Srbi iz Hrvatske:
Ljudi koji nikoga ne zanimaju

Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale

"Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija.

Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.

Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

SVI ZNAJU SVE

Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".

Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.

"Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.

Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

"USTALO JE MALO I VELIKO"

Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.

Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

Davor Lukač