Uvođenje zabrane telesnog kažnjavanja dece:
Detinjstvo bez varjače

Rezultati više od 250 studija, uključenih u dve velike metaanalize Američke psihološke asocijacije iz 2002. i 2016. godine, ukazuju na vezu između telesnog kažnjavanja dece i široke lepeze negativnih ishoda, a ni u jednoj studiji nisu pronađeni dokazi o koristi telesnog kažnjavanja

Generacije su odrastale pevušeći poznate stihove "lako je prutu da se sokoli, dok bije decu, njega ne boli", dok deca u pratećim vokalima dodaju "jao, jao, jao". Mnogi su strahovali od varjače, papuče, "muvotepalice" i tatinog kaiša, pa ih danas često čujemo kako kažu: "I ja sam dobijao/la batine, pa šta mi sad fali?" Sa druge strane, psiholozi pitaju: da ste učestvovali u traumatičnom iskustvu poput saobraćajne nesreće i preživeli je bez posledica, da li biste takvo iskustvo preporučili nekom drugom?

Rezultati više od 250 studija, uključenih u dve velike metaanalize Američke psihološke asocijacije iz 2002. i 2016. godine, ukazuju na vezu između telesnog kažnjavanja dece i široke lepeze negativnih ishoda, a ni u jednoj studiji nisu pronađeni dokazi o koristi telesnog kažnjavanja u disciplinovanju dece, osim kratkoročnog postizanja cilja. Studije pokazuju da telesno kažnjavanje u detinjstvu povećava verovatnoću da će u odraslom dobu osoba biti nasilna prema svom partneru i/ili svojoj deci ili da će biti žrtva nasilja.

Ipak, u Srbiji je fizičko kažnjavanje dece i dalje veoma rasprostranjeno, a narodne izreke poput "Batina je iz raja izašla" ili "Sačuvaj štap, pokvari dete" često se koriste kao argumenti za opravdavanje fizičkog kažnjavanja dece. Dok je svaki vid nasilja zabranjen nad odraslim ljudima, pa i životinjama, deca se od pamtiveka tuku za "njihovo dobro".

ŠTA JE ZLOSTAVLJANJE

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja prošle godine formiralo je radnu grupu za pripremu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona. Ovim izmenama predviđeno je uvođenje eksplicitne zabrane upotrebe fizičke sile u vaspitanju dece. Ovom procesu prethodila je i 41 preporuka Komiteta Ujedinjenih nacija za prava deteta, koje su Srbiji upućene u februaru 2017. godine.

Nije prvi put da se susrećemo sa ovakvim, još uvek samo predlozima zakona, ali kao i pre pet godina, i sada je ova tema izazvala burne reakcije javnosti.

Trenutni Porodični zakon roditeljima zabranjuje da dete podvrgavaju "ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo". Međutim, razlika nastaje između struke i samih roditelja kada se precizno definišu granice između "ponižavajućeg postupanja", "kazni koje vređaju ljudsko dostojanstvo", "fizičkog zlostavljanja" i sličnih termina čija primena se tumači na različite načine.

Smisao uvođenja zabrane telesnog kažnjavanja dece, međutim, nije kažnjavanje roditelja, već edukacija o nenasilnim metodama vaspitanja, poručio je za "Politiku" Dragan Vulević, posebni savetnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije. On je naglasio da niko neće ići u zatvor, niti će biti lišen roditeljskog prava ako je dete dobilo "ćušku, čvrgu ili udarac po zadnjici".

Iz Centra za prava deteta navode da su izmene ovog zakona potrebne kako bi se on unapredio i uskladio sa međunarodnim i evropskim standardima koji se tiču prava deteta. "Ovo svakako ne znači da će roditeljima dete automatski biti oduzeto, kao što se često navodi u nekim delovima javnosti. Kada dete nije životno ugroženo, organ starateljstva u centru za socijalni rad preduzima određene mere i radnje iz svoje nadležnosti kako bi osnažio porodicu i kako bi deca ostala u porodičnom okruženju, koje je za dete uglavnom najbolja sredina. Svi relevantni međunarodni standardi nalažu da dete treba da živi u porodici uvek kada je to u njegovom najboljem interesu. U skladu sa procenom i potrebama porodice, centar za socijalni rad ima mogućnost da podrži porodice kako u smislu materijalne tako i psiho-socijalne pomoći", objašnjava Jelena Paunović, menadžerka projekta "Prava deteta u politikama i praksi", koji se sprovodi u saradnji sa organizacijom Save the Children International.

