Digitalizacija kičme

piše: Zoran Stanojević

Razgledam cipele u prodavnici i dopadne mi se jedan par. Tražim prodavačicu kako bih saznao imaju li moj broj, ona proverava u kompjuteru i utvrdi da, izgleda, imaju. Sprema se da ode u magacin da proveri i donese kutiju, ali je usput sa sličnim zahtevima spopada još nekoliko potencijalnih kupaca. Sa tim narudžbinama ona nestaje na nekoliko predugih minuta, a mi stojimo i čekamo je da se vrati. Posle izvesnog vremena eto nje nazad sa nekoliko kutija u rukama, s tim da je neko od nas ostao uskraćen jer se inventar u kompjuteru i magacinu ne poklapaju.

Šta je neobično u toj priči? Pa, to što bi ona uskoro mogla da se promeni u smislu da bi prodavačica ostajala sa nama kupcima, da nam pomaže pri odlučivanju oko kupovine, dok bi po cipele u magacin odlazio robot koji bi nepogrešivo znao gde koji par stoji jer se svakim prolaskom iznova skenira sve što se u magacinu nalazi.

Nije šala, ovo je realnost za najveći američki lanac prodavnica Volmart. Oni su prošle nedelje najavili da će u svoje radnje uvesti oko četiri hiljade robota, od toga hiljadu i po čistača podova, zatim skenere polica i robote koji opslužuju magacin. Njihov posao je da poboljšaju iskustvo kupaca tako što će im omogućiti efikasniju i bolju uslugu. Skeneri polica nepogrešivo utvrđuju inventar i te informacije razmenjuju sa kompjuterima za kasom i onlajn prodajom. Čim primete da su zalihe nekog artikla pri kraju, prave novu narudžbinu. Istovremeno punjači polica i dostavljači doturaju kupcima željene proizvode iz magacina, a čistači čiste podove.

Svako bi pomislio da to nije dobra vest za radnike jer im roboti, očito, otimaju poslove. Međutim, Volmart je prošle godine otvorio novih 40.000 radnih mesta i tvrde da je to baš zahvaljujući robotima.

Evo kako je to moguće. Roboti se uzimaju za slabo plaćene, automatizovane poslove za koje je i inače veoma teško naći radnike. Plate su niske, posao jednoličan i malo ko se na njemu zadržava. Istovremeno, ljudi koji su skinuti sa takvih zaduženja slobodni su za druge poslove. U Volmartu je to biranje voća i povrća za one koji sveži zeleniš kupuju onlajn, što je vrsta usluge koju su smislili nedavno i koja se toliko dobro primila da im treba još radnika. Upravo zato što je to što ste naručili bolje nego da ste lično išli na pijacu, a za to treba sposoban čovek.

Ideja je da ljude koriste za asistiranje kupcima i poboljšanje usluga, dok se robotima prepuštaju delovi poslova koji traže koncentraciju i preciznost kakvu mašina može da ima. Takođe, roboti bi preuzimali i druge poslove koji su mrski ljudima. Sasvim je zamislivo da vas u budućnosti seli ekipa sastavljena od ljudi i mašina, gde ljudi pakuju fini inventar, a roboti tegle kauče i klavire bez rizika da ih ogrebu o neki zid.

Ta budućnost neće stići do nas koji na robotizaciju gledamo sa podsmehom i pitamo se ko će da kupuje skupe robote ako ima jeftinu radnu snagu. Previđajući da je radne snage, bilo kakve, sve manje i da će automatizacija stići spolja, sa prvim Volmartom ili nekom sličnom prodavnicom koja se otvori u Srbiji. Ili sa prvim preduzetnikom koji umesto u porše kajen novac uloži u robota.