Svetsko prvenstvo u košarci:
Surovo buđenje iz sna o zlatu

Porazom od Argentine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva reprezentacija Srbije ostala je bez šanse da se bori za medalju. Bez timske igre se ne pobeđuje na najvažnijim utakmicama. Treba imati strpljenja za ovaj tim, koji je zaista sastavljen od odličnih košarkaša, tim koji je pre početka takmičenja smatran za glavnog favorita za zlatnu medalju. Ako se sledeće godine kvalifikuju za Olimpijske igre, ponovo će imati šansu za medalju, ali ne ovakvom igrom

Nije zahvalno pisati o Svetskom prvenstvu u košarci dok prvenstvo još traje, a ovaj tekst nastaje u utorak 10. septembra, posle četvrtfinalne utakmice sa reprezentacijom Argentine. Pisanje se svodi na predviđanje budućih rezultata, a najteže je to raditi u košarkaškoj zemlji, u kojoj je sve osim zlatne medalje neuspeh.

Na prethodnom Svetskom prvenstvu, 2014. godine, izgubili smo finalnu utakmicu od reprezentacije SAD. Dve godine kasnije, na Olimpijskim igrama smo takođe osvojili srebrnu medalju, opet poraženi u finalu od iste reprezentacije. Po mnogima, i pre ovog takmičenja se verovalo da je došlo vreme za zlatnu medalju.

...i selektor S. Đorđević

PRVA LIČNA

U pripremnim utakmicama je reprezentacija Srbije imala deset vezanih pobeda. Između ostalih, dva puta je pobedila reprezentacije Litvanije i Italije. Sve je išlo kako treba, i kako je sedam miliona košarkaških znalaca u Srbiji predviđalo, do poraza od Španije u grupnoj fazi takmičenja.

Selektor reprezentacije Španije Serđo Skariolo postavio je kombinovanu zonsku odbranu i striktnog čuvara na Bogdanu Bogdanoviću, i srušio igru našeg tima. Kako šut za tri poena nije funkcionisao kao u prethodnim utakmicama, a naši visoki igrači nisu mogli da rade pod košem šta su zamislili, sve se svelo na individualna rešenja. Španija je pobedila našom igrom. Čvrstom odbranom, odličnim šutom, brzim protokom lopte i velikim brojem skokova u napadu. Nismo mogli da primenimo očekivanu individualnu razliku koju su do sada pravili Bogdanović i Jokić. Jokić je veoma brzo isključen posle dve vezane tehničke greške, usled rasprave sa sudijama.

Nije prvi put da Srbija gubi utakmice na Svetskim prvenstvima u grupnim fazama takmičenja. Na ovom meču neprepoznatljivi Bjelica izjavio je nakon poraza: "Nadigrali su nas u svakom segmentu igre. Ne mogu da kažem da je ovo sramota, ali odigrali smo katastrofalan meč. Spremili smo se, ali su nas iznenadili u nekim situacijama. Ovaj poraz je do nas. Spremićemo se za dalje. U četvrtfinalu smo, moramo što pre da zaboravimo ovo."

PORAZ BEZ POUKE

I mnogo jači nacionalni timovi su ranije gubili utakmice pre četvrtfinala Svetskog prvenstva. Reprezentacija Jugoslavije, koja je 1990. godine uzela zlatnu medalju na Svetskom kupu, izgubila je od Portorika u grupnoj fazi takmičenja. Na prvenstvu 2002. godine smo izgubili dve utakmice pre četvrtfinala, prvo od Španije, a kasnije u novoformiranoj grupi i od Novog Zelanda. Posle sjajnih mečeva protiv SAD u četvrtfinalu i Argentine u finalu, postali smo prvaci sveta.

Prethodni timovi su izvlačili pouke iz poraza, kada je bilo najvažnije pokazivali su razliku u košarkaškom znanju, i u četvrtfinalnim utakmicama sigurno pobeđivali. Ali ne i sada. Potpuno istom igrom kao i Španija, Argentina nas je izbacila sa Prvenstva sveta.

Pročitani smo od ozbiljnih košarkaških ekipa veoma brzo. Ne postoji timska košarka koja je krasila generacije našeg tima. Tamo gde bi trebalo da budemo najjači, bili smo najslabiji. Na takmičenje smo došli sa najboljom centarskom linijom, na čelu sa najboljim centrom NBA lige, ali tu prednost nismo uspeli da iskoristimo. Odbrana nam je bila, blago rečeno, katastrofalna.

Ono što je bila prepoznatljivost našeg tima u odlučujućim utakmicama je odbrana i igra na mali broj poena. U četvrtfinalu nam je Argentina dala 97 poena. Šut za tri poena protiv Španije i Argentine prosto nije postojao, iako je to uz odbranu i brzu tranziciju jedini način razbijanja zonske odbrane. U napadu se igralo bezidejno, očekujući da će Bogdanović i Jokić to sami rešavati.

Tu se i krije razlog kraha na ovom prvenstvu. Odlični Bogdanović ne može sam rešavati utakmice, iz prostog razloga što je neprestano pod striktnom kontrolom svog čuvara, dok mu naši igrači ne omogućavaju lake izlaske iz blokova. U trenutku kada sa velikom energijom i dođe do pozicije za šut, ostali igrači ne prate eventualni promašaj.

