Komentar dana Konkurs za Čarnojevića

piše: Teofil Pančić

Duško Radović važio je za mrguda i depresivca, pa ipak, gledajući svitanje nad velikim gradom sa svoje osmatračnice na vrhu Beograđanke, napisao je i izgovorio u mikrofon jednu od onih naizgled egzaltiranih, mada zapravo tek smireno-rezonerskih rečenica koje će u budućim vremenima postati nematerijalno kulturno nasleđe, neizostavan sastojak zbirki citata namenjenih slavljenju duha mesta: "Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu bilo bi neskromno".

I ovog jutra, kao i mnogih pre njega, "gledajući dolje na drumove" (Mihailo Lalić) sa moje novosadske terase, razmišljao sam o toj Radovićevoj rečenici, prigodno izmenjenoj i dopunjenoj za nova vremena: "Ko je imao sreće da se jutros NE probudi u Beogradu...". Evo, ja sam taj srećnik. Ništa neobično jer mnogo godina već živim u dva grada, ali kako je krenulo, izgleda da će mi ostati samo jedan. A taj neće biti Beograd: tamo više ni ne svraćam bez povelike nužde.

Pa dobro, lako za mene, ali bojim se da taj moj recept nije baš tako univerzalno primenjiv. Ne može baš ceo milionski grad da se raseli naokolo, zaduživši poslednjeg da ugasi svetlo za sobom, ostavljajući Vesića u mraku. A opet, ja drugo rešenje ne vidim. Možda bi stvarno trebalo naći nekog novog Čarnojevića koji će povesti svoj narod beogradski u bežaniju i spas od besmislenog zuluma? Znam, reći će napaljeni da je to greška: umesto bežanije, treba pružiti otpor.

Znate ono, "Čiji grad – naš grad", i tome slično... Lepo, ali ČIJI je to grad zaista? Setimo se kako je samo kilav i malobrojan i konfuzan i defokusiran bio otpor Beogradu na vodi... A i ovo što se sada dešava: svi škrguću zubima, sopću i stenju, mršte se i bogoradaju, kolutaju očima i vrte kažiprstom oko slepoočnice, ali zapravo, šta je sve to zajedno nego li bezopasno roptanje poraženih, nemoćnih talaca, ako ne već i robova? Da ne beše Bastaća i par desetina likova koji se vrzmaju s njim, čovek bi pomislio da ovde (pardon – tamo) više nikoga ni nema, da su svi već uhvatili maglu...

Mada, opet, i nije baš sasvim tako. Nešto se menja, mada tiho i ispod žita, utoliko što svi merni instrumenti za praćenje kretanja raspoloženja tzv. naroda beleže veliko, mada još potmulo nezadovoljstvo: čak i mnoge ne baš fanatične pristalice tzv. režima osmele se da gdegde lanu, makar i u komšijskim ogovaranjima, da je ovo stanje beogradsko sasvim neodrživo, da je ovaj život pasji, da se ovom zlu mora nekako stati nakraj, pa kud puklo. I to čim pre, inače ni do jeseni nećemo preteći. Vidi li to, zna li to Gospodar? Ta dašta, kako ne bi, taj zna i šta ste fruštukovali. I nešto mi govori da mu ne može biti svejedno. Ne što bi se sažalio nad mukama podanika, izloženih divljanju mahnitog neronstva jedne nadobudne suklate i celog jednog aparata koji joj je stavljen na raspolaganje, nego zato što mu se nikako ne može dopadati da počne da gubi grad koji je tako dugo i bezuspešno osvajao, dok ga napokon nije skršio i pokorio.

Nije li sve ovo što danas atribuiramo pojavi, metafori ili paranormalnom fenomenu zvanom "Vesić" zapravo još trajuće poludecenijsko seirenje zbog tog tako dugo čekanog i odlaganog pokoravanja? Dakako da jeste, ali Vučić, ako nije u međuvremenu baš sasvim zamakao s onu stranu svakog razbora i racionalnosti (što je, doduše, opcija koju takođe valja ozbiljno razmotriti) ne može ne biti svestan da mu se upravo u izmučenom, izmesarenom, izmrcvarenom Beogradu kruni udobna podloga za vladanje, i da mu ne bi bilo mudro da na to rastakanje i dalje pasivno gleda, začikavajući sudbinu, cinično mereći veličinu trpila pokorenog grada. Ne bih se zato iznenadio da je već spremio svileni gajtan na adresu vrhovnog bega beogradskog, sve sa njegovim sumanutim "projektima", pa će ga aktivirati kad mu bude najzgodnije. Treba li da se nadamo takvom njonjavom poluraspletu, bar da da'nemo dušom? I to je ljudski, ali je i poražavajući dokaz nemoći, bedna milostinja, kao mali znak pažnje od druga Lenjina iz onog starog, genijalnog antisovjetskog vica, koji je eto tako dobar da mazi decu na ulici, a mogao bi sve da ih pobije.

A Duško Radović nije ništa kriv što je njegova rečenica u međuvremenu tako izvitoperena. Dugo će trajati njeno vraćanje u prvobitno stanje, ali ja vam u tom poslu želim svako dobro, navijaću za vas sa moje terase.