Psihološkinja Vesna Nenadić kaže za "Vreme" da ćuška, udarac po guzi ili čvrga jesu po svom obliku fizičke kazne: "Zajedničko im je uglavnom da su manjeg intenziteta fizičke sile, da se primenjuju izolovano i najčešće neposredno po nekom postupku deteta, odnosno da imaju za cilj da se dete negativno uslovi, odnosno da ne ponavlja više radnju ili ponašanje koje roditelj tim činom želi da eliminiše. Obično su i promišljeni od strane roditelja/vaspitača, mada nekada i ne moraju da budu, i u tom drugom slučaju bi predstavljale akt nasilja. Kada se zadaju u starijem uzrastu, imale bi za posledicu i ponižavanje deteta, što jeste oblik zlostavljanja. Zakon treba da postoji da bi se predupredilo batinjanje iz besa, batine kao oblik nesrazmerne fizičke i ekonomske moći roditelja nad detetom, koji to zloupotrebljava", kaže Vesna Nenadić.

ŠTA SE KRIJE IZA ZAKONA

Brige roditelja u vezi sa tim šta stoji iza izmena ovih zakona odnose se najviše na probijanje granica koliko država može da zadire u porodične odnose, ali i mogućih zloupotreba.

Psihološkinja Vesna Nenadić smatra da gde god postoji neko pravilo ili zakon, moguće su i njegove zloupotrebe.

"One se mogu izbeći stavljanjem fokusa na ono šta je sve moguće učiniti u društvu da do samog fizičkog kažnjavanja ne dođe, da deca ne budu ni zlostavljana ni zanemarivana, a ne toliko pričom o kaznama i dokazivanju počinioca.

Veoma je važno da deci kao društvo pružimo dobre modele ponašanja (počevši od sebe, preko sredine u kojoj se kreću, preko medija), da nedvosmisleno promovišemo kažnjavanje negativnih oblika ponašanja i to proporcionalno šteti koju ti oblici nanose u društvu", kaže Vesna Nenadić.

Kako većina strahuje od kazne ukoliko prekorači zakonske mere, manje njih očekuje od države i društva da im omogući najbolje moguće uslove da se ostvare kao roditelji uticanjem na smanjenje stope siromaštva, boljih i manje stresnih uslova za rad ili unapređenje školskog sistema.

Kada je reč o mogućim kaznama, ona smatra da etiketiranje i širenje nesigurnosti među roditeljima, koji sada često sebi postavljaju pitanje da li su dovoljno kompetentni u svojoj roditeljskoj ulozi, jeste jedna od posledica donošenja ovog zakona, čak i prethodnih rasprava u medijima o ovom zakonu.

"Takođe, postoji velika bojazan među ljudima danas da je ovaj zakon spremljen da bi se opravdalo oduzimanje dece od roditelja i to pre svega od ljudi slabijeg ekonomskog statusa. Država bi možda na najbolji način otklonila sumnje o novom građanskom zakonu kod jednog dela javnosti ukoliko bi sprovodila uporedo i set mera koje bi uticale na poboljšanje ekonomskog statusa porodica sa decom. Na primer, boljom zaštitom trudnica i porodilja u svim domenima, posebno u vezi sa radnim statusom, davanjem većih povlastica za decu u oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite, značajnijim i širim učešćem u stipendiranju dece koja se bave sportskim i kulturnim aktivnostima", podseća Vesna Nenadić.

"Samom zabranom telesnog kažnjavanja neće se postići neophodna promena u stavovima i praksi. Potrebno je sveobuhvatno podizanje svesti o pravu deteta na zaštitu i o zakonima koji će odražavati to pravo. Savremeni način življenja, stres, nezaposlenost i problemi na poslu, a iznad svega vrednosni sistemi koji zbunjuju i koji ne daju jasne smernice dovode do toga da roditelji reaguju spontano i ishitreno i povređuju svoju decu, istovremeno povređujući sebe i uskraćujući sebi uživanje u roditeljstvu. Učimo decu da ne smeju da čine i trpe nasilje u školi, na ulici, pa kako je onda došlo do toga da je normalno da trpe nasilje u sopstvenoj porodici? Kakvu mi poruku time deci šaljemo?", pita Jelena Paunović.

S obzirom da deca najviše usvajaju model ponašanja koji vide kod kuće, kada roditelj pribegava nasilju u svojim odnosima sa detetom, on pokazuje da je u redu da ga povređuju ljudi koji ga vole i daje detetu opasnu lekciju kako je to dobar način za rešavanje sukoba. Uvođenjem eksplicitne zabrane telesnog kažnjavanja dece uticalo bi se na pitanje gde je granica u nanošenju vaspitnog bola, ali ostaje dilema zašto se i sama država doživljava kao nasilnik.

Sanja Zrnić