Vratila bi se posle nekoliko meseci, jednostavno bi pozvonila, Žoao bi otvorio, nekoliko bi trenutaka, bez reči, stajali jedno nasuprot drugom, dovoljno da ona pročita šta piše u njegovim očima, onda bi on koraknuo unazad i u stranu, ona bi ušla i spustila kofer, on bi zatvorio vrata i sporo okrenuo ključ, uspravio se, ona bi mu prišla i, podižući ruke, oklevajući možda još samo tren, zgrabila ga kao da hoće da ga smrvi, da mu razmakne rebra i šake zarije u njegovu utrobu (osetila bi kako počinje da drhti), on bi položio ruku na njen vrat, šaka bi uspuzala do korena kose i pod prstima bi osetio kako se ježi, potom bi prislonio obraz uz njenu glavu, „ne mogu bez tebe, jebo te", prošaptala bi, a on bi, jasnije od njenih reči, čuo divlje bubnjanje iz svojih grudi i ne jednom pomislio kako je sada pravi trenutak da umre, jer umro bi srećan. Jednom se vratila nasmejana i sigurna u sebe, ostala tri puta smršala, izmoždena odnosima s muškarcima i sa samom sobom, tvrdog i staklastog pogleda, s dve duboke bore urezane oko usana. Tada bi joj bilo potrebno neko vreme da se sabere, puno bi plakala i malo pričala. Znao je da ne sme previše da pita.

Bili bi to srećni dani, meseci. Kretala bi da čita onako kako ume, gladno, strasno, nezasito, ujutro razmenili osmehe, odmah se bacali na knjige, uskoro bi on ustao i miris kafe ispunio bi stan, vraćao se u krevet s dve šolje, s vremena na vreme prekinuli bi ono drugo kako bi naglas pročitali koju rečenicu ili odlomak. Izlazili su u duge šetnje s dugim razgovorima ili prisnim tišinama, birali kafee u kojima bi pisali ili nastavljali da čitaju, zajedno spremali ručkove, gledali filmove, putovali u Pariz. On bi uveče spremao predavanja a ona pisala, i kroz sekvence, možda tek delove rečenica, sastavljala bi se slagalica njenih odlazaka. Bilo joj je potrebno da govori o tome, njemu je bilo potrebno da čuje, ona je lečila svoje rane tako što bi otvarala njegove, ali iz tih rana curila je crna limfa i ostavljala čistu, zdravu krv. Umela je da ga pogleda preko knjige i kaže, naizgled bez povoda, „nikada te neću napustiti". Svoje odlaske nije smatrala odlascima.

A onda bi se sve menjalo u trenutku. Ili se njemu tako činilo. Postajala je nepažljiva, manje bi čitala, žalila se kako joj se rečenice raspadaju, više nije učestvovala u spremanju zajedničkih obroka, postajala je opsednuta ishranom i sobom. S vremena na vreme bi se brecnula na njega, a kako su oblaci postajali sve mračniji odmicala se od njega, stvarala bi mehur oko sebe. „Pritiska me ta tvoja pseća vernost", zarežala je jedne večeri kada je rekao da, od kako je s njom, nije pomislio ni na jednu drugu ženu. „Hoću da me neko povredi", sunula je drugom prilikom, „hoću ono demonsko" i pogledala ga direktno u oči. Tišina je, kao žiletom, rezala vreme. „Razumem te, Agata", prošaptao je, „ja živim to demonsko". Više nije želela dodir, sklanjala se od njegovih pogleda, sve više vremena provodila na telefonu i samo bi, jednog dana, spakovala kofer i nestala. Pet puta je otišla. I pet puta se vratila.

Pozvonila je kao i četiri puta do sada. Vrata joj je otvorila visoka devojka u kućnom mantilu boje ciklame. Obe su se, na trenutak, zbunile. Devojka je prva progovorila: „Agata?" U devojčinim crtama Agata je prepoznala Žoaa. Klimnula je glavom. Devojka se osmehnula. „Tata je rekao da ćeš se pojaviti", rekla je. „Ostavio je pismo za tebe". Samo tri rečenice ispisane rukom: „Nisam znao da se ovako može voleti. Nisam znao da umem ovako da volim. Nemoj da me tražiš, molim te."

Do sada sam iznosio samo činjenice. Čak i delovi koji su uobličeni prema zahtevima priče počivaju na onome što mi je Agata, izričito, rekla. Bila mi je najbolja prijateljica i kada je odlazila od Žoaa umela je vreme da provodi kod mene. Nikada me nije upoznala s njim, kao što je on nikada nije upoznao sa svojom kćerkom. Govorila mi je gotovo sve. Njihove zagrljaje posle povrataka, recimo, opisivala mi je do detalja („raspala bih se kada bi uronio šaku u moju kosu"). Pričala mi je samo o njemu, druge muškarce jedva da je pominjala. „Ukus duvana i alkohola, mirišljavi štapići i seks", rekla bi i odmahnula rukom. Nije odustala, naravno, ona nije umela da odustane, ali Žoaa nije više pronašla. Jedne noći, nakljukana lekovima, došla je u moj krevet, priljubila se uz mene i ruka joj je skliznula niz moj trbuh. Mislila je da sam Žoao.

On je, u međuvremenu, napisao dve vedre filozofske knjige i zbirku kratkih priča koju je naslovio Odlasci. Ona je neko vreme provela u Parizu s mladim francuskim piscem („maltretira me", napisala mi je u jednom od poslednjih pisama) i u to vreme prestala da mi se javlja, a knjigu U potrazi za Žoaom, koju je pisala dugo i koja je pobrala silne pohvale, objavila je kada je napunila 35 godina. Siguran sam da je Žoao srećan, gde god da je.

Ivan Milenković