NAJBOLJI BEZ PODRŠKE

Sa druge strane, kao da nismo znali šta bi da radimo sa Jokićem, kao našim najboljim igračem. Sada će na njega bez ikakve potrebe krenuti drvljem i kamenjem, iako objektivno nije mnogo kriv za ovakvu igru našeg tima. Nije trošio mnogo lopti, pa da ga možemo proglasiti glavnim krivcem za naše poraze. Razlog leži upravo u tome što su postavka tima i ono šta se od njega očekuje bili potpuno različiti od onoga što on radi u Denver Nagetsima. On mora imati veliki broj lopti, jer se na njemu bazira celokupna igra njegovog tima u NBA ligi. Razlika je u tome što, kada on dobije loptu u toku NBA meča, ostatak ekipe ne očekuje od njega da sve sam reši, nego potpuno suprotno.

Ako je u situaciji da sam završi akciju, on će to i uraditi; ako nije, njegovi saigrači se planski raspoređuju po terenu i dobijaju povratne lopte za lake poene. U tome je on najbolji u svetu. A reprezentacija Srbije igra tako da mu loptu bacaju "u bunar", pa neka on vidi šta će s njom, dok ostatak ekipe stoji i gleda kako će se situacija razvijati.

Nosio je tokom prvenstva najmanje dva igrača na leđima. U situacijama kada promaši tako teško izgrađenu poziciju za šut, nema nikoga da pomogne u skoku. Ako i nađe slobodnog igrača, taj igrač je šokiran što mu je lopta upala u ruke i ne pogađa iz otvorene situacije.

Igra našeg tima bez Teodosića morala je drugačije da se postavi. Plejmekerska pozicija je potpuno podbacila. Micić je, verovatno iz privatnih razloga, bio potpuno neprepoznatljiv u odbrani, a posebno u napadu. Na dve utakmice koje smo izgubili nismo dali nijedan koš u kontranapadu. Prednju liniju su nam probijali kao da ne postoji. Neverovatan broj lakih poena protiv Španije i Argentine smo primili kada smo njihove niske igrače puštali da nam probiju zonsku odbranu. Takve stvari se ne dešavaju ekipama koje pretenduju na medalju.

Uzevši sve u obzir, Srbija na obe utakmice nije pokazala ni preko potrebno zalaganje u odbrani i napadu. Sve je izgledalo kao da su se juče prvi put sreli, i krenuli da igraju misleći da će se zbog imena u timu ostale reprezentacije samo predati.

BEZ ŽARA I "LUDILA"

To je taj isti tim koji je na poslednjim svetskim takmičenjima uzimao srebrnu medalju, samo bez Teodosića i Kalinića, ali pojačan sa Jokićem. Razlika je samo u tome što na ovom prvenstvu nisu ličili na sebe.

O ostalim igračima iz našeg tima ne bi trebalo ni da govorimo. Kada je bilo najpotrebnije da pomognu najboljim igračima, nije ih bilo nigde. Osim Lučića, koji je bar zalaganjem u odbrani zaslužio reči hvale za učinak protiv Španije i Argentine, ostatak tima je ostao neprepoznatljiv.

Bez žara i košarkaškog ludila se ne igraju velike utakmice. Tu su nedostajali Teodosić i Kalinić. Teodosić da serijom trojki digne tim na noge, a Kalinić, kao najbolji odbrambeni igrač ovog tima, da drži konce u odbrani i zalaganjem donese preko potrebnu energiju koja je toliko nedostajala.

Selektor Đorđević je po završetku utakmice dao sledeću izjavu: "Boli, ovo je težak poraz. Mentalni pritisak je bio ogroman. Euforija u našoj zemlji, svi su nas zvali, jedva čekali da nas gledaju, pisali da smo favoriti, da ćemo osvojiti. Nikada to nije pomoglo.

Sada vidim na kakvom je igraču, poput Nemanje Bjelice, bio pritisak. Nekada mislimo da su čvrsti, iskusni, lideri, ali onda vidite šta im sve prolazi kroz glavu. Ključ je definitivno bio na poziciji plejmejkera. Primera radi, u nekretninama postoje lokacije i lokacije, a u košarci bekovi i bekovi, uz sve dužno poštovanje prema visokim igračima.

Kontrolisali su ritam, mi smo imali mnogo izgubljenih lopti, verovatno zbog sjajne odbrane rivala. Nisu mi se svidele naše odluke ni reakcije. Prilagodili su se na kriterijume, mi nismo. Pravili smo greške koje ne smeju da nam se dešavaju u ovakvim mečevima. Mi smo naporno radili, a onda u poslednjoj sekundi primali koševe u lice preko Garina, Kampaca i ostalih. Moramo sada da podignemo glavu."

Da sve bude još gore, nismo uspeli da se direktno plasiramo na Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine. Znajući da će naši najbolji igrači biti sprečeni da se pojave u kvalifikacionim mečevima, ne piše nam se dobro.

Sada treba izdržati medijske napade na stručni štab i igrače, ali njima je svakako najteže. Ova generacija ima još šta da pokaže na evropskim i svetskim takmičenjima.

SVETLO U TUNELU

Ako postoji jedna utešna stvar sa ovog prvenstva, to je svakako igra Bogdana Bogdanovića. Izrastao je u fenomenalnog igrača. Toliko je napredovao odlaskom u Ameriku da je sada potpuno druga vrsta košarkaša u odnosu na talentovanog i malo svojeglavog igrača, kakav je bio pre. Neprikosnoveni je lider ovog tima, i u situacijama kada je potpuno odsečen od ostatka petorke uspevao je da ubaci više od 20 koševa po utakmici. Zalagao se više od svih igrača naše reprezentacije, kako u napadu tako i u odbrani, ali pobedu ne donosi jedan igrač, već tim.

Ukoliko nađemo dovoljan broj kvalitetnih i požrtvovanih igrača, uz njega i Jokića, ovaj tim ima budućnost. A od Bogdanovića očekujemo da u sledećoj NBA sezoni najzad zablista, i postane jedan od najboljih bekova u ligi.

Aleksandar Aleksić