Istorija:
Za one koji (ne) pamte

Zbornik tekstova o vremenskim i prostornim granicama našeg sećanja na jevrejsko nasleđe, sagledanim kroz optiku civilizacijske traume

Podnaslov – između sećanja i zaborava, knjige Graničnici sećanja: jevrejsko nasleđe i Holokaust, odgovara na poetsko pitanje do kada i do gde seže naše sećanje. Petnaest tekstova devetnaest autora, koje su uredile dr Nevena Daković i dr Vera Mevorah (izdanje Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Srbije), uokviruje jevrejsko nasleđe i sećanje na Holokaust na prostorima Srbije, Balkana i Centralne Evrope. Za razliku od dominantno istorijskih i istoriografskih pristupa proučavanju samo(g) Holokausta, Graničnici sećanja koriste jedinstvenu civilizacijsku traumu kao glavnu optiku sagledavanja jevrejske prošlosti postajući dragoceni i osobeni prilog kulturi sećanja.

Koncept knjige naznačen je rešenjem naslovne strane kao vrste posvete Ginteru Demnigu i njegovom Kamenu spoticanja. U projektu memorijalizacije nestalih u Holokaustu, umetnik svaku žrtvu obeležava mesinganom pločicom sa ugraviranim imenom postavljenom na kamenu kocku ispred kuće u kojoj je žrtva nekad živela. Danas, u dvadeset jednoj zemlji Evrope (inicijativa je i da se Srbija pridruži listi) postoji oko 60.000 kamena sećanja, čime je, ipak, samo oko jedan posto žrtvi Holokausta spaseno od zaborava. Nevena Daković objašnjava da "fotografija na naslovnoj strani prikazuje površinu na kojoj nedostaje jedna kamena kocka, te da je knjiga onda kamen koji metaforički sprečava čitaoca da utone u prazninu zaborava. Ili da se dalje poigramo rečima i značenjima, knjiga je samo kamenčić u mozaiku sećanja – poput onog koji metaforički koristi Ivan Ivanji u svom izvrsnom, emotivnom i paradoksalno nostalgično romanu Moj lepi život u paklu – na život, nestanak i trajanje Jevreja u našem sećanju i pamćenju."

Knjiga ima tri tematske celine. Dok prvi odeljak Graničnici sećanja: jevrejsko nasleđe i Holokaust preispituje društvene kontekste kulture sećanja, naredni – Muzej i multimedijalno sećanje: trezori JIM-a, uranja u bogate konstelacije u kojima to sećanje obitava i pozicionira muzej, konkretno Jevrejski istorijski muzej. Veliki broj tekstova vezan je direktno za neki od artefakata postavke ili depoa Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, pa se stoga knjiga može pojmiti kao muzej nastao "drugim sredstvima" – metamuzej. Nevena Daković i Biljana Mitrović, na primer, bavile su se stvaralaštvom avangardnog pisca i pesnika, "nadrealiste disidenta", poočima slavnog Kloda Lancmana – Monija Bulija, koji je neodvojivi deo lokalnog jevrejskog nasleđa, na čiji je život i stvaralaštvo neminovno uticala Šoa. Navedimo i rad Nikole Šuice Pronađeni fotografski spomenik koji bergsonovski rekonstruiše narative postsećanja na osnovu fotografije jedne od poslednjih proslava praznika Purima beogradske jevrejske zajednice. Šuica ukazuje na funkciju fotografske slike, ali i vizuelne kulture u memorijskom, međugeneracijskom prenosu i ispituje odnos ovog traga sećanja sa sudbinom koja je snašla ljude sa fotografije.

Poslednji odeljak Obrazovanje o Holokaustu bavi se danas popularnom temom edukacije o Holokaustu, ukupnim obrazovnim obrtom koji deluje na institucionalne obrazovne prakse, ali i proizlaze iz njih i iz tradicije neformalnog obrazovanja u jevrejskim zajednicama. Simbolički, jedan od poslednjih tekstova Vere Mevorah analizira novomedijske obrazovne prakse oslonjene na digitalnu tehnologiju i društvene mreže i "ratove koji se vode" na njima. Tako, iz skladišta zajedničke prošlosti jevrejske kulture, života i stradanja, kako objašnjavaju Nevena Daković i Vera Mevorah u tekstu "Tragovi sećanja i tragovi prošlosti", nastaje nanovo uokvireno i konstruisano sećanje, zavodeći one koji se ne sećaju i podržavajući one koji još uvek pamte.

S. Ć.