzivnim habanjem, što verovatno može značiti samo jednu od dve stvari: ili sam ja oguglao na olako i besomučno rabljenje opštih mesta, ili ima nešto u današnjem Šapcu što čoveka nagoni da pristane na tu, izvorno kanda pomalo patetičnu i visokoparnu definiciju. E sad, znam da ono prvo nije u pitanju.

Dobro, ali šta sam uopšte tražio u Šapcu? Iz festivala Pozorišno proleće, koji je po tradicionalni četvrti put organizovalo Šabačko pozorište (pažnja: to mu je ime!), zamoljen sam da (zajedno s Aleksandrom Ćuk iz Danasa i Gordanom Manjenčić iz dopisništva RTS-a) sudelujem u radu tzv. novinarskog žirija, čiji je, pak, posao da nagradi mladog umetnika ili umetnicu kao "zalog za budućnost".

Kad smo već kod zaloga: od nedavno je upravnica Šabačkog pozorišta Minja Bogavac, još vrlo mlada i već vrlo iskusna, poznata kao ljuta pozorišna alternativka, i ti se noviji, savremeniji vetrovi već i te kako osećaju u tamošnjem teatru, kako u estetskom i repertoarskom smislu, tako i glede ukupnog ozračja koje i teatar i festival prati. A sve to, opet, nije da nema veze s pričom o Šapcu kao "slobodnom gradu", sve manje šupljom što je više puta čujete. U iole normalnim okolnostima, bilo bi to neukusno razmetanje: ta, nisu li u slobodnoj zemlji svi gradovi slobodni? Naravno da jesu, ali koliko je Srbija i dalje slobodna zemlja? Ali onako, zaista? Pa dobro, ali zašto je baš Šabac "slobodan grad"? Zar samo zato što je jedina malo veća ljudska naseobina u Srbiji kojom ne vladaju SNS i okolina, nego neko drugi (verovali ili ne, ni ne znam tačno ko, ali svakako ljudi iz demokratskog političkog korpusa)? Načelno, sloboda je malo prekrupna reč da je sitnimo za ove ili one stranke. Samo, bojim se da to važi dok funkcioniše normalan pluralizam i šarenilo u društvu. Nije li to prirodan proizvod i posledica slobode – baš to da nismo svi isti, niti težimo tome? Tome nasuprot, kad zavlada zlokobna jednoobraznost, svaki izuzetak je vredan pažnje i izvesnog kredita; kredit prerasta u poverenje i poštovanje kada vidite da ti ljudi u zavidnoj meri praktikuju ono što propovedaju. Čini se da je to u Šapcu tako. Otuda i ovaj festival, osnovan kao u inat vremenu opadanja, kojem se većinska Srbija još jednom bila poletno predala.

Tekst koji je pred vama više je uzgredni reportažni zapis i "šerovanje" jedne dobre vibracije i prijatnog utiska sa mesta gde se skromni resursi i kakva-takva moć ne traće za vređanje čovečije inteligencije i osećaja za lepo i dobro, nego što je teatrološka reminiscencija u "užem" smislu. Ovoliko se ipak mora reći. Selektor Zoran Karajić odabrao je sedam predstava sa ovosezonskog repertoara tzv. institucionalnih pozorišta u Srbiji, a izbor je, kao svaki izbor, podložan različitim komentarima i neslaganjima. Pa potpisniku ovog teksta pomalo konzervativan, ali ipak relevantan, dovoljno promišljen i čestit. Međunarodni festivalski žiri, koji su činili "naši", bliskojezični stranci, Slovenac Karpo Godina, Makedonac Nikola Ristanovski i Bugarin Petar Kaukov (reditelj), gotovo je sve nagrade – šest od sedam – dodelio Tartifu, somborskom i novosadskom: i za predstavu, i za režiju Igoru Vuku Torbici, i za mušku i žensku ulogu Saši Torlakoviću i Hani Selimović, i za mladu glumicu Danici Grubački... I bio je to trijumf teatarske pravde i ozbiljnog promišljanja umetnosti, svakom ćiftinskom i malograđanskom trange-frange nasuprot: u sezoni u kojoj je (kako smo na ovom mestu na vreme napisali) Tartif vidno izdominirao, svako bitno drugačije žiriranje bilo bi ili ugađanje mediokritetstvu ili vid trgovine i pratećeg prenemaganja. Glavni žiri je sa odličnim razlozima nagradio i sjajni glumački tandem Nele Mihailović i Ljubomira Bandovića iz u šabačkom festivalskom izvođenju pomalo prenagaženog ali, "publika to voli", što se i potvrdilo) Balkanskog špijuna Tanje Mandić Rigonat, naš skromni "sporedni" žiri malo je zašarenio ponudu nagradama mladim glumcima Marti Bjelici (Petrijin venac) i Joakimu Tasiću (Korešpodencija) – i to je bilo to... Šabačka je publika i u spomenutim predstavama uživala, a kako i ne bi – to je svakako vrlo gornji dom sezone na izmaku. Ujka Vanja Egona Savina i JDP-a znatno je problematičnijih dometa, ali naposletku, Čehov uvek deluje, čak i kad mu se ne "pomaže" baš mnogo, a tu je i sjajna rola mlade Milice Gojković, jedan od utisaka i festivala i sezone. Bila je tu i kruševačka Hronika palanačkog groblja, zanimljiv, mada malo nedorečen pokušaj interpretacije romana Isidore Sekulić, a iz nekog razloga videli smo i zanatski korektnu, ali do zla boga razvučenu i od svakog traga života, živosti i referentnosti "operisane" Veštice iz Salema Nikite Milivojevća (SNP); a Artur Miler ih je napisao s vrlo konkretnim i vrlo svojedobnim razlogom i povodom...

Kako god, bilo je to dobrih i krepkih sedam proletnjih dana u slobodnom gradu Šapcu; poželećemo mu da koliko do sledećeg pozorišnog proleća više ne bude tako usamljen i ekskluzivan, tj. da se "utopi u masu" slobodnih gradova. To će i pozorištu prijati, jer pozorište voli i traži i promišlja slobodu.

Teofil Pančić