Etičke smernice za novinare:
Zaštita deteta na prvom mestu

Iako je MODS još 1993. izradio Kodeks "Deca i mediji", ovaj dokument nije, bar po sadržajima koje vidimo u medijima, zaživeo. U pripremi je nova verzija, a osim nje, postoje i Unicefove smernice za novinare

Izveštavanje o deci i mladima nosi posebne izazove. U nekim slučajevima, izveštavanje o određenoj deci dovodi tu ili drugu decu u opasnost od odmazde ili stigmatizacije.

UNICEF je formulisao ove principe kako bi pomogao novinarima u izveštavanju o temama koje se tiču dece.

Principi su dati kao smernice koje će, verujemo, pomoći medijima da o deci izveštavaju i decu uključuju u svoje izveštaje na način koji je primeren njihovom uzrastu i uz poštovanje senzitivnosti situacije u kojoj se određena deca nalaze.

Smernice bi trebalo da podrže najbolje namere etičkog novinarstva: da služi javnom interesu i da istovremeno ne ugrožava prava dece.

1. Dostojanstvo i prava svakog deteta treba poštovati u svim okolnostima.

2. Prilikom intervjuisanja dece i izveštavanja o deci, posebnu pažnju treba obratiti na pravo svakog deteta na privatnost i tajnost, pravo na izražavanje sopstvenog mišljenja, pravo da učestvuje u donošenju odluka koje ga se tiču i pravo na zaštitu od povređivanja i odmazde, uključujući mogućnost da mu se naudi ili da bude predmet osvete.

3. Najbolji interes deteta treba štititi i u svim drugim situacijama, uključujući aktivnosti na zastupanju interesa dece i promociji njihovih prava.

4. Kada se definiše najbolji interes deteta, dužnu pažnju treba pokloniti i pravu deteta da izrazi sopstveno mišljenje u skladu sa svojim uzrastom i stepenom zrelosti.

5. O političkim, socijalnim i kulturnim implikacijama bilo koje reportaže treba se posavetovati sa osobama koje neposredno poznaju situaciju u kojoj se dete nalazi i koje mogu na najbolji način da procene njegov položaj.

6. Ne treba objavljivati priču ili sliku koja bi mogla ugroziti dete, njegovu braću i sestre ili vršnjake, čak i kada je identitet deteta promenjen, prikriven ili se ne pominje.

Smernice za intervjuisanje dece

1. Nemojte nauditi nijednom detetu. Izbegavajte pitanja, stavove ili komentare koji osuđuju dete, koji ne uvažavaju njegove kulturne vrednosti, dovode ga u opasnost ili ga izlažu poniženju, ili koji ponovo izazivaju bol i patnju deteta zbog traumatičnih događaja kojima je bilo izloženo.

2. Pri izboru deteta koje ćete intervjuisati nemojte praviti diskriminaciju po osnovu pola, rase, uzrasta, veroispovesti, statusa, obrazovanja ili fizičkih mogućnosti deteta.

3. Nemojte praviti inscenacije – ne tražite od dece da govore o nečemu ili da rade nešto što nije deo njihove vlastite prošlosti.

4. Pobrinite se da dete ili njegov staratelj znaju da razgovaraju sa novinarom. Objasnite svrhu intervjua i njegovu namenu.

5. Pribavite dozvolu deteta i njegovog staratelja za sve intervjue, video snimanje razgovora i, kada je to moguće, za dokumentarne fotografije. Ako je moguće i primereno, dozvola treba da bude u pisanom obliku. Dozvola se mora dobiti u okolnostima koje garantuju da dete i staratelj ni na koji način nisu primorani na intervju i da razumeju da učestvuju u priči koja se može objaviti na lokalnom ili globalnom nivou. Ovo se obično postiže samo ako dete dâ dozvolu na sopstvenom jeziku i ako je odluka doneta u dogovoru sa odraslom osobom u koju dete ima poverenja.

6. Obratite pažnju na mesto i način razgovora sa detetom. Ograničite broj osoba koje postavljaju pitanja i broj fotografa. Potrudite se da se dete udobno smesti i da može da govori bez pritiska sa strane, uključujući onoga ko obavlja intervju.

Prilikom filmskih, video i radio-intervjua, razmislite o tome kako vizuelna ili tonska pozadina priče mogu uticati na predstavu o tom detetu, njegovom životu ili priči koju priča. Obezbedite da prikazivanje detetove kuće, zajednice ili okruženja u kome se kreće ne predstavlja opasnost ili nanosi štetu detetu.

Smernice za izveštavanje o deci

1. Ne stigmatizujte dodatno dete – izbegavajte kategorizaciju ili opise koji dete izlažu negativnim represalijama, uključujući nove fizičke ili psihološke povrede, zlostavljanje tokom čitavog života, diskriminaciju ili odbacivanje od strane lokalne zajednice.

2. Priču ili sliku deteta uvek smestite u precizan kontekst.

3. Uvek promenite ime i vizuelno prikrijte identitet deteta koje je:

a) žrtva seksualnog zlostavljanja ili iskorišćavanja;

b) vinovnik fizičkog ili seksualnog zlostavljanja;

c) HIV pozitivno ili ima sidu, osim kada dete, roditelj ili staratelj daju svoju punu saglasnost;

d) optuženo ili osuđeno zbog učinjenog krivičnog dela;

e) bivše dete-vojnik ili bivše dete-vojnik koje drži u ruci neko oružje.

4. U određenim situacijama kada postoji rizik ili potencijalni rizik da će se detetu nauditi, ili da dete može postati predmet odmazde, promenite ime i vizuelno prikrijte identitet deteta koje je:

a) bivše (dete-vojnik) koje ne nosi oružje, ali je implikacija da bi moglo;

b) podnosilac zahteva za dobijanje azila, izbeglica ili interno raseljeno lice.

5. U nekim slučajevima objavljivanje identiteta deteta – imena i/ili prepoznatljive slike – može biti u najboljem interesu deteta. Međutim, i kada se objavljuje identitet deteta, to dete mora zaštititi od povređivanja i mora dobiti podršku u slučaju bilo kakve stigmatizacije ili osvete.

Neki primeri posebnih slučajeva: a) kada dete inicira kontakt sa novinarom u želji da iskoristi svoje pravo na slobodu izražavanja i pravo da se čuje i njegovo mišljenje;

b) kada je dete angažovano i učestvuje u programima koji imaju društvenu podršku i želi da bude identifikovano kao takvo;

c) kada dete učestvuje u nekom psihosocijalnom programu, pa je navođenje imena i identiteta deteta poželjno za njegov zdrav razvoj.

6. Proverite tačnost onoga što dete ima da kaže, bilo preko druge dece ili odraslih, a poželjno je i jedno i drugo.

7. Kada niste sigurni da li je dete u riziku, izveštavajte o opštem položaju dece a ne o pojedinačnom detetu, bez obzira na to koliko je priča interesantna za medije.