Putevi oko znakova Nadrealni feudalizam Povratak dinastijskog mentaliteta

piše: Lazar Džamić

Napisah pre nekoliko godina u Cvjećarnici u Kući cveća da naš prirodni oblik društvenog uređenja na Balkanu nije ni socijalizam ni kapitalizam, već nadrealizam. Mala kvalifikacija: nadrealni feudalizam, više nego bilo šta drugo.

Uprkos uvreženom mišljenju o planetarnoj pobedi demokratije, dobar deo planete živi u starim ili novim formama feudalizma. Na stranu sada političko-teorijsko cepidlačenje o „naučnoj" definiciji ovog pojma i prirodi vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Mentalni sklop je ono što imam u vidu: privatizacija i dinastizacija političkih sistema, društvene moći i bogatstva i simboličkih formi svakodnevne realnosti.

Nije to novo, posebno kod nas. Ko god se zgražava nad uticajem koji razna braća, supružnici, deca i rodbina naših vodećih ljudi imaju u biznisu, politici, diplomatiji, obrazovanju, medijima i drugim sferama društvenog života samo treba da se seti da je brat kneza Miloša, Jevrem, bio strahotrepetni upravnik beogradske policije.

U vreme Jugoslavije, Kosovo je počelo da klizi iz gravitacionog polja Srbije pod nadzorom istaknutog pripadnika dinastije Marković, da bi ga njegova, sada pokojna nećaka i njen takođe pokojni muž konačno izgubili tragičnim, krvavim i po Srbiju, a i sebe, pogubnim vojnim intervencijama.

Nije to, mnogima ovde, čudno. Mentalno, nikada nismo prestali da živimo feudalizam, čak ni za vreme Tita. Moć i privilegija se ne izazivaju. Moć raspodeljuje kako hoće. Profesorska mesta, javne funkcije, zaposlenja, gradove, planine, jezera, dozvole za gradnju… Normalizovali smo dinastizaciju i vlastelinstvo. Od vrha do dna, prihvatamo kao neizbežno stanje stvari da neko Superiorno Dobročinsko Biće (SDB), makro ili mikro Vladar, ima pravo na prisvajanje zajedničkih resursa i distribuciju po svojoj slobodnoj volji, pre svega bliskima sebi.

Uprkos naivnom utopizmu tehnofila, tehnologija pomalo podržava ovaj trend: neoliberalni poslovni modeli preferiraju kvazifeudalno „vazalstvo" potrošača prema kompanijama s kojima posluju. Muziku, filmove, igre i aplikacije koje smo pošteno platili, nemamo u vlasništvu. Imamo samo licencu za njihovo korišćenje, male kreativne kmetije koje možemo da „uživamo", ali ne i da (legalno) otuđimo.

Nigde se tehnofeudalizam ne vidi tako sirovo i ogoljeno kao u priči o vlasništvu nad našim privatnim podacima, glavnom pogonskom gorivu digitalne političke ekonomije pažnje. Nijedna zemlja na svetu, bizarno, pravno ne garantuje vlasništvo nad ličnim podacima, na način na koji se garantuje pravo svojine nad materijalnim dobrima. Naš život i ponašanje u tehnološkom matriksu – kapital vredan, po nekim procenama, oko 8 odsto evropskog GDP-a do kraja sledeće godine – ne pripadaju nama nego digitalnoj vlasteli, koja je od toga sagradila svoje digitalne citadele i katedrale koje dominiraju planetom.

Uspon neofeudalizma je još jedna posledica sloma supstance, smanjenja poimanja stvarnosti kroz razum, prosvećenost i jake institucije. Neoliberalizam, kao ekstremna ideologija, jeste inherentno neofeudalan. Umesto razuma i balansa, stimuliše afekt i koncentraciju moći, najčešće kroz jednu „ikoničnu" osobu. Televizija je drugi razlog, jer je u pitanju globalna afektivna mašina za zračenje kulture slave. Ako si poznat/uticajan, sve ti je dozvoljeno. Istrenirani smo za sikofanciju. Nije slučajna romansa između Trampa, Kim Džong Una i Putina. Sva trojica su feudalni vladari, dvojica su stvarna i jedan u pokušaju…

I vesti o Ivanki Tramp pokazuju neofeudalizam na delu. Ne samo njena trapava konverzaciona intervencija na skupu G20, gde se ne bi ni našla bez porodične privilegije, već i njena dinastička šetnja u Severnu Koreju. Stojeći pored svog nekompetentnog oca, koji ni sam u početku nije verovao da je postao predsednik trenutno najmoćnije nacije na svetu, ona je to iskustvo opisala kao „nadrealno". Nesvesno, ne znajući, bila je u pravu.